КРИВИ ВУК

Прича одштампана у збирци „Најзабавнији универзум“ (2024).

Било је то једног јесењег јутра 1903. године у Кривој Паланци. На крају вароши била је српска школа, а у њој је предавао четрдесетдеветогодишњи Гроздан Витезовић. На путу до школе Гроздана су на коњима сусрели тројица припадника бугарске терористичке организације ВМРО. Један од њих је уперио револвер у Гроздана и на бугарском викнуо:

– Поздрави све мртве Србе у паклу, србомане!

Гроздан се следио. Исколачио је очи од страха и ноге није могао да помери. Али и да је било другачије, да је могао да бежи, не би могао да побегне. ВМРО-вац је притиснуо обарач и погодио Гроздана у срце, који је пао и убрзо преминуо, а ВМРО-вци су галопом побегли.

***

Након Грозданове сахране његов тридесетогодишњи син Стојче се у својој спаваћој соби паковао. Ушла је Стојчетова жена Миља и питала га:

– Шта то радиш?

– Идем у шуму! – Стојче је одговорио.

– У шуму? – Миља је затим схватила шта Стојче планира – Не, не можеш да ме оставиш саму са децом!

– Ту је мајка, нећеш бити сама.

– Шта ако ВМРО-вци опет дођу?!

– Управо зато идем у шуму, да се организујемо како бисмо овај крај заштитили од Турака, ВМРО-ваца и башибозука! И не брини, долазићу када год будем могао.

– Разумем да си у жалости, и мени ово тешко пада, али пусти друге да воде битке.

– Ја сам потомак Витеза Боривоја! Не бих могао да се погледам у огледало ако бих прешао преко убиства свог оца и пустио те терористе да убијају кога стигну!

На то је Миља почела да плаче. Стојче је ставио револвер за појас, узео торбу са одећом и изашао из спаваће собе. У просторији где су биле кухиња, трпезарија и дневна соба угледао је уплакану мајку Стојанку и своја два сина – шестогодишњег Љупчу и једногодишњег Веселина. Стојче је спустио торбу, загрлио Љупчу и пољубио га у чело. До њих је насмејан дотрчао Веселин, кога је Стојче подигао, загрлио и исто пољубио у чело. Спустио је Веселина, дошао до мајке и њу загрлио, па је пољубио у образ.

– Где ћеш, сине? – Стојанка је питала.

– У шуму. Чувај ми Миљу и децу – Стојче је рекао.

– Шта ћеш у шуми? – Стојанка се правила да не разуме.

– Умало да заборавим – рекао је Стојче и вратио се у спаваћу собу.

Са ормара је узео пушку брзометку, на чију је дршку урезао вучју главу, у част свог легендарног претка Витеза Боривоја, који је имао вука на шлему и на дршкама мачева. Пушку је ставио на леђа, вратио се у просторију где су остали, пришао уплаканој Миљи, загрлио је и пољубио у уста, па је још једном загрлио децу и затим рекао:

– До следећег виђења! – Стојче је узео своју торбу са одећом и кренуо ка улазним вратима.

– Чувај се, сине! – Стојанка је викнула.

Деца нису била свесна очевог одласка, нити разлога што им мајка плаче. Плачући, Миља није могла да га поздрави, па је дотрчала до њега и загрлила га.

– Нећеш ме задржати. Морам да идем – рекао је Стојче.

– Не мораш, остани! – Миља је викала.

– Доћи ћу брзо – рекао је Стојче и склонио Миљине руке са себе – Чувај нам децу!

Стојче је још једном пољубио Миљу, па је брзо, док се није предомислио, изашао напоље, сео на свог коња и отишао до свог најбољег пријатеља Косте Кичевића, који му је на сахрани рекао да ће кренути са њим. Заједно су отишли из Криве Паланке.

Стојче и Коста су постали део чете војводе Чиче Павла. До априла 1905. године Стојче је долазио у сукоб само против бугарских ВМРО-ваца и албанских башибозука, док су сви четници Чиче Павла турску војску избегавали. Свраћао је до куће када год је могао, али се није задржавао дуже од два сата, што му је ипак било довољно да смањи недостајање. Пре одласка у шуму Стојче је имао само бркове, али када је постао четник, пустио је браду, на шта му је Миља рекла да је остави и када заврши са четовањем.

