Ljubav, reč u koju staje milion različitih emocija, od radosti onih uzvraćenih do gorčine suza i neprospavanih noći zbog onih neuzvraćenih. Danas, ona je potcenjena i niko ne shvata njenu pravu vrednost. Većina ljudi se zadovoljava nekim prizemnim stvarima a kad im partner dosadi samo ga zamene ili (još bolje) prevare. Ako ovo čitaš, do sad si me znao/znala samo površno i sad imaš priliku da me upoznaš do kraja…
Nekad, u životu, moramo da biramo da li hoćemo da budemo srećni ili da volimo. Nekad, nađe se osoba koja je more razonode u svetu monotone dosade. Postoje ljudi pored kojih samo gubimo vreme a postoje i oni pored kojih gubimo osećaj za vreme. Osobe koje te dignu do neba vrlo lako mogu i da te spuste do dna. Kada misliš da ne držiš ništa u svojim rukama, baš tad ti je sve nadohvat ruke. Ima ljudi kojima se konstantno sladiš dok su tu ali, kad odu, ostaje ti samo gorak ukus u ustima. Nekad je i jedan zagrljaj za utehu dovoljno a nekad je i ispod sto zagrljaja hladno.
A šta bude kada skreneš sa kursa i izgubiš ljubavni kompas? Ja, kao glavni lik u svom životu, pored nje sam postao samo statista. Nikome nisam dužan ali sve joj dugujem. Ništa nije tražila ali je dobila sve. Koliko večnosti treba da prođe da bih te imao bar na minut? Koliko sati i minuta da shvatiš da si moja jedina ruta? Ko bi tebi odoleo? Tako lepa, tako mlada, puna života. Ali, taj život je otišao u nekom drugom, za mene nepoznatom pravcu. Ko ti, osim mene, može pružiti sve ono o čemu si sanjala? Samo ja ali samo u mojoj glavi.
Iskoristi me, iskoristi ono što je na meni najranjivije a to je moje srce. Iskoristi ga da sutra tebi bude bolje. Tebi i tvojoj porodici, i onu koju imaš i onu koja će tek doći. Nikad mi neće biti jasno zašto se suze pamte više od smeha i zašto ponekad, u dubini noći, čujem tebe kako dolaziš. Samo da me pitaš šta radim i kako sam. Nisam dobro, već dugo vremena. Ni na nebu ni na zemlji, ni na tronu ni na dnu, ni na kopnu ni na vodi, ni na javi ni u snu. Srce ostaje pored tebe a glava još uvek luta ovim gradom.
Koliko reči stane u jednu suzu? Koliko suza stane u jednu neprospavanu noć? Ti si sve: sreća i tuga, radost i patnja, raj i pakao… U tvoje usne stanu milion neispričanih priča, za koje ljudi misle da ih sve već znaju, ali se prevare. U tvoje oči stane milion suza, koje bole više nego bilo koji metak ili oštrica. Sad mi trebaju te oči hladnog severa jer kad me gledaju ja sam blizu juga.
Još mnogo devojaka postoji na ovom svetu ali nijedna nije me ne ispunjava kao ti. Nijedna poruka mi ne izmami osmeh kao ona koja je od tebe. Svaka noć bez tvog „laku noć“ je besana a svako jutro bez tvog „dobro jutro“ je početak još jednog monotonog dana. Ne može biti zaboravljen dan kad si me izbrisala iz života i nastavila kao da ništa nije bilo. Tamo gde se stvarnost spaja sa iluzijom, tu živim ja. I još čekam. Čekam te da dođeš i priznaš mi da sam bio u pravu. Da su svi drugi nebitni i da ćemo nas dvoje i anđelima stvarati komplekse.
Da je tvoj život film verovatno bi osvojio Oskara. Tvoje srce je, izgleda, prejak auto koji ja ne smem da vozim jer imam probnu vozačku. Svaku tvoju grešku nek Bog piše kao moju jer sam ja tako hteo. Gledala je mene očima punim tuge i molio sam Boga da anđeli joj budu sluge.
Opasno je kad sve ide tako brzo. A kad priznaš sve, sebi i svetu, isti taj svet, koji je nekad bio naklonjen tebi, sruši ti se pravo na glavu. U isto vreme sam i svačiji i ničiji. U isto vreme sam i tvoj i tuđi. U isto vreme sam i svačiji i ničiji. Pogledaj u ogledalo i videćeš moju najveću želju. Dok se utapam u tvom pogledu bilo bi mi drago da preuzmem ulogu „Titanika“. Sada, u tom snu tonem samo ja. Međutim, to nije onaj sladak san. Tonem u beskrajnost svojih misli. Možda se još nisam probudio iz njega. San koji je teško opisati rečima. Počeo je kao bokserski meč u kojem sam bio favorit a završio se neočekivanim protivničkim nokautom. Od tog nokauta se još uvek nisam oporavio. Voleo bih da se vratim u vreme kada nijedna osoba nije određivala kako se osećam.
Ti si i dalje jedina. I dalje si jedina istina u moru laži. I dalje si moja hrana u moru gladnih. Sebe potraži u mojim molitvama a mene potraži u tvom prevrtanju očima. Znam da je velika inflacija ali zar baš moraš da biraš tako jeftine opcije? Sa tobom i pakao postaje raj a bez tebe i najveća nirvana postaje sodoma i gomora.
Osećam se tako prazno, neispunjeno, a to pokušavam da nadoknadim nekim stvarima koje me teraju da ne mislim o tebi. Možda je i cela ova java bio san, moj nikad prežaljeni san. Nijedan skupi poklon ne može da zameni tvoju blizinu. Šta bih ti sve rekao da mogu… Ni sama ne znaš koliko reči stane u moje ćutanje. Toliko ljubavi i mržnje pomešanih u meni kipte kao voda koja već odavno ključa. Mogao sam uveliko da plovim nekim drugim morem ali ja sam birao da budem večno usidren u tvojoj luci, onoj sa koje su svi pobegli u strahu od potopa.
