Mutno u glavi. Nisam siguran da li uspevam da hodam a da se ne primećuje moja nestabilnost, strah da će neko prepoznati znake pijanstva ili čoveka koji je pre desetak minuta ispušio kratak ali loš džoint izmešan sa nešto viskija a potom i nekoliko piva. A pre toga, lekovi za smirenje, dve jače doze u kratkom vremenskom periodu. Mislio sam, to će, uz alkohol i travu, malo da me podigne a baca me u sve veću tamu, beznađe, pitanja – nedoumice: da li da idem u onaj prazan, pomalo hladan stan ili da pročeprkam po telefonu, možda nađem i nekog ko bi bio zainteresovan da mi posveti malo dragocenog vremena, podeli novi džoint sa mnom.
Veče je prohladno, oktobarsko. U mom dragom naselju, u predgradju, mirno u zgradama i na kratkim ulicama. Približavam se raskrsnici kada bi već trebalo da odlučim kuda dalje, desno u svoju zgradu, levo na autobusko stajalište. Iako imam utisak da pomalo posrćem ipak se još dobro držim trotoara.
I baš tu, skoro kod raskrsnice, primećujem pokret. Iza prozora, u podrumskom stanu mog poznanika iz ulice – devojka. Svetlo u sobi je upaljeno. Ona maše iza malog prozora, ja zastajem. Ne, ne maše, nejasno mi neobičnim pokretima rukom nešto pokazuje. Ne razumem šta se dešava, čak je i ne vidim baš dobro, oko tog prozora ima i cveća, žive ograde. Ona je u toj sobi verovatno zatvorena, pokušava da privuče pažnju, ja stojim, NIŠTA mi ne pada na pamet a njoj je sigurno potrebna pomoć.
Ipak, znam i njega, nije baš osoba koja bi držala nekog zatočenog u stanu. Dobar je, vedar mlad čovek, viđao sam ga dok je danima dolazio ujutro i sam sređivao taj stan, krečio, iznosio pune kese i kante sa otpadom. Pokušavam da razaznam da li je još neko u sobi s njom. Sama je. Prestala je da daje znake rukama.
Na okvir prozora spustila je nekakvu flašu sa tamnom tečnošću i krpu a potom se izgubila u unutrašnjost sobe. Kakva sam ja budala! Devojka je brisala prozor!
Ovo je bio loš dan, loše društvo, loše piće, loša trava, loš trip. Trebalo bi da skrenem desno, uđem u stan, zatvorim se i spavam, spavam.
Viđao sam i nju ranije, povremeno. Ne žive zajedno ali ona često dolazi, pomagala mu je u sređivanju stana, kako nisam odmah shvatio? A da ipak produžim nekoliko koraka napred, bacim pogled na ženu koja je sada sela na krevet, sklupčala se, prelistava neke časopise i knjige i čeka ga. Zakrvavljenim i nadutim očima sada ipak bolje vidim: zadovoljstvo tog iščekivanja na njenom licu. Mirne i staložene poteze prstiju dok otvara knjigu. Listanje. Skoro da čujem taj šum u tihoj sobi, još nedovršenoj, sa tek unetim stvarima spremnim da se iz ogromnih kutija i torbi slože u nameštaj koji će se postepeno unositi. I pored toga što je mnogo toga u sobi improvizovano – kuhinja, rasveta, krevet, stvari nabacane – osećam sreću koja izbija iz nje. Često mi je zvučalo patetično kad neko priča o pronalaženju prave osobe a sada vidim šta to znači. Taj njen pogled, radoznao dok čita a opet topao, dok sedi rukama obujmivši kolena, čeka ga. Ruke koje su milovale papir, u stvari predodređene da zagrle njega, sve me to tera da zaplačem. Ko je meni kriv što ja to nisam imao ili doživeo?
Da li ja to nisam uspeo da izazovem kod devojke bez koje mi je stan sada hladan i omražen? Ili je ona bila takva da jednostavno nisam uspevao da prepoznam takvu toplinu, privrženost? Svejedno, sada mi fali kakva god da je. Čak i sofa na kojoj smo najčešće sedeli sada gotovo zazveči kad sam sednem na nju. Izbegavam da sedim tu ali upravo tada mi na pamet padaju misli: kakva li je sada, ima li nekog drugog, da li ga ovako želi i iščekuje kao ova žena svog čoveka?
