Mala katolička crkva, na našem delu ostrva, nalazila se na brdašcu iznad kuće u kojoj smo odseli. Zvonik smo mogli da vidimo iz letnje trpezarije, smeštene na popločani trem, odakle smo lako mogli i da se, stazom po kamenjaru popnemo do ulice gde se nalazila crkva, uz seosko groblje, a koji nam je bio i prečica do plaže, prodavnice, kafića. Zvona su se oglašavala uvek u 7, pa u podne i onda negde oko šest naveče. Bar sam tako upamtio raspored posle prva dva dana, na moru.
Tog prepodneva, kad je čitava zbrka počela, krenuli smo po hleb i uobičajenu šetnju. Dok smo prolazili pored kapije groblja, okupila se grupa ljudi. Sa njima je stajao niski, gojazan čovečuljak crven u licu, samo rekao bih da to crvenilo nije bilo posledica nekog dužeg sunčanja. Pre će biti da je od neke dobre rakije, koju je često znao da popije, možda za pokoj duši nekog meštana, ili neki praznik. Rumeni se sveštenik znojio u svojoj tamnoj odeći dok je s porodicom pokojnika dogovarao detalje predstojeće sahrane. U prolazu su nam se pogledi sreli. Pokušao sam da delujem ozbiljno i sa dozom saučešća prođem kraj okupljenih a on kao da mi je poručivao: „O, Bože, oprosti mi, kakva dosada! Hoće li se sve ovo završtiti uskoro?“
Razveselilo me ovo neobično sveštenikovo ponašanje iako je povod bio tužan i ozbiljan. Ali, možda je čoveku bilo samo vruće a ja pogrešno protumačio njegov pogled. Zvona su se, tog dana oglasila u vreme sahrane, u dva. Vraćajući se s plaže, ispred crkve je stajala, to sam odmah mogao da primetim, sada druga grupa ljudi. Umalo se nismo sudarili sa sveštenikom koji je žurio da im se priključi, pritom brišući znoj, gledajući u nas, prolaznike, vapeći pogledom i mrmljajući sebi u bradu, ili se meni opet to učinilo. Preskačući glatko kamenje i busenove sasušene dalmatinske trave, spuštajući se ka kući, začuli smo zvona. Oglašavala su se novim tužnim povodom, pre šest.
Zvona se oglasiše ponovo oko sedam i petnaest i to me je zaintrigiralo pa sam se prošetao do crkve i groblja pokušavajuči da izgledam samo kao radoznali turista, šetajući kroz niz nadgrobnih spomenika a onda se uputio ka vratima crkve koje je mali, crni ali rumeni čovek ubrzano zatvarao i zaključavao. Učinilo mi se da više ne izgleda onako beznadežno, a možda je otpio malo više nekog finog domaćeg likera za pokoj duši bakice čija će sahrana biti sutra.
Prvo se zvono, ujutru, oglasilo tačno u šest. Za sve vreme boravka ovde, ne sećam se da je ikad bilo tako rano. Više nisam mogao da spavam i uskoro sam, sa sveže skuvanom kafom sedeo na tremu. Moje čitanje dnevne štampe, doduše, preko displeja telefona, prekinula je zvonjava već u pola osam. Dok smo ćerke i ja obavili ritual doručka, spremanja peškira i pokreta na plažu, oko jedanaest se, kod crkve već skupila rodbina i poznanici preminule bake, pa se zvuk zvona razlegao ponovo. Podne je već bilo uobičajeno vreme za oglašavanje i tu mi ništa nije bilo čudno, ali kada me zvona probudiše iz popodnevnog dremeža, u četiri, beše to znak da se sada, kao turista istraživač, prošetam do crkve i malo ispitam čitavu stvar.
Već sam ranije primetio da ni u crkvi a ni na groblju nema pomoćnika, nekog ko čisti, uređuje barem cveće. Bila je tu neka žena koja bi počistila glavnu stazu na ulazu, prema vratima crkve ali, osim sveštenika, nikog drugog nisam video. Zatekao sam ga na klupici pored zida groblja, kod sporednog ulaza. Brisao je svoje znojavo čelo, grickao donju usnu gledajući me čak stidljivo dok sam mu se približavao.
