На крају дана, недеље, све је исто. Дођем кући припит, без воље за викенд и без икога у соби. А волео бих да те имам ту, у углу мога кревета који је својеврстан видиковац на собу. Леђима си ослоњена на зид, а главом на орман који је постављен уз ивицу кревета. Седиш тако сатима, колена уз ребра, а у рукама наизменично препушташ пажњу некој књизи и Инстаграму. Безбрижно проводиш дан, док ја покушавам да преживим, висећи наопачке са друге стране кревета, покушавајући да скрпим било какву смислену реченицу. Не иде ми, човече. С тобом или без тебе, макар са милион људи око себе свакодневно – не иде ми. Тешко је описати овај, свима добро познати, осећај. Тешко је разумети га из овако написаних реченица. Тешко је и заспати са овако тешким капцима. Све ми је тешко у овом тренутку.
А како и неће бити, поред онаквих ноћних мора. Нажалост, само дању ми је дозвољено да сањам, макар то било и о теби. Ноћима сам осуђен на пошасти којих се сутрадан сећам као да сам се заиста сусрео са њима.
Опет тонем.