Sulude su ovakve misli. Prizivaju tamu i tugu. Valjda je u ovakvim kriziranjima to i normalno, otkud znam. Jedino znam da mi nije dobro. Moram još malo da je gledam. Okrećem se ponovo ka prozoru, kao hipnotisan. Lepa je ona. Ali nije ona, to lice i telo, što me je privuklo već ono što zrači iz nje. Čini mi se da prvi put u životu vidim da neko svetli, da ima auru, ono što mnogi ne mogu da definišu. To su znaci koje ja sada čitam kao stranice otvorene knjige. Osećanja koja lebde kroz vazduh, nešto kao sitni magneti, pazi, zaista nešto neobjašnjivo, ali očigledno postoji.
Ona me ne vidi a ja sam se sasvim približio prozoru. Plašim se da će ta magija da se rasprši ako me spazi, svakako će je oterati strah. Želeo bih da posmatram još, e to je ono što me podiže, ne glupe trave ili antidepresivi. Ovo je energija, nadam se da taj njen lik prepoznaje i oseća jer će se srozati kao ja ako je suprotno. Ne nalazi se lako, eto, ja to nisam našao. Nisam našao za sebe. Nekog ko će da mi svetli.
Bilo je vreme da prestanem već jednom da mislim i maštarim o nečem nemogućem. Setio sam se da u sobi imam još alkohola, što ne bih ispaznio te flaše u sebe i otišao u još jedno, makar privremeno bekstvo?
Nije mi se dalo da krenem. Iza ugla se pojavio autobus a potom i čovek koga je čekala žena u sobi. Išao je pravo ka meni, skamenio sam se. Stajao sam jako blizu prozora, gledao unutra, može da me ščepa, da se svađa sa mnom, udari me, otera. Pokušao sam da se sklonim u senku i nekako odglumim da sam tu slučajno zastao. Međutim, prošavši pored mene, ulazeći u zgradu, on kao da me nije ni primetio. Pomislio sam kako je to nemoguće a možda sam imao sreće.
Pogledao sam dole, sada već zajedno u malom stanu. Sve je prestala da radi, grlila ga, sačekala da se presvuče, sipala mu piće. Ljubili su se, mazio joj je lice obasjano još većim blaženstvom.
Zašto gledam to?
Mazili su se u krevetu, njegove ruke otišle su ispod njene bluze. Opet, kao da sam bio s njima unutra. Uzdah. Njen. Podavala mu se, bezrezervno i potpuno.
Dovoljno!
Dok sam se okretao rešen da još više da u sebe izručim nekoliko litara žestine, kao da sam na tren uhvatio njen pogled. Ničim nije pokazala da me je videla a ja sam bio tako siguran da su nam se pogledi sreli. Taj pogled mi nije izbijao iz misli. Blag, pun ljubavi, a opet, kao da mi je jasno govorio:“Idi, znaš šta treba da uradiš!“ Pored svega, opominjući i molećiv, sve u isto vreme. Privlačio me ali jasno govorio da ne treba sada tu da se zadržavam. Povinovao sam se tim znacima, polako zakoračio, ali stao kao ukopan na korak od prozora. Ne znam da li je to bila moja uobrazilja, neka halucinogena zakasnela reakcija džointa koji mi je i dalje različito delovao na sva čula, čas ih izoštravajući čas potpuno parališući ali, sve što je okruživalo prozor odakle je izlazio snop svetlosti imalo je senku, osim mene.
Hmm, postojim li uopšte?
U pravu je ova žena. Trenutno mi nije mesto ovde i trebalo bi da odem kući.
Kad sam seo na sofu skoro da nije ispustila nikakav zvuk. Verovatno je i to bila moja uobrazilja. Šta, da nije možda i nameštaj vapio za mojom bivšom devojkom? Nisam baš ni ja, više sam žalio sebe i svoje praznine. U sebi i oko sebe. Ja sam taj koji se ne odriče svojih navika, zadovoljava potrebe i kad drugima to dodija onda krivim njih. Greška. I sofa je čak pre mene sve shvatila. Komad nameštaja mi otvara oči, strašno!