Зато што је из Криве Паланке, а имао је урезаног вука на пушци, Стојчета су четници прозвали Кривопаланачки Вук. Касније су надимак скратили на Криви Вук, а по том надимку су сазнали за њега у целој Вардарској Србији, па и шире, у целој Македонији, Краљевини Србији, Кнежевини Црној Гори и Краљевини Бугарској. Приче о њему су међу народом кружиле као и о другим српским четницима: Мицку Поречком, Јовану Бабунском, Глигору Соколовићу, Војводи Вуку…

Стојче је 1905. учествовао на окупљању око 170 четника у селу Дубочица, међу којима су били Војвода Саватије, Војислав Танкосић, Војвода Вук, Ђорђе Скопљанче, Илија Јовановић Пчињски, Лазар Клемпа… Четници су се брзо договорили и разишли, али пошто су их Турци пронашли, следећег дана се десила битка на Челопеку, у којој се Стојче први пут борио против турске војске. Док су Турци јурили једну групу српских четника, друга група је, чувши пуцње, Турцима дошла са леђа и решила битку у своју корист. Погинула су два српска четника, као и 200 турских војника и албанских бажибозука.

После битке, Стојче и Коста су се одмарали и причали.

– Добро је, уплашио сам се да ће ово на Челопеку проћи као и 1878. године – прокоментарисао је Стојче.

– Немам појма шта је било на Челопеку 1878. Ми смо тада имали пет година – рекао је Коста.

– Имам појма ја! Мој отац је учествовао у Кумановском устанку, причао ми је. Разбили су их Турци овде, а он је једва живу главу извукао. Некако је успео после да побегне за Србију, сва срећа, јер би га Турци набили на колац, као многе тада.

– Кад смо код тога, ако некад будем рањен и не будем у могућности да наставим са бежањем, убиј ме, како ме Турци не би заробили. Пошто не верујем да ћу имати храбрости да сам себи пуцам у главу.

– Хоћу. Исто ћеш учинити и за мене?

– Наравно. Договорено!

Стојче и Коста су се руковали.

***

Око месец и по након битке на Челопеку, у кампу четника, Стојче је седео поред логорске ватре и пекао месо. Чича Павле му је пришао и рекао:

– Послао сам једног нашег обавештајца да уђе у редове ВМРО-ваца.

– И? – Стојче је питао.

– Каже да је упознао једног који се хвали да је убио српског учитеља у Кривој Паланци. Верујем да мисли на твог оца.

– Где је тај? – Стојче је устао.

– Рећи ћу ти, али мораш разумети да ми не можемо поћи са тобом – рекао је Чича Павле – Не можемо нас осморица ризиковати због личне освете, нарочито не сада када нас Турци прогањају. Наша борба не сме себи дозволити још губитака као што су Саватије и Клепмпа.

У мају 1905. године Војвода Саватије, Лазар Клемпа и још петорица четника су убијени у Великој Хочи због тога што их је издао Албанац који их је сакривао. Али, са собом су у смрт повели и преко 30 Албанаца и Турака.

– Разумем, ово је само на мени – сложио се Стојче са Чича Павлом.

– Кренућу и ја са њим – убацио се Коста.

– Нешто ми је говорило да ће тако и бити – прокоментарисао је Чича Павле – Где је један, ту је и други. У реду, спремите се и крећите. Мој човек више није са њима, тако да можете побити сваког ВМРО-вца на ког наиђете. Ми идемо до села Бељаковце, па кад завршите посао, тамо нас нађите.

– Само, ниси ми рекао где? – Стојче је питао Чича Павла.

– А да… – Чича Павле је извадио карту – Они су негде на југоистоку – показивао је на карти – Ево, овде негде.

Стојче и Коста су узјахали коње и кренули у правцу где им је показао Чича Павле. После три сата јахања дошли су до једне шуме. Коње су завезали за дрво и кренули су пешице, држећи пушке у рукама. У даљини су угледали светлост логорске ватре. Приближили су се шуњајући се и у кампу видели шесторицу ВМРО-ваца. Стојче је Кости шапнуо да остане ту где је и да сачека да он први опали. Када је Коста потврдио Стојчетов план, Стојче се неприметно одшуњао до друге стране кампа како би их напали са две стране. Почео је да пуца својом брзометком и убио је тројицу ВМРО-ваца пре него што је Коста запуцао. Коста је затим убио једног, а Стојче и осталу двојицу, оставши без метка у цеви.

– Мислим да је то то! – Стојче је викнуо.

– Све си их побио! Како сад да сазнаш ко ти је од њих убио оца? – Коста је питао.

– Небитно, неко је од њих, а свакако је мртав – Стојче се насмешио, па предложио: – Да покупимо све новце које имају, па да одемо у прву кафану да прославимо.

– То сам чекао да кажеш!

Отишли су у прву кафану, најели се и напили, преспавали, па у подне кренули за село Бељаковце. Када су стигли тамо, сазнали су од мештана да су Турци опколили и побили Чича Павла и осталу шесторицу његових четника. Шокирани, одјахали су из села.

