Svarogov san

32 0
19.01.2024. | Poezija

Kad je Svarog hodao nad bezdanom,

Plakao je,

Jer oko njega beše samo tama,

Prostor ispunjen samo bolnom tišinom.

Tada jepesmom prekinuo ćutanje,

Znao je,

Da svet može živeti samo u njemu,
Da muke uvek prate rađanje.

Onda je pevao sve tiše i tiše,

I zaspao,

A gledajući bezdan poslednji put,

Odlučno prošaputao „Nikad više“.

Tako je ležeo u tami iskona,

I sanjao,

I stvorio svet, postao otac sveta,

Svakog roda i ploda, neba i kamena.

I Perunu svom sinu stvorio koplje,

I rekao mu:

„Kad jednog jutra vidiš da mlado Sunce,

Budi moje stare oči,

Uzmi koplje, probodi mi srce“.

Tada ću umreti, sanjati doveka,

I moj voljeni svet neće nikad nestati,

I iz moje rane poteći će reka,

Na njoj će plakati bogovi i ljudi,

Plakati, smejati se, postojati,

Živeće moj san.

guest

0 Komentara
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Scroll to Top