1. poglavlje
PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE
O smeloj odluci jednog pokojnog glumca i njegovom
hroničnom bolu u leđima
O jednom pokvarenom satu
O jednoj sahrani koja preti da pođe po zlu
O jednoj udovici koja se drži običaja
O mladoj novinarki i nesvakidašnjem novinarskom
zadatku
O pozorištu koje postaje bioskop za smešne filmove
O jednoj izjavi za TV koja sve menja
O jednom psu koji ne ume da pronađe hranu, ali pronalazi grobove
O kartonskoj maski koja se smeje
O neočekivanom društvu na grobu
Na dan svoje sahrane, Petar Petrović zvani Puška doneo je najvažniju odluku u životu – čvrsto je rešio da ne bude pokopan.
Sve je počelo tog jutra, koje je proveo u razmišljanju da li je umro dva ili tri dana ranije, jer mu je u mračnoj i tesnoj utrobi zamrzivača gradske mrtvačnice bilo teško da odredi vreme. Znao je samo da ga je srčani udar tresnuo na probi pozorišne predstave, u kojoj je imao tek beznačajnu ulogu vojnika sa dve replike i jednim pucnjem iz puške.
Znači, bio je radni dan, pomislio je Puška. Šteta što nisam doživeo vikend.
Puška je iza sebe ostavio suprugu, dvadesettrogodišnjeg sina i radno mesto večito honorarnog glumca u Narodnom pozorištu, gde je godinama igrao beznačajne role koje su se uglavnom svodile na ispaljivanje ćoraka iz teatarske rekvizite po kojoj je i dobio nadimak. Imao je i dve epizodne uloge u serijama – u kojima je takođe pucao – i jednu reklamu za lekoviti čaj od divljeg kupusa.
Za jednog četrdesetšestogodišnjeg hipohondra koji je paničio i kada ga zakači najobičniji grip, Puška je u početku prilično mirno podnosio smrt. Sa jedne strane, osetio je olakšanje koje se, primera radi, oseti nakon vađenja zuba, jer više nije morao da strepi od kakve boljke ili nesreće koje bi prethodile upokojenju; ta tehnikalija je rešena. Sa druge strane, njegov kraj značio je kraj i svim mukama koje život nosi – raspravama, jurnjavi za parama, poniženjima – a sa treće i verovatno presudne strane, Puška je bio jedan od onih ljudi koji su se bespogovorno mirili sa situacijom, ma kako ona nepovoljna bila po njega. On je uvek znao gde mu je mesto.
Što se mora, mora se. Smrt – smrt. Nije na meni da se bunim, mislio je Puška. Ja sam sada mrtav, a na mrtvima je da leže, ćute i ne prave se mnogo pametni.
Bilo je jutro kada su ga dvojica radnika mrtvačnice u isflekanim plavim mantilima izvukli iz komore. Smrdeli su na rakiju i cigarete. Siva svetlost, poput bolesne nade, probijala se kroz odškrinuti prozor suterena i padala na bele pločice i metalne krevete. Svež vazduh prohladnog jesenjeg dana koji je ulazio unutra nije uspeo da istisne vlažni zadah rakije i smrti koji se besomučno širio ovom prostorijom.
Na suvonjavo telo, sa koga je jedino štrčao stomačić, radnici su mu navukli crno odelo, jedno od dva koja je nosio po svadbama, slavama i premijerama predstava u kojima je glumio. Lenjo su mu očešljali tamnu kosu koja je u delu iznad zulufa već bila seda. Naočare za vid sa debelim crnim ramom stavili su mu u unutrašnji džep sakoa. Stariji od ove dvojice radnika mrtvačnice, spretno i bez reči, iz džepa Puškinih pantalona izvuče hiljadu dinara, koje mu je supruga Dara ostavila da mu se nađu na onom svetu. Vešto ih je prebacio u svoj džep.
U kakvom to pokvarenom svetu živimo, čovek ni u smrti nije pošteđen lopova!, pomisli Puška. Treba im pokazati!
Međutim, taj ne bi mrdnuo ni da je bio živ. Još bi im se i izvinio, samo da ne uđe u kavgu.