Možda ništa nisam primećivao jer me je totalno obuzeo pogled one žene iako nisam bio siguran da me je zaista videla, samo je bila oprezna, nisu imali zavese na prozorima, ljubili su se, urođena opreznost da ih slučano neko ne gleda. I ta njihova privrženost, kako su pohrlili jedno drugom u zagrljaj, to me je najviše kopkalo. Zadivilo me, u prvom momentu, a onda sam postao zavidan, možda čak i ljubomoran. I pomalo besan. Na njega, jer je našao nekog ko mu je beskrajno privržen i ko ga voli, na sve druge koji imaju takvu sreću. Možda čak i na nju. Ha, navodno je obazrivo bacila pogled kroz prozor, a možda je tajno priželjkivala da ih neko vidi. Žensko je to!
Ne! Zašto sam takav? Opet sve svaljujem na druge. Sad mi je zbog bivše kriv ceo ženski rod! Što ne bih bio malo besan na sebe? Trgnuo se iz depresije, sujete, šta god, sredio stan za početak, mislio šta ću dalje. E, tu je bio problem. Kad bih zaista želeo da se sredim, brzo bih došao do rešenja, makar prelaznog, možda bih i posao mogao da nađem, kakav-takav, nešto preko tetke, ona ima svakojake veze. Ali, lenj sam. I ovaj stan sam dobio od matorih koji su našli svoj mir na selu. Ni to izgleda nisam znao da cenim. Bez obzira na sve, priznajem, bar sada, totalno sam neupotrebljiv za iole nešto ozbiljnije.
I dok sedim ovako tupavo u zamračenoj sobi, verovatno već nekoliko sati, stalno mi se u misli vraća slika ono dvoje zaljubljenih. Možda se još maze, vode ljubav, pričaju, smeju se. Možda su goli, slatko iscrpljeni i spavaju zagrljeni, pripijeni, stopljeni u jedno.
I taj njen pogled. Pa da! Ona mi je „rekla“ da znam šta bi trebalo da uradim.
Sve flaše sa alkoholom i flašice s tabletama stajale su na stolu. „Odakle da počnem?“
Ređao sam tablete po veličini i bojama, ako sam u polumraku mogao i boje da razaznam. Plavičaste, roze, obične bele. Te bele su bile različitih veličina. Neke su bile oble, glatke, druge sa urezanim linijama po kojima su lakše mogle da se prelome, ako se pije manja doza. Sada više nije bilo bitno, ako već hoću da počistim sto pun tih tabletica, zar je važno mogu li se deliti ili ne? Hvatao sam koliko sam mislio da ću moći da progutam, stavljao u usta, zalivao nekim pićem. Kad ih više nije bilo na glatkoj površini stola rukom sam obrisao finu prašinu ostalu od lekova.
Otvorio sam novu, punu flašu i udobno se namestio na „omiljenoj“ sofi. Osetio sam strahovit umor, poželeo da zaspem i odmorim se, odlutam od svega što me pritiska. Zatvorenih očiju mislio sam na par iza malog prozora, u malom stanu i osetio kako se zadovoljno smejem. Smešio sam se zbog topline koju su širili oko sebe, zbog njenog zadovoljnog pogleda, zagrljaja. Smešio sam se jer me je obuzeo divan osećaj plutanja u nekoj gustoj, toploj vodi.
Stančić je sređen. Žena je kuvala kafu. Jednu šolju stavila je na drveni podmetač pored kreveta i poljubila muškarca, koji je još dremao, u vrat. Još zatvorenih očiju nasmešio se i proteglio. Krenula je ka prozoru da pomeri zavesu i pustila jutarnju svetlost u sobu. Naglo je stala i glasno se nasmejala uhvativši se za stomak. Čovek je otvorio oči i iznenađeno, pomalo uplašeno seo.
-Mrda se, – rekla je kikotavo. – Hoćeš da osetiš?
Stavio je ruku na njen obli stomak.
I dalje mi je bilo toplo. I sve je bilo mekano oko mene. Prijatan miris. Meki, šaputavi glasovi koje sam prepoznavao i koje sam voleo. Zaplakao sam. To me je začudilo ali nisam znao šta drugo da uradim, bio sam i malo uplašen tim ušuškanim okruženjem. Pogledao sam oko sebe i odjednom se susreo sa njegovim i njenim pogledima. Opet milina, toplota, nežnost, sreća. Ona nije imala onaj pogled koji sam video kroz prozor, ali to su bile te oči.
Mislim da smo oboje odavno naslućivali da ćemo se ponovo videti.
Fotografija:
Rodna kuća Fridriha Šilera, Marbah am Nekar, 2019.
