Линда Хачион. ,,Поетика постмодернизма: историја, теорија, фикција”, превели Владимир Гвозден, Љубица Станковић. Нови Сад: Светови, 1996.
Књига ,,Поетика постмодернизма: историја, теорија, фикција”, Линде Хачион, универзитетског професора енглеске и упоредне књижевности у Канади, бави се појмом и значењем постмодернизма, као и његовим теоријским поставкама. На самом почетку књиге Линда Хачион поручује да јој није намера да својом књигом одбрани или осуди постмодернизам и на тај начин доведе до неке радикалне промене у поимању овог термина. Њен циљ је да се у књизи критички осврне на овај посве необичан феномен који је изазивао полемику међу научницима различитих културних области. Аутор је својом књигом намеравао да приближи тадашњи актуелни правац постављајући питања чије ће одговоре тражити будући теоретичари постмодернизма и успео да отвори даља истраживања из те области подстичући друге да се заинтересују за њу.
Поднаслов књиге упућује на појмове који ће чинити окосницу овог научног рада: историја, теорија, фикција, али и њихов редослед. Што се тиче методологије овог рада, примећујемо да је реч о постмодерном писању. То је типично за постмодерне теоретичаре – да сами пишу истим стилом као и дела која интерпретирају. Неретко се дешава да постмодернисти најкомпетентније пишу о теорији постмодернизма.
Књигу чине два дела; први део има шест поглавља, а други седам. У првом делу књиге аутор разматра проблем одређивања периода постмодернизма и праваца који му претходе, затим опхођења према екс-центричним појавама (феминизам, постколонијалне теорије, етничке разлике…) и њима карактеристичним дискурсима, док је у фокусу питање „проблематизовања историје у постмодернизму“ (Хачион, 1996: 13).
Други део књиге посвећен је историографској метафикцији, кључном термину за разумевање постмодерног правца. Линда Хачион објашњава овај важан појам на следећи начин: „Мада сви облици савремене уметности и мишљења пружају примере такве врсте постмодерних противречности, ова књига (као и многе друге везане за ту тему) указује поверење романескном жанру, нарочито облику кога желим да назовем ‘историографска метафикција’. При том мислим на познате и популарне романе који су дубоко саморефлексивни а уз то парадоксално, полажу право на историјске догађаје и личности: Жену француског поручника…“. (Хачион, 1996: 19 – 20) Он се налази у пресеку три појма из поднаслова – историја, теорија, фикција, јер се дотиче њихових домена преформулишући историјске догађаје у роману захваљујући метафикцији која је својствена књижевности у теоријском смислу.
Навођење цитата истакнутих научника из уметности на почетку сваког поглавља и потпоглавља постало је ауторов манир са циљем да укаже на бројне аспекте сагледавања постмодерног правца. Аутор се у целој књизи позива на колеге који су се бавили постмодернизмом: Андреаса Хајзена, Ихаба Хасана, Жака Дериде, Мишела Фукоа, Паола Портогезија, Чарлса Бернстајна и многе друге.
Термин постмодернизам потиче из области архитектуре. Линда Хачион темељи постмодернизам на основама модела, односно схеме постмодерне архитектуре (на њиховој структури и идејној замисли). Њена главна теза је да не постоји један прецизан одговор на питање шта је постмодернизам. Теоријске поставке су експлицитно изнете – о пародији, иронији, историји, парадоксу, фикцији, теорији, екс-центричности… Међутим, неопходно је напоменути да, поред књижевности, „постоје паралелне парадоксалне манифестације постмодерног у филму, видеу, фотографији, сликарству…“ (Хачион, 1196: 9). Дакле, нужно је да схватимо како Линда Хачион посматра постмодернизам – у ширем културном смислу узимајући у обзир примере из бројних уметности и наводећи их. Они су ексцерпирани да би поткрепили њено разматрање теорије постмодернизма, с обзиром да постмодернизам, између осталог, одликује садејство теорије и праксе и произлажење прве из друге. То је разумљиво имајући у виду мото последњег поглавља књиге (Закључак: поетика или проблематика), односно мисао Чарлса Бернстајна: „Теорија није ништа друго до продужетак праксе“ (Хачион, 1996: 366).
Неке од карактеристика које се издвајају у постмодернизму су парадокс, иронија, пародија и екс-центричност. Навешћемо један пример парадокса у постмодернизму – његов истовремено академски и популарни карактер. Наиме, овај правац добро је прихваћен од стране критичара због комплексности његових текстова, али је познато да су многи постмодернистички романи постали бестселери попут белетристике. Иронијом и пародијом се подривају одређени друштвени феномени који су погодни за поигравање. Екс-центричност је иманентно својство постмодернизма, јер у њему влада опозиција центар – маргина зато што постмодернизам занима другост, разлика, што се огледа у аутобиографским романима америчких црнаца, феминистичкој фикцији, романима који се базирају на тематици класа и томе слично. Постмодернизам вапи за оним што је ново, егзотично, што ће променити дотадашњу перспективу и због тога би његова крилатица могла бити: „Живели рубови!“ (Хачион, 1996: 132)
Да би се приближили поетици постмодернизма никако не треба занемарити дискурсе који су присутни у њему. „Постмодерни дискурси успостављају и потом оспоравају наше традиционалне гаранције знања тако што откривају њихове празнине или пролазности. Они сугеришу да не постоји привилегован приступ стварности. Стварно постоји (и постојало је), али наше разумевање тог стварног увек је условљено дискурсима, нашим различитим начинима говора о њему“. (Хачион, 1996: 263)
Тема ове књиге је обрађена концизно и обухватила је појмове минуциозно их разрадивши и поткрепивши их бројним примерима. Сходно начину писања, који је уско научни (због термина, специфичне лексике, примера и теорије), организацији и систематизовању, сматрамо да је књига намењена научницима који се баве оним подручјима уметности у којима се јавља постмодернизам. Стил књиге је у постмодернистичком руху, поготово ако узмемо у обзир да аутор превасходно поставља значајна питања о овом правцу, али не нудећи конкретне одговоре.
