3. poglavlje
UVODNI DEO PESME NIJE PRIKLADAN / CLOCKWORK JE DAVNO PAO
PROLOG PESNIKA
Nastavite gde ste stali sa govorom
Neće vas odati sivi nacrti ptica
kada ponestane jutra
Niti će gradski pejzaži utoliti razum
Ne može se biti čovek dva puta
Po prstima se sve poznaje
Noć dogoreva
Nevina ohrabrenja su me prošla
Senke sam u čelo ljubio
Od psa krao kosti
pa ih rečima zatrpao
Da se ne čuju
Prazni prostori su me isto prošli
Nikada namera nije ni bila
da se u tamu uzdam
Mada mi je obećala
više od prolazne muke
Na koju se i navikne
kada se jednom
u morima oproba
Nikada namera nije ni bila
da o sebi pregovaram
Mogao bih se u mislima
opsovati
Gde onda sa stihovima
kada unakazimo vreme
Previše je iskrenosti
Iskrenih reči – nikad manje
Sve me je prošlo
Samo ja
još uvek
sebe nisam.
PREPLITAVNJE PROLOGA KAO LOGIČKI SLED DOGAĐAJA ILI GRIZE ME SAVEST
Sat se oglasio na svetlost. Previše buke u boravku. Narušava sisteme doboša. Lekari se tako zagledaju u moje oko. Tako se i oglase. Tako se oglašavaju kada prekinem strujno kolo. Ispadnem iz okidača. Okadim sobu. Vetar. Okadim sebe.
Možda progledam.
Holy grail.
This is the new era.
Ovaj žamor me podseća. Ovaj žamor me previše podseća. Da će vetar kazniti. Glas je čist toliko da vidim.
Kazniće me
A NE SMEM DA PRIZNAM (DA SE O TOME RADI)
Na odeljenju sam. U meni tinjaju vatre. Kroz procepe smisla se ukazuje. On. Glavom i stopalom. Hoda tabanima po koži. Tiho. Tek da ostavi trag. Spusti zastavu. Zauzda jedro. I sa broda se baci. U ruglo. Misli i zaborav.
Vi to zovete zaboravom.
Samo je posivela senka.
Neznanac u noći.
Projekcija na tamnom platnu.
Znate,
on se ne krije.
Samo ga nema u kostima.
Zato se i plutna tkiva prave na kožu.
Previše je dovoljno.
Manjinom –
nikad zadovoljni
I ŠTA SADA
(Kada su prolozi ispreplitani, na nama je da ih rasplićemo. Možda je zapravo u tome i naš zadatak)