-Sigurno ste me došli pitati za zvono,eh? -nervozno je progovorio dok sam sedao kraj njega. Gledao je u svoje letnje svešteničke sandale, držao se za rub klupice, kao dečak kad nešto skrivi pa mu je teško da to starijima prizna. Taman sam hteo da kažem da mi je sve to zabavno, da ne smeta i da time nikako ne bih želeo da ga uvredim kad se najednom okrenuo ka meni.
-Želite li da vidite našu crkvu? -oči su mu se zacaklile a opet, ne mogu da baš da kažem da je iz njih zaiskrila sreća. Pre bih da istaknem njegov zadah sastavljen od mešavine nekoliko dobrih domaćih rakija. Takav su sjaj i njegove oči imale. Nije on čekao moj odgovor, živahno je poskočio i krenuo ka sporednom ulazu u crkvu. Jedino mi je preostalo da ga pratim.
Stara dalmatinska, skromno sagrađena i nameštena crkvica bila je od kamena i sa drvenim klupama za vernike. Malo postolje na pročelju i podijum za hor na levoj strani, sve je bilo prazno i skromno ukrašeno malim buketima sitnog belog cveća.Išli smo ka zavojitom stepeništu koje je vodilo do vrha zvonika. Dva kraja debelog užeta stajala su privezana za stub stepeništa.
-Martin je na dopustu, sada, dok je lito, – pričao je sveštenik. –Martin je moj pomoćnik. Još uči pa je nekad i zamjena. Ali, sad sve moram sam.
Šetao je tako, levo-desno, brisao čelo, stalno gledajući gde sam ja a opet kao da traži nešto. I, nastavio je da govori, malo tiše, više kao za sebe nego da meni objašnjava. -Danas je sahranjena Anka, to se moralo obavit’ prije podneva. A sad, mora’ sam zvonit’ za Domagoja, njega smo pokopali jučer. A familije od Mariole i Stipa, i oni čekaju zvono za njihove najmilije. Mariola u osam, Stipe u dva. Ili, valjda je tako! Ali, pazite! – naglo se okrenuo ka meni s podignutim kažiprstom, – Kad su praznici tu, mora se voditi računa, ne smi se promašit’, u sedam, u podne i navečer, ljeti u pola osam, zimi u šest.A di je još i nedelja?! – opet se uzvrteo. – Triba probudit’ ljude, triba ih podsetit’ na misu, triba zvonit’ kad počne, kad završava i još oglasit’ večernju molitvu!
-A znam i da razumite. I znam da ste na odmoru, vi ste turista, što bi vama bilo važno kad je pokopan Šime ili Ante, kad je Mala Gospa a kad je nedeljna misa? Vama ne triba da znate ni kad je nedelja… Ali, ja moram. Šta da vam kažem? Tu ste, blizu, pa morate trpit’. I šta da kažu oni koji žive ovde? Valjda me proklinju, a ne bi tribalo, ne bi! – opet je obrisao čelo. Dohvatio je flašu koja je stajala u ormariću kraj stepenica i ponudio da mi naspe u čašicu. Kad sam uljudno odmahnuo glavom, slegnuo je ramenima, i potegao iz flaše.
-Ne brinite za mene, – rekao sam smešeći se. Ni zbog moje porodice. Zaista ne smeta. A mrtvima se mora odati počast.
-I ne samo njima! – uskliknuo je.
-Ah, da, praznici i mise. Zapamtiću.
Nasmešio se ali mu je pogled odlutao ka vratima. Tamo je stajala ženica, skromno čekajući da je primetimo. -Dobar dan, oče. Ja san odma’ dotrčala. Porodila se naša Violeta. Sin! Da objavimo, pa za krštenje da vidimo!
Pružio sam ruku svešteniku kome je već drhtala i usna, kao da će zaplakati a i ruka kad smo se pozdravljali. –Ostaviću vas, očigledno imate posla, -rekao sam.
- Svako dobro, – šaptao je. – Paklen je ovo posa’…
To što je rekao samo sam ja čuo. Jedva sam se uzdržao od smeha dok nisam izašao iz crkve. Spuštajući se stazom do kućice, gledajući ćerke kako se spremaju za popodnevno plivanje, sustigao me zvuk zvona. Ovoga puta, slavilo je novi život. I tako će biti stalno. Zvono je tu da nas podseti na početak, na nečiji kraj, na nečiju sreću ili muku, barem na trenutak. Dok se ne oglasi ono koje će možda uznemiriti sve druge a nama će biti baš svejedno.
Fotografija: Crkva na otoku Ugljan, kod Zadra. 2018.godina