Džabe trošim reči kad me opet niko neće razumeti. Znam da to što ja osećam nema veze s realnošću. Daj mi jedan dan i osvojiću ceo svet. Daj mi mesec dana i osvojiću ceo svemir. Odustani od svega i mene će pojesti crna rupa. Svi kažu da devojke traže samo malo a ti si dobila kule i gradove. Za tebe sam mogao da se popnem na najviši planinski vrh i zaronim na najdublju tačku u okeanu. Ni to nije bilo dovoljno. Hoću li stvarno oterati devojke koje su spremne da izdvoje svaki sekund svog slobodnog vremena samo za mene, time što razmišljam o nekom kome nisam ni u malom mozgu. Pusti jednu suzu jer je iz mojih očiju lila kiša. Otvori jednu moju poruku, ja sam tvoje čitao kao da mi život zavisi od toga. Reci jednu lepu stvar o meni, ja sam o tebi pisao hvalospeve. Popij jednu čašu vina za mene, ja sam za tebe pio čitave buradi.
Još se sećam onog momenta kad sam te prvi put video, doduše, samo na slici. Bezuspešno sam te noći pokušavao da sakrijem varnice koje su prštale iz mojih očiju. Prvih reči kojima sam ti se obratio se sećam kao da je juče bilo. Koliko je bilo lepo. Koliko si ti bila lepa. Sve je počelo tog dana kad si me pogledala, hladnim očima koje su u meni razbuktale vatru. Proveri da li ta vatra još uvek gori, odgovor će te možda iznenaditi. I svaki novi put kad te pogledam u meni se pokrene ringišpil emocija koje su prema tebi uvek iste. I naši snovi će ostati samo snovi jer nismo imali hrabrosti da ih sprovedemo u delo. Da su joj oči manje sijale možda sad ne bih bio slep za druge devojke. Ja idem pravo i gledam uglavnom sebe ali ne mogu da ne bacim pogled sa strane. I gde god da pogledam – ti si tu.
Kad kažem „volim te“, znaj da to nisu samo reči. Kad kažem „jedina“, znaj da pričam samo o tebi. Misliš da ja tražim mnogo? Ne, naprotiv. Meni treba samo parče neba i dašak vetra na kom će tvoja kosa nežno lepršati kao zastava koja se ponosno vijori sa krova neke institucije. Shvatio sam nešto jako bitno – život ti ne šalje ljude koje mi želimo već ljude koji će nam pomoći da postanemo najbolja verzija sebe. I zato – hvala ti, jer sam zbog tebe postao ono što sam danas. Seti se lepih uspomena, seti se nadimaka, seti se svega. Seti se da smo nekad bili „sve“. Isto tako se seti kako smo odjednom postali „ništa“. I uvek ćeš, gde god da ti duša krene, za jedno „dođi“ biti daleko od mene.
Eto, to je to. Ovo je nešto što je izronilo sa dna moje duše i što će do kraja života biti zapečaćeno u njoj. Ako previše živimo u snu zaboravljamo šta je realnost a ako smo previše u realnosti zaboravljamo da maštamo. Nekako, na kraju, uvek prokljinjemo one u koje smo se najviše kleli. Mesta koja nas najviše rastužuju su mesta na kojima smo nekad bili najsrećniji. Iako nisam isti kao pre, ja sam još uvek tamo i čekam te da dođeš. Ne moramo čak ni da pričamo, nek nam oči pišu romane po nebu. Nek se celim nebeskim plavetnilom ori ono što smo nekad bili ti i ja. Ceo univerzum je mogao da bude naš a sad si samo ti moj univerzum. Međutim, jedna raketa je do tog univerzuma stigla brže nego ja.
Ne ljutim se, ja se osećam odlično kad vidim da je neko srećan. Biću i ja jednog dana tamo gde zaslužujem i, još bitnije, biću ono što zaslužujem. Kad god se opet sreli ja ću te prepoznati. Ali život ide dalje koliko god mi pokušavali da ga vratimo unazad. Tek kad pustimo nekog shvatimo koliko smo, u stvari, voleli. Još uvek ponekad šapnem tvoje ime, samo da proverim da li još uvek boli istom jačinom. Iznenada, sve oko mene je postalo tako mirno. Sve osim onoga unutar mene, jer su u meni vrištali najglasniji šapati naših sećanja koje će me verovatno zauvek proganjati. To „šta ako…“ mi je davalo snagu da nastavim da te volim. Bol te nedostižne ljubavi zadržao se u pukotinama između naših reči. Ipak, u toj gorko-slatkoj tišini, pronašao sam duboku zahvalnost zbog onoga što nikada nije moglo biti. I dalje jurim sunce jer je svetlo, a ne shvatam da će me ono spržiti čim ga stignem.
Izvini. Izvini zbog toga što sam se nadao. Izvini zbog toga što ćeš zauvek ostati u glavi nekog koga sad mrziš. Ona je za mene bila knjiga, ja za nju nisam bio čak ni poglavlje… Nisam od onih koji cele nedelje čekaju petak, cele godine leto i celog života sreću. Volim te, to je u isto vreme i najmanje i najviše što mogu da ti kažem. Ja više nemam reči. Sve je bilo tako dobro dok nije došao kraj. Volim tebe ali još više volim sebe i zato moram da odem. Bilo je prelepo. Srešćemo se nekad opet, osećam to, znam to. Zauvek ćeš ostati moje najdraže „zamalo“.
