лично, не постоји ми већа казна од равнице
све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено
све делује оствариво и лако
и онда те тако наивног превари очас посла
немаш куд да се сакријеш
да склониш поглед, бол, чак и срећу
немаш куд
све око тебе је надохват руке
ти си надохват руке
и све се вуче
онако лењо
равничарско-војвођански
улице су широке, минути су дугачки
реке никуд не журе (претворе се у мочваре)
ветрови дувају некуд, не знају ни они куд
а небо је превелико, ништа га не дере
нико му се не супроставља
нема врха да пркоси (нема борбе)
суверено надзире
и где год погледаш – нема му краја
широко као бесмисао
и дугачко као еон
и нигде не можеш да се сакријеш
да склониш поглед, бол, чак и срећу
нема ми веће казне од равнице
