„Priče neće da se pišu same“,
govorila mi baka tako,
dok je gledala kako ništa ne radim.
I onda bi kazivala Ženidbu Dušanovu napamet.
Sada gledam da makar sviram gitaru.
I trudim se da čitam
sve ispravno, da ne grešim.
Akordi i reči prelaze u mirise sećanja.
Baku su napustili njeni,
kaže se – trbuhom za kruhom raštrkani.
I kad je krenula za njima
prekrstila se ona, dar držala levom.
Crno-bela. Na njoj stali mi svi.
Sa druge strane stoji samo „oni“.