– Шта ћемо сада? – Коста је питао.

– Наћи ћемо другу чету.

Али, у наредним месецима, Стојче је био тај који је организовао нову чету, постао њен вођа и наставио борбу за ослобођење Вардарске Србије.

***

Дивљи запад је био вртић наспрам оног што се од 1903. дешавало у целој Македонији. Сукоби су трајали до 1908. године, а онда се десила Младотурска револуција. Младотурци су гарантовали слободу и једнакост свих народа и вера, па су српске војводе распустиле своје чете, мислећи да ће живот у Османском царству бити лакши. Али, преварили су се, јер је убрзо постало још горе. Младотурци су желели да све хришћанске народе асимилују, па су кренули са планом, између осталог, да се реше и српских четничких војвода.

У јесен 1909. године Коста је дојахао до Стојчетове куће и почео јако да лупа на врата. Миља је уплашено отворила и питала га:

– Шта се десило?

– Је л’ Стојче ту? – Коста је узнемирено питао.

– Ту сам! – Стојче је викао долазећи из спаваће собе, па је шаљиво питао Косту: – Шта је, опет те је неки дух узнемиравао док спаваш?

– Убили су Мицка Поречког! – Коста је викнуо.

– Ко га је убио?! – Стојче је шокирано питао.

– По ономе што сам чуо, Турци! – Коста је одговорио.

– Али, мислио сам да је мир! – Стојче се забринуто замислио.

– Надам се да не размишљаш опет о четовању?! – Миља је била забринута.

– Мислим да морамо опет! – Коста је рекао.

– Ја не могу више овако да живим! – Миља је кукала.

Стојче се опет спаковао, узео оружје, поздравио се са породицом и кренуо за Костом. Плакање мајке, жене и деце га није одговорило од четовања.

Већ искусни, српски четници су се овог пута брже и боље организовали. И та њихова герилска борба је трајала све до октобра 1912. године, када су Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска ушле у рат са Османским царством. Стојче и Коста су се добро показали у том рату. Учествовали су у победоносној Кумановској бици и напокон су имали осећај да је слобода близу. Рат је завршен 30. маја 1913. године поразом Османског царства. Од 1395. године, када су нестале државе Прилепско краљевство и Велбуждска кнежевина, после 518 година, Вардарска Србија је опет била слободна и у српској држави. Та територија је постала део Краљевине Србије, а Стојче и Коста су се срећни вратили својим кућама.

Убрзо, већ крајем јуна исте године, Стојче, Миља, Стојанка, Љупчо и Веселин били су напољу и угледали су Косту како брзо јаше ка њима.

– Ево га опет овај баксуз! – Миља је заколутала очима.

– Надам се да је опет само сањао неког духа – прокоментарисао је Стојче.

– Ударили Бугари! – Коста је викао!

– Е јебига! – Стојче је опсовао.

– Ради шта хоћеш – равнодушна је била Миља.

– Да кренем и ја?! – Љупчо, тада већ шеснаестогодишњак, питао је Стојчета.

– Не буди луд. Чувај кућу и породицу – одговорио је Стојче.

Коста је дојахао до њих и сав узбуђен опет викнуо:

– Ударили Бугари!

– Чули смо те, баксузе један! – Миља је викала.

Стојче се опет спаковао, узео оружје, поздравио се са породицом и отишао. Овог пута није било плакања, јер су сви већ навикли на Стојчетов одлазак.

***

После месец дана Веселин је угледао како се неко приближава, па је почео да виче:

– Коњи!

Миља и Љупчо су дотрчали до прозора, видели су у даљини два коња и само једног човека, али не и ко је то. Изашли су напоље и, када се приближио, угледали су Косту како јаше једног коња и беживотно тело на другом коњу. Миља је дотрчала до другог коња и угледала мртвог Стојчета са рупом од метка у глави.

– Нееее, нееее! – Миља је плачући вриштала и грлила мртвог Стојчета.

– Жао ми је – рекао је Коста.

Уплашено су дотрчали и Љупчо и Веселин. Видевши свог мртвог оца, Љупчо је почео да плаче, а Веселин је пао у несвест. Тада је дотрчала и Стојанка, која је кренула да плаче док је мазила Стојчета по глави:

– Куку, сине мој, куку!

– Шта се десило?! – Миља је вриштала.

– Док смо јахали путем, Бугари запуцали из шуме – одговорио је Коста – Ништа није осетио!

Стојчета су сутрадан сахранили.

