Ajris Merdok
Tim prokletim autobusom putovala sam svakog popodneva, osim vikendom, naravno. Bilo da je lepo vreme, sneg ili kiša kao što je tada padala, stajala sam na zaravnjenoj i pošljunčanoj čistini koja se nalazila nekih osamstotina metara od kuće u kojoj
sam živela. Čekala sam da se iza okuke pojavi sivocrna rasklimatana krntija, koja će se zaustaviti neprijatno škripeći, progutati me svojim vratima na hidraulični pogon i krenuti uz sumnjivo kloparanje odvodeći me mojim studentima. Svakog popodneva
u četiri i petnaest.
Škola u kojoj sam radila nalazila se u obližnjem gradu. Bio je to glup, mali grad, dosadan, učmao, ali po nacrtu nekog arhitekte izgrađen planski, gde su kuće i zgrade postavljene pod nekim posebnim uglom tako da, bez obzira iz kog pravca gledali,
njegove su ulice i objekti svi i horizontalno i vertikalno a i dijagonalno paralelni. Prilično originalno, ali sasvim preterano čak i za šezdesetu kada je grad, pre godinu dana, počeo da funkcioniše. Još jedan u nizu eksperimenata.
Studenti kojima sam predavala nisu to bili u pravom smislu te reči, mada su voleli da sebe tako nazivaju. Bili su to polaznici večernje škole književnosti, što je suženo na njihov zahtev i pretvoreno u školu za pisce. Bilo im je dosadno da slušaju o klasicima ili modernim autorima, da čitaju sva ta dela, da ih tumače – želeli su da pišu. Pošto– poto i to što pre. A ja je trebalo da ih naučim. Nikad mi nije bilo jasno kako nekoga možete da naučite da bude pisac. To je nešto što se ili zna ili ne zna, odnosno nešto za
šta bi čovek trebalo da ima smisao i talenat. Posle toga ga možete naučiti da pravilno gramatički napiše tekst koji ima u glavi i to je sve. Naravno, ta pomama za pisanjem nije došla sama od sebe. Jedan talentovani mladić koji je sticajem okolnosti radio kao stolar u jednoj fabrici blizu Ambertona objavio je knjigu i postao veoma popularan. Posle je pričao da je učio pisanje kod nekog pisca čije ime nije odao i tako je to počelo. Najgore u svemu je bilo to da se direktoru dopalo što će moći da ispred škole istakne ogromni pano na kome bi pisalo „Škola za pisce“ i moje ime pri dnu kao garancija da sve to nije podvala, i time privuče ogroman broj polaznika što bi značilo – ogromna količina novca. Obzirom na to da je deo, i to dobar, tog novca išao meni, ipak sam progutala svu tu besmislicu i nastavila da radim kao da se ništa nije dogodilo. Uostalom, nije bio moj problem što su svi odjednom želeli da postanu pisci – u redu, na mojim časovima će svi pisati, a ja ću se truditi da svaki rad, ma koliko dosadan i nemaštovit bio, pročitam i dam njegovom autoru instrukcije kako da ga poboljša
i time dođe do svog stila pisanja. Budući da se spisak prijavljenih opasno približavao broju odraslih stanovnika grada, a time se i moj saldo u banci povećavao, odlučila sam da ovaj posao radim dok svi oni ne prođu kroz školske klupe pišući i mozgajući nad stvaranjem potencijalnih remek dela književnosti i tako stvorim grad jedinstven u svetu – grad pisaca.
