Velik je Zevs u svojoj sili,
Ko mu od bogova može prići?
Nasilje i zlo nisu mu mili,
Osvetnik je i čuvar.
Kome ćemo veći kip podići?
Veliki kip u Olimpiji stoji,
Klanja se Korint, slave ga Spartanci.
Pod njegovom senkom ko da se boji?
Al’ daleko mu je malo selo,
Što razoriše sa istoka stranci,
Tu je kip dosta manji,
Tek malo veći od čoveka,
Tu mu se klanja i ona,
Kod njegovih nogu ponizno kleči,
Dok leševi još trunu na Suncu.
Zar ne može bog rane da leči,
Pa makar one bile i na srcu?
Neće li vratiti u pravo vreme,
Veliko zlo za veliko zlo,
I munjom zatrti prokleto seme,
Krvlju natopiti već krvavo tlo,
I onda tešiti očajne?
Kad ču kako vrane sleću na plen,
Osloni se na kamenog boga i ustade,
I pogleda mu u prazne oči,
Zagledane u daljinu i rasplete kosu.
Tad mu dodirnu okamenjene prste,
I rukom pređe preko snažne mišice,
I spusti je na grudi, krupne i čvrste,
A drugu spusti na svoje.
Kažu da bog voli i smrtnice.
Tad vrana slete na munju,
Što je držao bog u drugoj ruci,
I pogledom poče tražiti plen,
Tad jadnica vide da joj mesto srca,
Pod rukom beše hladni kamen.