Zatim je ovaj smutljivi radnik iz plastične kese, iz koje je prethodno izvukao odelo, trgnuo Puškin ručni sat sa crnim kaišem. Odmerio ga je studiozno kao nekakav časovničar, pa kada je video da nema bogzna kakvu vrednost, opsova sebi u bradu.
„Vidi ovo… Vidi ovo, molim te“, držao je časovnik za kaiš poput mrtvog miša za rep. „Nekad su, bre, bile devize, dukati, zlatni lanci, zlatno prstenje, zlatni zubi… Zlatno vreme bilo, brate moj. Okite telo kô da ide na vašar, a ne pod zemlju. Nekad se znao red, a sad ovo…“, reče i nabi sat riđobradom kolegi pod nos. „A sad pokvareni satovi. Ovo je bruka i sramota.“
Riđobradi je ćutke slušao.
„’Oćeš sat?“, bio je uporan.
Riđobradi zapali cigaretu, i kroz oblak dima, mršteći se, samo odmahnu glavom.
„Normalno da nećeš ovaj buvljakaner. Pa čak ni ti, prijatelju, nisi toliko glup“, naceri se ovaj.
Ne diraj sat, lopino, bunio se Puška za sebe.
Taj bezvredni komad nakita bio je poklon koji je Puška kupio samom sebi da bi obeležio dvadeset godina rada u pozorištu. Na poleđini je ugravirao Za Petra Petrovića, glumca i sa ponosom ga je tresnuo pred suprugu Daru, koja je bila uverena da od kolektiva neće dobiti ništa – kao što uostalom i nije – jer ga ne šljive ni dva posto. Kao što to biva sa lažima – a verujte mi na reč, Puška nije čovek koji pribegava lažima – i ova je zaživela onog trenutka kada je Puška ubedio samog sebe da mu je upravnik teatra uručio časovnik. Od njega se nije odvajao, pa čak ni kada se pokvario, jer je smatrao da mu je svojevrsna amajlija, iako mu ništa dobro u životu nije doneo, sem jednog manje nipodaštavanja od žene.
Pošto je radnik mrtvačnice zavrljačio tu amajliju u sanduk, u delu gde će kasnije Puški biti položene noge, njegov kolega je ugasio cigaretu u tacnu i konačno se pridigao. Uz jedno „oruk“ prebacili su i telo u drveni kovčeg, kao kada se meso ubacuje u položeni zamrzivač. A onda u istom maniru tresnuše i poklopac sanduka, ostavivši ponovo Pušku u mraku. Nedugo potom, stigao je automobil pogrebnog preduzeća Dok nas smrt ne rastavi, pa se ova dvojica oprostiše od Puške, trljajući šake, već spremni za novi posao.
U toku vožnje, Pušku je počela da hvata panika. Kako se približavao čas njegove sahrane, tako je u njemu rastao strah. Mrak i teskoba između četiri drvena zida biće njegova večnost. Bez para, bez hrane, bez ljudi – dobro, to je i mogao nekako da svari – bez mobilnog telefona, a samim tim i mogućnosti da nekome javi ukoliko mu pozli, pa i bez lekova… Zarobljen. Pokušavao je da dohvati sat, ali to je bilo nemoguće. Pretrnuo je. Iako je bio mrtav, mislio je da umire. Uz to, javljao mu se hronični bol u leđima i vratu, koji je godinama vukao i ma koliko se prevrtao u sanduku, nije mogao da pronađe odgovarajući položaj.
Sve ovo je greška. Ja ovo ne mogu, paničio je Puška poput mladoženje koji u poslednjem trenutku želi da odustane od svadbe. Moram da izađem odavde, pa nek ide život!
I tada je, baš u pogrebnom karavanu sa lošim amortizerima, tvrdo odlučio da odbije da bude sahranjen. Otkazaću sahranu, rešio je. Valjda niko neće da zameri.
Međutim, ostao je u kovčegu, uprkos napadu panike i bola i kada je nakon kraće drmusave vožnje izvučen iz pogrebnog vozila i kroz špalir ožalošćenih prebačen na čelični sto grobljanske kapele.
