Fališ mi. I više nego što misliš. Nedostaje mi ono višesatno dopisivanje s tobom, sve one poruke koje smo danonoćno razmenjivali. Sve to je puklo za jako kratko vreme, sve u šta smo verovali i polagali nade. Smejem se dok se sećam svega onoga što smo imali a plačem se dok zamišljam sve ono što smo mogli da imamo. Šta se dogodilo na putu između ljubavi i mržnje? Niko to ne zna. Svako je otišao na svoju stranu, kao da je to početak jedne obične sportske utakmice. U našoj ligi, ja sam trenutno u zoni ispadanja a ti se boriš za titulu sa timovima koji su postali plastični.
Treba mi onaj zagrljaj koji će me pribiti uz tvoje telo, kao da je jedino na svetu, kao da je to jedino što sam ikad želeo. Treba mi ona jedna poruka u kojoj piše:“izvini za sve, je l’ možemo da probamo opet?“ Ne, izvini ti. Izvini jer sam verovao. Izvini jer sam se nadao. Ja nisam dobio izvinjenje ali ga ni ne tražim. Hteo sam da se istovremeno borim sa svojim unutrašnjim demonima i činim tebe srećnom. Očigledno je da mi to nije uspelo… Voleo bih da mogu da se vratim unazad i ispravim stvari, mada znam da je razmišljanje „šta bi bilo kad bi bilo…“ loše po mene.
Mislim da je krajnje vreme da sam sebi pošaljem trenutnu i uključim se u realnost. Oči su ti toliko lepe da bih od njih mogao da napravim celu jednu pesmu. A da, već se desilo… Pravićemo se ludi ako je to ono što želiš. Pravićemo se ludi ako je to način da iskažemo sve one emocije koje su ostale nedorečene. Možda nismo bili suđeni, već samo sluđeni.