Bilo kako bilo, tog jesenjeg popodneva stajala sam ispod neba koje se otvorilo i iz kog je lilo takvom silinom kao da je neko nakrenuo ogromno bure i sipao vodu u mlazu na moj isuviše mali kišobran. Groznog kontejnera na točkovima nikako nije bilo a vreme kada je trebalo da se pojavi odavno je prošlo. U mislima sam stalno vrtela pitanje da li bi, možda, bilo bolje da se vratim kući i u toploj sobi, uz topao obrok i glupavi televizijski program provedem dosađujući se ovo popodne koje bi mi ionako prošlo u dosadi. Dakle, nisam imala šta da izgubim. Iako su moje misli bile zaokupljene povratkom, nikako nisam mogla da se pomerim. Mozak je telu davao naredbu da se okrene i vrati istim putem kojim je i došlo, ali ono kao da je slušalo neki drugi
glas koji je govorio: „Ostani, ne idi. Samo još malo, sačekaj još koji minut.“
I ja sam čekala. Gledala sam u pravcu okuke iza koje se obično pojavljivao autobus, ali sve što sam videla bila je šuma padajućih kapljica. Padale su jureći jedna drugu i u jednom trenutku to je bilo tako divno da sam pomislila da su to u stvari staklene niti koje se spuštaju s neba. Kroz njih sam videla delove puta i prelepog drveća i staze koja je vijugavo nestajala u šipražju a posle vodila do moje kuće. Sva ta okolina delovala je, mada sam znala svaki list na grani, uz to srebrno svetlucanje,
tako nestvarno da mi se učinilo kao da se tu nalazim prvi put i da sve to sanjam. Ali, sledeći blesak munje, a potom i strahovit udar groma, tu negde u blizini, vratili su me u stvarnost strahovitog pljuska od kojeg su mi cipele, suknja i donji deo mantila
bili potopljeni, a kosa, ramena i rukavi, kao da kišobrana nije ni bilo, mogli su da se cede. Kapljice su se sa čela spuštale i polako mi klizile niz lice, a ja sam ih brisala mokrom rukom. Pošto sam shvatila da me kišobran ne može zaštititi skinula sam tašnu i zavukla je ispod mantila jer sam u njoj imala spiskove studenata sa karakteristikama, što mi nije bilo važno i Floberovu „Madam Bovari“, što mi je bilo jako važno i želela sam da sačuvam papir – tako fini i mekan kakav je bio u primerku koji sam imala – od razornog dejstva vode. Kad se knjiga okvasi onda je najbolje
odmah je baciti nego gledati kako se njeni, do tada nežni listovi najpre smežuraju, zatim stvrdnu, a onda krzaju i cepaju pri listanju. Žalosnije je biti svedok propadanja knjige nego nemati je uopšte.
I tada, pri pljusku koji je postajao sve jači, mada sam mislila da jači nikako ne može biti, nazreo se kroz nebeski vodopad, baš odande odakle je trebalo da naiđe autobus, mali sivi automobil. Premda je mesto gde sam stajala od okuke bilo udaljeno
svega stotinak metara, auto je tu razdaljinu prelazio sporo jedva se krećući jer je na svom putu morao da prosto seče slapove vode koji su mu se isprečili. Gledala sam u farove automobila koji su bledunjavo svetleli i mislila da možda nikad neće stići do mene, kad me odjednom iznenadi prilično glasna sirena oglasivši se na samo nekoliko metara od mene. Iza stakla sa kojeg su se neprestano odbijale ogromne kišne kapi pršteći svuda unaokolo, od kojih brisači nisu mogli da se pomeraju, učinilo mi se da vidim pokret. Da li zbog toga što je to stvarno značio ili zato što sam očajnički želela da se sklonim sa ove kiše, tek, protumačila sam da taj pokret znači: „Ulazi!“
Sklopila sam kišobran i u dva koraka već bila pored auta otvarajući vrata. Sela sam na sedište i pri tom začula nešto nalik na pljesak. Shvatila sam da sam potpuno okvasila sedište a i sve unaokolo svojom mokrom odećom. Zatvorila sam brzo vrata povukavši njima ogromnu količinu vode kvaseći unutrašnjost automobila, sebe i čoveka koji je vozio.
– Oprostite. –rekla sam i ne pogledavši ga jer sam bila
zauzeta skupljanjem kišobrana i sklanjanjem mokrih pramenova kose sa lica. –Okvasila sam vam sedište.
– Nije važno.
