Габријел Гарсија Маркес. Сто година самоће, превела Јасна Мимица-Поповић. Зрењанин: Сезам бук, 2012.
Роман „Сто година самоће“, Габријела Гарсије Маркеса објављен је први пут 1967. године у Буенос Ајресу. О његовом значају сведоче преко двадесет издања широм света, милиони копија и Нобелова награда за књижевност додељена Габријелу Гарсији Маркесу 1982. године. Као што је случај са многим постмодерним романима, и овај је признат и међу књижевним критичарима и код читалаца. Још један показатељ његовог успеха је почетак новог књижевног правца у хиспаноамеричкој књижевности – магичног реализма. Габријел Гарсија Маркес је један од оснивача и представника магичног реализма у Латинској Америци.
Што се тиче наслова романа, синтагма сто година самоће има метафорично значење, јер се овде не приказује нечије вековно самовање, већ се описује живот целокупне лозе Буендијиних, богатог породичног стабла са седам генерација. Сви чланови породице Буендија су у великој мери отуђени од других људи, без разлике, а неки чак нису ни у стању да прихвате сопствену природу. Без обзира да ли су друштвени и дружељубиви попут Урсуле или самотници каква је Амаранта, све Буендије се осећају усамљено, скучено, па чак и несхваћено. Тако ће се осећати током читавог живота и тај осећај самоће ће их пратити до смрти.
Роман се састоји од двадесет поглавља која нису ни насловљена, ни нумерисана. На почетку романа „Сто година самоће“ приказано је оснивање породице Буендија настало инцестом, што на крају узрокује њихов нестанак. Овај грех може се поредити са прародитељским због тога што се прати прича од прве генерације (Хосе Аркадио Буендија и Урсула Игуаран) и њихов инцестуозни чин касније ће утицати на све потоње генерације у породици, али и због лика Хосе Аркадија који се сматра оснивачем не само породице Буендија, већ и читавог села Маконда. Његова предузимљивост и одлучност у намери да пронађе погодно место за живот у коме ће се настанити сви становници Маконда асоцирају на Мојсијеву потрагу за обећаном земљом Ханаан. Често ће и касније у тексту бити прављена паралела са Библијом, што се огледа, пре свега, у суши и потопу кроз које су морали да прођу сви становници Маконда попут библијских личности.
Његови потомци бавиће се другим делатностима: једни ратом, а други ће наследити његов научни дар и преобликоваће га у занатски. У роману се након убрзаног, готово вртоглавог економског и технолошког развоја грађана Маконда на челу са породицом Буендија уочава процес декаденције од породичног и пословног успеха до осипања породице и њихових радних (самим тим и животних) способности. Међутим, узимајући у обзир настанак ове породице и смрт њених родоначелника, не можемо се отети утиску да су зачетници породичног стабла Буендијиних заправо били само привидно срећни.
Роман „Сто година самоће“ својеврсна је парадигма постмодерног романа прожета магичним реализмом. С обзиром да је реч о постмодерном роману јасно је да се поиграва са историјом имајући у виду иманентни појам постмодернизма – историографску метафикцију. У овом роману то се постиже одговарајућим садејством између фантастике и свакодневице. Магични реализам представља одлично покриће за специфични однос према историји, јер је он изванредан пример мешања маште и стварности, свакодневног и чудесног, прошлости оличене у причама налик митовима и садашњости са својим друштвеним контекстом. Овај правац у књижевности има за циљ да изазове изненађење код читаоца и тиме заокупира његову пажњу.
Оно што интригира у текстовима магичног реализма свакако је уочавање новог поретка на коме се заснива свет приче. То се може објаснити тиме да је све у инверзији: оно што се сматра општеприхваћеним и подразумеваним сада је непојмљиво, док оно што је било незамисливо сада се третира као свакодневна појава. Тако је у роману „Сто година самоће“ уобичајено да постоји епидемија спавања која траје месецима и којој се не придаје значај, баш као што се нико не чуди томе што живи без проблема комуницирају са мртвима, што је та граница међу њима толико флексибилна. Насупрот томе, сви мештани Маконда се чуде леду, магнетима, лупи и њима сличним научним и техничким достигнућима човечанства. Овакво поимање поретка одређених феномена вероватно свој извор проналази у Маркесовом детињству када му је деда причао необичне приче саопштавајући их као сасвим природне, а може бити и намерно преплитање центра и маргине да би се и једном и другом дао подједнак значај у роману, што je својеврсна постмодернистичка црта.
Чланове породице Буендија поред самоће повезују и слични животи, као укалупљени, што указује на понављање. Оно је циклично и представљено је као природан след догађаја. Ово циклично понављање времена и одређених догађаја (сви Аурелијани су повучени и контемплативни људи, а сви Хосе Аркадији су експлозивни и одважни – овде је реч и о симболичкој карактеризацији ликова) указује на митолошку подлогу романа (то је разумљиво ако се зна да је Маркес одрастао на причама свога деде које су врвеле од народних предања) и може се тумачити као Маркесово виђење протока времена, без обзира што је оно приказано као хаотично и пуно ретроспекција и антиципација. Све наведене карактеристике чине да роман „Сто година самоће“ буде књижевна енигма коју критичари сматрају ремек-делом модерног доба у оквиру опште књижевности.
