Ево ме опет у оковима.
Осећам притисак у грудима, желуцу, врату. Само да прогутам ову кнедлу и нећу више јести данас. Празна ми је чаша и зовем те да дођеш на кратко. Само сада не би било касно. Иако си увек некако ту, у мојој кожи. Капирам да не чујеш мој позив јер те и нисам стварно звао. Само сам мислио о томе. Углавном само то и радим, мислим о томе како би било да се нешто промени.
Изгубљен у себи, јурим за речима које бих радо записао, али ми измичу јер пут је поплочан сузама које бих пролио у случају да их ухватим.
Мрзим то што радим себи; нека ме неко ослободи.