Ja sam i dalje šljapkala mantilom dok su kola već polako krenula probijajući se kroz pljusak. Vozili smo se u tišini jedno vreme, ako se izuzme dobovanje kišnih kapi po kolima, gmljavina i oštar zvuk motora. On je bio taj koji je prekinuo tu „tišinu“.
– Zašto ste i danas morali u grad? Mogli ste da pretpostavite da se autobus po ovakvom vremenu neće pojaviti.
Prestala sam da radim sve što sam do tada radila i tek onda ga prvi put pogledala. Smešio se. Imao je prilično lepo, inteligentno lice, ali je delovao strogo. Nisam ga nikada ranije videla. A gledala sam ga kao da će istog momenta da nestane – kao
priviđenje. U stvari, nisam razmišljala o tome otkud on zna za autobus i za to da ja svakoga dana idem u grad, već jednostavno nisam mogla da ga spojim sa ovim ružnim automobilom. Bio je pravi gospodin, a vozio tako smešna, ružna i mala kola. Jedno vreme sam razmišljala o tome i beskrajno se iznenadila kad sam čula svoj glas kako govori: “Otkud takav gospodin da vozi ovakva kola?“
Nasmejao se pa me ozbiljno pogledao, skoro se namrštivši.
– Ovo nisu moja kola.
– O, onda to sve objašnjava.
– Zar vi ne znate čija su ovo kola?
Sada sam se zaista zbunila. Pogledala sam oko sebe, ali nisam imala strpljenja da zapažam šta mi je u tim kolima poznato a šta ne. Odrečno sam zavrtela glavomumesto da odgovorim na njegovo pitanje.
– Vi ste devojka koja predaje u Školi za pisce, zar ne?
– Otkud vi sve to znate?
– Ja sam poslat da vas odvezem do grada.
Bio je isuviše ozbiljan da sam pomislila da se šali. Gledala sam ga tako da sam
pomislila da će mu postati neprijatno. Na kraju sam uspela da izustim: „Ko vas je poslao?“ Očekivala sam odgovore tipa „Sudbina“ ili „Sam me je Bog poslao“ i slično i bila razočarana kad sam čula: „Poslao me je vaš verenik.“
Osećala sam se kao ptica koju je pogodilo puščano zrno. Pala sam. Imala sam utisak da sam se toliko smanjila na sedištu da ću sledećeg trenutka ispariti. Tek sad sam primetila beli krstić od bisera koji je visio na retrovizoru i moju sliku pored radija.
– Da, stvarno njegov auto. Pretpostavljam da ste vi njegov prijatelj.
– Da. Drug iz detinjstva. Zapravo, išli smo zajedno i u srednju školu.
– Čudno… nije mi pominjao da ćete biti njegov gost… A zašto on nije došao? –bila sam ljuta. U stvari, glumila sam da sam ljuta.
– Mislio sam da znate da je zauzet. Ima nekakav sastanak sa kolegama iz…
– Ah, sastanak! –lupila sam se po čelu. –Potpuno sam zaboravila. Znači, ponovo dosadni, isprazni ekonomisti sa naočarima na nosu… –uzdahnula sam i nabusito sklopila ruke.
– Vama je to dosadno?
– Kao smrt.
– Meni je baš bilo interesantno. Čak i smešno.
– I meni je bilo smešno prvi put. O kakvim samo glupostima oni pričaju! Ali kad sve to ponavljaju na svakom sledećem sastanku, onda…
– Hmm, da.
Nastupila je tišina. Primetila sam da je kiša sada bila znatno slabija. Već smo počeli da se spuštamo poznatim, strmim putem. Grad „eksperiment“ počeo se nazirati u svojim pravilnim, plavičastim crtama. Činilo mi se da nekako neobično svetli. „To
je zbog kiše. Potpuno ga je oprala. Bilo bi lepo da je sada zaista čist.“
– Čudan grad. –rekao je.
– Da. Izgrađen planski. Sve je paralelno u svim pravcima.
– Bez veze.
– Da, zovu ga još i „plavi grad“ jer je sve ofarbano bledo plavom bojom.
