какво само гнушање гајим према стерилним местима као из каталога икее
ни по чему различита и свуд по свету иста места
локали с високим плафонима, тобоже различитим намештајем, са 20 точилица пива, огледалима и лошом акустичном музиком
где седе исти такви стерилни људи, после својих послова од 9 до 5, у својим полу-опуштено-обученим варијантама, у бледоплавим кошуљицама и кожним часовницима обавезно на левој руци
испијајући своје калсберг точено пиво и тобоже уживајући у лошем озвучењу још лошијих анонимуса који често певају екс ју рок
не гнушам се, заправо тих људи, помало ми буде жао
а буде ми и драго
јер не морам да их видим на местима за оне који се смуцају по разним ћошковима, тамо где су столњаци прогорени жаром од цигара и никад замењени, и где су газдарица и газда сели и написали избор пића и јела, и одштампали
без неких посебних компликација, слика и широке понуде, а музика трешти са радиа или винамп листе
на таквим местима мање се осетим као машина, каква лутка у излогу или корпоративни црв, а више као особа, од крви и меса, којој, као и газдарици и газди није сваки дан све по вољи, и није обучена скоро-па-опуштено (а заправо потпуно неопуштено и дозирано плански, да таман тако делује, као да је опуштено)
то су места која плаћају некој унуци часове гимнастике или пливања (како би јој се кичма исправила) а неком унуку додатни час из математике (да сутра упише неки добар факултет),
посета тим малим, локалним местима допринеће да сутра једна милица, јована, никола или стефан остану овде да се школују и можда сутра да неком од нас спасу живот на операционом столу или сачувају кућу од пламена
