Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti..
Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom.
Ti vrlo dobro znaš da sam ja uvek tu. Sad sam deo tebe.
E o tome bih i voleo da pričamo.
Izvoli, ti vodiš noćas..
Da li sam ja poludeo?
A što me to sad pitaš?
Pitam jer polako ali sigurno gubim snagu.. ne mogu više, teško mi je, jako mi je teško. Grudi mi se skupile kao pod nekim pritiskom i svakog trenutka očekujem da eksplodiraju.. ali ništa od toga, samo izbace suze i odlože ekspoloziju za neki drugi put..
U tebi je bol a ta bol nosi ime, to ime je tebi veoma poznato. U redu je plakati, u redu je biti tužan, u redu je otvoriti dušu i ispričati sve ono što te danima zaobiđe a noćima guši. U redu je imati dušu.
A ja samo sa tobom i mogu da pričam o tome, neko drugi bi me saslušao ali me ne bi čuo.
Zanimljivo je to kako se neki, bliski ljudi uvek ponude kad zagusti. Ponude svu moguću pomoć koju mogu da pruže u tom trenutku, znajući da pomoći nema ali ipak se potrude. Još interesantnije je to što te oni nekim blagim rečima navedu da se otvoriš i progovoriš ali, ruku na srce, samo retki imaju tu moć da te zaista čuju..
Vredi li se otvarati onda? Mislim, vredi li pričati nekom ko ne razume? Nekom ko samo sasluša šta imaš da kažeš i samo izusti ’’ma bićeš ti dobro’’, ’’proći će’’, ’’ nisam znao/la da si takav’’, ’’ što si to dozvolio?’’.
To je kompleksno pitanje. Odgovor zavisi od toga šta ti želiš da čuješ od sagovornika kome pričaš svoje misli.
To je bar prosto, želim da čujem istinu.
Istina je da voliš. Istina je da si povređen. Istina je da imaš osećaj praznine ali ne zbog drugih ljudi, već zbog sebe. Imaš prevelika očekivanja, nikad te nije ispunjavao prosek, nikad se nisi zadovoljavao minimalcem. Rešenje je u tebi a do njega se ne dolazi zaobilaznim putem. Do njega se ne stiže prečicama.
Nisi odgovorio na moje pitanje, da li sam poludeo?
