Išao sam stazom od slomljenog stakla,
Pratio svetlo i hodao po mraku.
Znao sam da ne smem da stanem.
Čovek u crnom pružao mi je ruku.
Znao sam da njegov put vodi do pakla,
I da ne smem da mu verujem.
Vremenom su mi tabani odebljali,
I više me uopšte nije bolelo,
Pa sam širom otvorio oči,
I pred mojim očima sve je nestalo,
Čovek i svetlo zajedno su isčezli,
Ne beše ničeg, osim crne noći.