– Hmm… –ugao usne mu se na trenutak iskrivio u ciničan smešak. U istom trenutku sunce je probilo sada već potpuno isceđene oblake. Pružalo je svoje zrake u trakama upravljajući ih na grad. Iznenada je pritisnuo kočnicu i mi se zaustavismo uz blago zanošenje. Pogledala sam ga razljućeno očekujući da će mi dati objašnjenje za takav potez, a onda sam videla njegov najpre zaprepašćeni a zatim i zadivljeni izraz lica dok je gledao u dolinu. Polako sam se okrenula i pogledala. Mislim da je to bio najlepši prizor koji sam ikada videla. Obasjani zracima sunca prozori, čini mi se baš svi prozori u gradu su sijali. Ali, nije to bila žuta sunčeva svetlost, niti kakav odblesak – ne, prozori su zaista svetleli bleštavo kao da su u njima hiljade prizmi koje prelamaju zrake. Grad je ličio na gomilu divno izbrušenih plavičastih, nežnih dijamanata. Tih nekoliko trenutaka, koliko smo oboje gledali u grad, nad kojim se od silnog blještanja obrazovalo nešto kao aura, bila sam potpuno bez daha. Čudesno, magično svetlucanje trajalo je sve dotle dok se oblak nije ponovo isprečio ispred sunca, a onda je sve postalo sivo– plavo i dosadno. Kišne kapi su sada bile toliko sitne i retke – imala sam utisak da se troše na putu od oblaka ka zemlji i kad već stignu dole nemaju više snage
ni da padnu. Bilo je sasvim sigurno da je kiša prestala.
– Nikad nisam videla nešto slično ovome –bila sam još uvek pod utiskom a moj novi poznanik se i dalje blaženo smešio.
– Verovatno nikada više i nećeš.
– Da, verovatno. –rastužila sam se. Okrenula sam glavu.
Izgleda da je sve opet bilo kao ranije. Uzdahnula sam.
– Budući da predaješ književnost u večernjoj školi, rekao bih da smo na neki način kolege. Ja sam profesor književnosti u jednoj srednjoj školi.
– Oh, to je lepo, ali ja ne predajem književnost, kamo te sreće! U ovom gradu niko nema vremena da čita, oni bi da pišu. Tako ih ja učim da postanu pisci. Ovde je to neverovatno popularno.
– Zaista? Pa to je onda interesantno –pogledao me je ali kad je video moj izraz lica, upitao je: „Zar nije?“
– Nimalo. Znaš, kad neko ima potencijala onda može da mu se govori o nekim tehničkim stvarima, nikako mu ne možete sugerisati o čemu da piše, to je već stvar njegove inspiracije i ideje. Ali, ako vidite da ispred vas sedi buljuk sredovečnih, zapuštenih domaćica, zamašćeni automehaničari, mrzovoljne kasirke koje vas sutradan u prodavnici oslovljavaju sa „učiteljice“ i kojima moram da zadajem teme za pisanje jer sopstvenih ideja nemaju, onda je to čist promašaj i gubljenje vremena.
– Pa zašto onda to radiš?
– Skupljam novac za svoju sledeću knjigu.
– A, naravno. Ti si pisac… Biću iskren, nikada nisam pročitao ni jednu tvoju knjigu.
– Nema ih puno. Samo tri. Prve dve su bile bestseleri, ali ova treća ni za osam meseci pošto je objavljena nije baš u vrhu najprodavanijih.
– O, pa to je onda kvalitativni napredak. – namignuo je.
– Hmm, možda. Ima jako dobre kritike u štampi.
– A tvoji studenti, da li čitaju tvoje knjige?
– Pretpostavljam da čitaju. Ne znam. Nikad nisam razgovarala sa njima o tome, nije mi mnogo stalo do takvih čitalaca. Oni ne razumeju ono o čemu sami pišu, a kamoli nešto drugo.
– O čemu pišu, baš me interesuje?