***

Годину дана касније, десио се до тада највећи рат у историји човечанства. У њему је на страни Краљевине Србије учествовао Љупчо. Цео рат је пуцао из очеве пушке и јахао очевог коња. Рат се завршио у новембру 1918. победом Србије и њених савезника, а Љупчо се жив и здрав вратио кући. Расплакани од среће, Миља и Веселин су га дочекали пољупцима и загрљајима, али бака Стојанка је преминула месец дана раније. Није могла да прежали Стојчетову погибију.

Љупчу је било драго што се вратио, али нешто га је мучило. Пола сата је плакао над очевим гробом и није могао да настави даље са животом док то не среди.

***

У Београду, децембра исте године, Коста је у својој раскошној кући седео у својој фотељи и читао књигу. Како је окренуо страну, осетио је цев револвера на свом темену.

– Ако будеш викао, испалићу метак! – Љупчо је запретио.

– Љупчо?! – Коста је препознао глас – Шта то радиш?!

– Дошао сам да ти поставим једно питање – Љупчо је дошао испред Косте, уперивши револвер у њега.

Љупчо је био обучен у господско одело, које му је било тесно, па му је било неудобно.

– Ако си љут због одела, радо ћу ја да ти купим ново. Нема потребе да питаш на овакав начин – уплашен је био Коста.

– Умукни!

– У реду!

– Дошао сам само због једног питања, а није у вези са глупим оделом!

– Питај.

– Прошло је више од пет година, али и даље добро памтим рупу у глави мога оца! Током рата сам видео много рупа од метака, па сам научио да их препознајем. Рекао си да су Бугари запуцали из шуме, али, она рупа у глави мога оца је била из близине. Па ми, молим те, објасни зашто си га убио?!

Те 1913. године Стојче и Коста су једног дана случајно набасали на деветорицу бугарских војника и после краће борбе, све су их убили. Претражујући шта бугарски војници имају у џеповима, Стојче је нашао једну мапу, коју је бугарски војник украо од српског цивила ког је убио.

– Мислим да је ово мапа неког блага – прокоментарисао је Стојче гледајући у мапу.

– Мапа блага?! – Коста је престао са претраживањем и дошао до Стојчета.

– Погледај – Стојче је показао мапу Кости.

– Да… Али не можемо тврдити да је мапа блага.

– Зашто би неко ставио икс на карти и број корака од овог дрвета до њега ако тамо није нешто закопано?

– И то што кажеш.

– Препознајем где је ово. Уз мапу, можемо да нађемо где је икс.

– Шта онда чекамо?

Стојче и Коста су одјахали до места на мапи. Пажљиво су ходали док је Стојче гледао мапу, нашли су дрво и затим је Стојче бројао кораке.

– Мислим да овде треба да копамо! – Стојче је показао на место.

– Да се бацимо на копање!

Узели су своје војничке ашове и почели да копају. Копали су све док Стојчетов ашов није ударио у нешто дрвено. Откопали су и видели да је у питању дрвена шкриња. Весели су били док су је разваљивали, па када су је отворили, одушевили су се угледавши пуну шкрињу златника.

– Богати смо! – Стојче је викнуо.

– Мислим да ћу се онесвестити – Коста је устао.

Стојче се играо са златницима тако што их је узимао и испуштао у шкрињу, смејући се јер је обезбедио будућност својој породици. Али, иза себе је чуо повлачење ороза. Није стигао да се окрене, Коста га је револвером упуцао у теме.

То је све Коста детаљно испричао Љупчу.

– Баш лепо – саркастичан је био Љупчо.

– Ето, то је све. Нисам те лагао, јер видим да си и сам схватио да сам ти убио оца. Очигледно то није био савршен злочин као што сам мислио.

– Нисам знао само због чега си урадио тако нешто. А сад нисам сигуран да ми је лакше кад знам.

– Нешто се у човеку промени када угледа пуну шкрињу златника. Стојче и ја смо били најбољи другари још као клинци. Толике авантуре смо прошли заједно од када смо постали четници, били смо нераздвојни, а опет сам без претераног размишљања урадио прво што ми је прошло кроз главу када сам видео златнике. Али, да није тих златника, не бих избегао Велики рат – Коста је слегнуо раменима.

– Да – Љупчо је направио малу драмску паузу – Али, зато нећеш избећи ово!

Љупчо је притиснуо обарач и метком погодио Косту у стомак. Затим му је исто у стомак брзо испалио још три метка.

– Ово ти је од моје баке, мајке, брата и мене, што си нас оставио без њега – Љупчо је говорио Кости, који се ухватио за стомак и трпео болове – А ово ти је од њега, нек ти прође кроз главу без претераног размишљања!

Љупчо је испалио последњи метак и погодио Косту у чело. Неколико секунди га је гледао мртвог, а онда га је пљунуо и побегао из куће, уопште ни не размишљајући да тражи златнике.

©Стефан Вучевски (10. 2. 2023.)