Skupljamo ih usput.
Sagnemo se, uzmemo ih k‘o palu voćku.
One stare, okrnjene, uprljane.
Sasvim nove, još blistaju i mirišu na dobru robu.
Neke male.
Sad nezgrapne, teške.
Nekad brze.
Ove spore, što se uvek vraćaju.
Bockave, ispijene, uvezene, golicave, nedorasle…
Ćutimo a one se množe.
Nosimo, džak se puni.
Jednu, dve bacamo vremenu, da ne ogladni.
Okrećemo.
Menjamo i smejemo se.
Sklapamo ih.
Pravimo se.
Reč po reč – čovek.