– Kad čuješ, možda te neće mnogo interesovati. Mogu da kažem da se ne razlikuju mnogo među sobom. Imena njihovih glavnih junaka svuda su ista, kao da ih prepisuju jedni od drugih. Nema tu mnogo svežine, duha, originalnosti. Pišu trilere sa tako jednostavnim i glupavim zapletima, opisuju slučajeve susreta dvoje ljudi iz kojih se obavezno rađa ljubav i tako, to je uglavnom to. Možda bi to moglo da se prihvati kao osnov za neku priču ali samo kao paravan za ono što bi stvarno moglo da se kaže. Kakva je poenta kad neka domaćica, na primer, piše o avanturi neke njene udate prijateljice kad tu nema motiva, razloga, objašnjenja, posledica. Nema čak ni griže savesti. Preljuba radi preljube – u čemu je štos?
– Zar niko od njih nikad nije pročitao neki roman ili priču pa da se na to ugleda, makar da počne s tim što će ukrasti nešto od toga, već proverenog?
– Gospode, pa to je ono najstrašnije. Citiranja raznih pisaca i skrnavljenja remek– dela ima na tone. Užasno je kada se citira neka ljigava sentenca iz ljubavnog vikend romana, ali mislim da sam se najgore osećala kad sam u priči jednog mladića
pronašla prepisan deo romana „Lolita“ Vladimira Nabokova. Taj je bar znao šta i odakle treba da prepisuje.
– Kad sam rekao da se posluži primerom nekog dela nisam mislio na puko prepisivanje. To jeste strašno. Kakvo je njihovo obrazloženje što rade to?
– Jedna žena mi je rekla da je „baš tako nešto falilo njenoj priči – baš se slagalo sa započetom misli“ – kad je „pozajmila“ deo iz Selindžerovog „Lovca u raži“.
– Dakle, i ona je znala šta da prepiše. –nasmejao se.
– To je zato što im ja govorim o tim delima. Kad im ja to pričam oni znaju da je to ono na šta treba da obrate pažnju.
Smešio se, odmahivao glavom. –Da li je moguće da baš niko ne odudara, da niko nema talenta?
– Naravno da ima i takvih, ali oni ne dolaze u ovakve škole. Oni uveliko pišu ne čekajući da ih neko tome uči i objavljuju knjige.
– Verovatno si u pravu.
Ponovo je nastupilo zatišje. Rukama sam popravila kosu i još jednom iscedila krajeve. U glavi su mi još zvonile reči koje sam izgovorila i odjednom se setih.
– Knjiga!!!
Brzo sam otvorila tašnu i – užas! – bila je poplavljena. Izvadila sam rascepkane, mokre spiskove koji su sada izgledali kao namerno posuti mastilom, „Madam Bovari“ sa čijih korica je kapalo i još neke sitnice a onda okrenula tašnu i prosula vodu iz nje. Otvorila sam knjigu. Njeni listovi do pola su bili zahvaćeni vodom. Bili su toliko natopljeni da je taj deo knjige bio duplo deblji nego ranije. Izgledala je žalosno. Otvorila sam prozor i jednostavno je ispustila zatvorivši oči. Uz škripu kočnica, školski drug mog verenika zaustavio je auto i istrčao napolje.
Izašla sam i ja. Tražio je po travi i najzad podigao knjigu koju sam ja izbacila.
– Zašto si to uradila? –pitao je podigavši knjigu i mašući njome iznad glave. Učinilo mi se da je ljut pa sam ustuknula jedan korak nazad.
– Nije mi potrebna uništena knjiga.
– Nije uništena, samo se malo okvasila.
– Malo?! Videćeš kakva će biti kada se osuši.
– Znam kakva će biti. Ali nije bitno kako će izgledati, bitno je da će njenu sadržinu neko i dalje moći da čita, da će moći da upija mudrost i lepotu ispisanu na njenim stranicama. Zar je bitno da li je nešto lepo ili ružno ako ti saopštava prave stvari? –dok je to govorio bio je tako ushićeno zanesen i ljutit u isto vreme i sve mi se više približavao. Na kraju mi se uneo u lice. –Ti si pisac, trebalo bi to da znaš!
