Obično ljudi u nekom tremutku svog života shvate vrlo važnu istinu. Shvate da to što su besni nije bilo do rijalitija i muzike, već do njihovih loših navika. Da to što su bili tužni nije bilo do mrtvih, već do pojedinih koji su i dalje među živima a crpe im energiju. Da to što jure iz veze u vezu nije bilo do toga što su bili atraktivni, već do njihove nesposobnosti da prihvate samoću. Da to što nisu imali onoliko novca koliko su želeli nije bilo do vlade ili političara, već do njihove potrebe za novog putovanja svakog leta i novim ajfonom svake jeseni. Shvate da ih je to što nisu napravili taj jedan korak napred zauvek vuklo nazad. Da nikad nije bilo do nečega van njih, već isključivo do onoga unutar njih. Shvate da je Bog (ili u koga god da su verovali) uvek bio na njihovoj strani, samo oni to nisu imali hrabrosti da iskoriste. Svi drugi su krivi ali oni – nikad! Svi drugi su „imali sreće“ ali kad je njima bila ponuđena prilika – nisu smeli da je uzmu.
Uglavnom shvatimo to na kraju nekih razdoblja (za nekog je to kraj detinjstva, za nekoga na kraju mladosti a za neke, nažalost, na kraju života). Kajanje je, po meni, najjača ljudska emocija, jer prodire sve do naše srži, do srži „prošle verzije nas“, osobe za koju smo mislili da smo odavno zatrpali. Međutim, ona još uvek bude tu, tako živa, i srce joj još jednom zakuca, ovaj put malo jačim udarcima nego prošli put. Tek kad se oslobodimo osobe koja smo nekad bili – shvatimo koliko smo, u stvari, živeli u prošlosti i propuštali lepih uspomena…
