Dok smo gurali autobus, kome je proklizala lamela,
sedamsto, osamsto metara uz blagu uzbrdicu,
žene i deca išli su pored nas.
Brzo smo se oznojili i počeli glasno da psujemo
mada me je osećaj montipajtonovskog absurda
prilično zabavljao. Već sam zamišljao kako ću
da prepričavam ovo guranje,
kao jednom-u-životu anegdotu,
praveći se važan, što se to baš desilo meni.
Jer prilično smešno je, zar ne?
Da putnici koji su redovne karte kupili,
zapinju i prljaju se, kao da su izašli iz “Ko to tamo peva”,
da bi pomerili pokvareni autobus,
i stigli živi i zdravi na željeni cilj.
Ali, sada razmišljam, da smo tada imali smart telefone
neko bi nas sigurno snimio
i kasnije uploadovao snimke na youtube,
i to bi se baš velikom brzinom raširilo,
pa bi me za tili čas upoznao ceo svet.
Tako bi neki mališan sa blago kosim očima
spretno pokazivao dedi na tabletu,
kako grupa čudno obučenih muškaraca
zapinje i pomera prašnjavi autobus ka prevoju,
a on sav bruji i ispušta crni dim za sobom.
I onda bi se njih dvojica slatko smejala,
i vrtela glavama levo desno,
čudeći se, kakvih li to ljudi i krajeva sve na ovoj planeti ima,
pitajući se, da li bi i oni mogli tako nešto smešno da dožive?
Eto, šta sve čovek propušta,
kada mu se dese zanimljive stvari
u pogrešno vreme.