Gledao me je namršteno nekoliko trenutaka a onda obišao oko kola i ušao unutra jako zalupivši vratima. Nekoliko trenutaka kasnije i ja sam se vratila u auto. Bila sam postiđena.
– Oprosti, baš sam glupa… Volim da knjige izgledaju lepo… i da su očuvane.
– Hmm… Znaš, podsećaš me na jednu moju učenicu koja je volela da čita samo nove knjige. One koje još uvek mirišu na štamparsku boju, čije su stranice još spojene na krajevima. Ali, problem je bio u tome što ona nije uživala u samoj knjizi već u
njenom izgledu i mirisu. Onda sam je odveo u moju biblioteku gde su knjige bile ispijene od čitanja, omekšalih korica od dodira mnogobrojnih ruku, stare, požutelih listova, koje su mirisale na ustajalost i buđ. Ispostavilo se da njoj samo takva knjiga može da dopre do duše, knjiga koja je iščitana hiljadu puta i koja postaje vrednija sa svakim novim čitaocem koji je uzme u ruke. I tako, od jedne površne, naivne
devojčice postala je prilično pametna i zahtevna intelektualka. Tek tamo, u plesnivoj biblioteci, književnost je prodrla u nju.
Tu je zastao. Ja sam ga sve vreme gledala i bila spremna da zaplačem od stida, jeda i svoje gluposti. On je primetio moj pogled i nervozno se nasmešio.
– Nemoj da se previše uzbuđuješ, sve je to prošlost. –sada je on bio spreman da zaplače. Spustio je nemoćno ruke na volan i pognuo glavu.
– Mnogo ti je značila? –htela sam da budem opreznija, ali nikada nisam umela da taktiziram.
– Bila je toliko ljupka u svojoj nevinosti. Ništa nije znala… A ja sam joj oduzeo tu nevinost.
– Oduzeo? – prošaputala sam.
– Verovala mi je. Slepo me je sledila. Čitala je, prosto gutala sve što sam joj davao da čita, radila sve što sam poželeo. Mislila je da je to ono ispravno. A mislila je tako zato što sam je JA u to ubedio. –spustio je glavu na volan.
Nisam znala šta da radim. Ovom njegovom ispovesti potpuno se sve obrnulo.
Iznenadio me je i dirnuo tom neočekivanom iskrenošću.
– Šta se dogodilo? – bila sam nestrpljiva da čujem
završetak priče.
– Želeo sam da je zadržim za sebe, davao sam joj da čita samo ono što sam smatrao da će je zadržati. Ali, onda je njena glad za čitanjem i znanjem postajala sve veća i ona je čitala i mimo mog spiska, a time se udaljavala od mene. Više joj nije bilo važno da li je knjiga nova ili stara… Završila je školu, otišla na fakultet i ostavila me. Uništila me je i potpuno opustošila moju biblioteku. –dok je to govorio nije podizao glavu sa volana. Nastupila je potpuna tišina. Nisam ga uopšte čula da diše, a sama
nisam disala da bih mogla da čujem njega. Samo po podizanju i spuštanju njegovih leđa mogla sam da zaključim da je još živ.
Dodirnula sam njegovo rame i blago ga potapšala.
– Ne brini. Povratićeš ti svoju biblioteku. Evo… evo, počni sa ovom knjigom. Daću ti i sve ostale knjige koje imam.
– A ti?
– Meni više ne trebaju. Ionako sam većinu pročitala.
U gradu smo bili za nekoliko minuta. Ja sam sve vreme nosila mokre cipele i posle preležala prilično jaku prehladu.
Uskoro sam, u dogovoru sa mojim kolegom i vozačem koji me je spasao tog kišnog popodneva, otvorila još jednu školu za pisce, u drugom gradu. Knjige koje sam kasnije poklonila njemu dala sam privremeno na iznajmljivanje da bi se pohabale i dobile onu vrednost koju, kao potpuno nove i nedovoljno iščitane, nisu mogle da imaju.
Objavljeno u zbirci “Škola za pisce”, Treći Trg, Beograd, 2009.
