4. poglavlje
VRATIMO SE NA POČETAK DA PROUČIMO DALJE UNUTRAŠNJOST PESNIKA
I
Soba je i dalje u skladu sa dvogledom. Okular. Dve kugle koje povećavaju. Izobliče. Pa povećaju. Okrenu te na pun krug. Pa te vrate. Uvećanog. Tako mi sada pokušavamo da prodremo u jezgro pesme. Pesnika jezgro. Tako mi sada pokušavamo da vidimo. Ali dvogled on dovoljan nije. Za svaku stranu trebaće nam po jedan. Više dvogleda, dakle. Više novca utrošenog. Nadamo se da će se isplatiti. Ipak, mi smo jedno dobrano kapitalističko društvo u kome sve mora da se isplati. Kad tad. Gde god. Isplati se. Na ovaj ili onaj način.
Da se vratimo mi na dvogled. Ipak, skica mora da ima osnovu. Kakav bi on bio. Kog oblika. Koje boje. Ne znamo. To ćemo kroz dalji tekst saznati. Kako pesnik i on otkriva se kroz dalji tekst. Daje sebe.
Soba je i dalje u skladu. Može da se prouči. Jednom kada soba dovede se do sklada (a to je sa pesnicima teško), na konju smo. Evo sada konjske trke mogu da počnu.
Priprema
Pozor
Kad?
Kada pesnik suptilno nagovesti. Tada. O čemu se ovde radi ne znamo još uvek ni mi. Ni mi koji pišemo.
Pesnik se dalje proučava. Ali postaje sve komplikovanije.
Dvogled ne znači ništa.
Aparati znače ništa.
Trebaće nam nešto više nešto jače.
Trebaće nam nešto da razorimo zidove sobe.
Ili nešto što će umeti da gleda kroz zidove sobe.
A kako je ovo kapitalističko društvo, za drugo nemamo para. Tako da. Atomkinja jedna. Mala. Malecka. Čisto da pretresemo. Moramo biti obazrivi. Radićemo atomkinju dok spava.
Nešto je čudno, ali kada pesnici spavaju, oni stvarno, stvarno spavaju. Ni top da ih probudi. Ne znam kako ide sve to. Valjda više žive u snovima nego dok su živi zapravo. Pa im mučno bude da ustanu, umiju se, započnu dan. Treba osvestiti mozak od svih tih mnogostrukih života.
BUUUM!
Šolja kafe, može?
Malo smo ti bacili jednu atomkinju…Duga priča. Nego, reci mi, jesi li se naspavao, Clockwork?
Šta koji đavo? Čekaj. Stani. Ups. Izgleda da sam se malo zaneo sinoć. Zaboravio sam pred spavanje da zatvorim zidove…
A da. Kafa. Naravno. Uvek.
A ko ste, dođavola, vi?
Došli smo na izložbu. Kao što kažete, ostavili ste otvorene zidove, pa smo mislili, znate kako se danas ono kaže, contemporary art.
Jasno. Sve jasno. Validno. Isto bih postupio.
Pa sedite, onda. Ja sam Clockwork. Zovu me tako jer sam ličim na monstruma koja kuca neprestano. Piše kao singerica.
(Ovo će biti lakše nego što smo mislili. Tupan se sam odaje)
Drago nam je.
A vi? Ko ste vi?
Mi smo neke verzije tebe. Još spavaš.
BUUUM!
Šta? Morao si. Još jedna atomkinja.
Pa da lepo spava naš pesnik. Počeo je previše da ispituje.
BUUUM!
Da budemo sigurni.
Pažnja! Clockwork je pao.
A koliko nam je para ostalo?
II
Postepeno uvodi se konverzacijski tok. Postepeno se uvodi dijalog. Likovi. Dešavanja. Događaji uvode se. Da stignemo dalje. Prodremo dublje u manifest pesnika. Pesnik. Stav. Ciklus. Da stignemo dalje, vidimo gde će nas odvesti ovo proučavanje. Traganje ovo. Studija slučaja.
Rekao sam ti da neće upaliti.
Rekao sam ti da će upaliti.
I šta se, dođavola, pa upalilo? Gde vidiš da gori?
Nije potrebno da gori da bi bilo svetlosti.
Damn boy, you’re turning into a poet.
Lepo sam ti rekao da je upalilo. Pretvaram se u njega. Pretvaram se u pesnika. Zar u tome i nije bio cilj. Tako ćemo ga najlakše spoznati. Saznati dokle može. Da traje. Da bude. Dokle može da pesnik.
I šta sada? Ispitivaćemo kao tebe? Kako bi znao njegove postupke. Nisi još uvek presvukao kožu. Nisi u njegovim olinjalim cipelama. Nisi. Još si ti. Tu. Moj. Naš. Još si tu.
Žrtvovaću sebe. Bio si u pravu. Našao sam caku.
Damn, I’m turning into a poet.
Koliko je teško sklapati redoslede reči pa rečenica tako da imaju smisao i budu lepe? Koliko je teško. Videćemo. Od sada, ja sam za tebe Clockwork.
Step one
Napravićemo sobu po uzoru na njegovu. U prvom poglavlju dobro smo je proučili. Imamo fizis. Transcendencija. Melting minds može da počne. Videli smo, pritom, i sobu bez zidova. Golu. Ogoljenu. Celu. Kao ženu smo je videli.
Damn, I’m turning into a poet.
Ne znam kakve će biti posledice stapanja uma ali moramo da pokušamo. Fuzija pa fisija. Fisija pa fuzija. Zajebi Higsov bozon. Imamo pravu centralu ovde.
Step two
Pozvaćemo pravog Clockwork-a na čaj jedan. Običan. Crni čaj. Gledaću ga kako pije čaj. Mnogo govori o čoveku način na koji on pije čaj. Ako ga odbije. Znaćemo nacionalnost. Ako prihvati i drži šolju kao da gori sve oko njega gori, znaćemo nacionalnost ponovo. Ako se raspriča pa zaboravi, opet. Ako se zapije, pa ućuti, opet. Eto vidiš koliko smisla ima u banalnom.
Damn, I’m turning into a poet for real.
Step three
Je l’ me ti slušaš uopšte? Gledaj tupana, zaspao.
Ah. Nije lako biti pesnik. Uopšte nije.
Nisam, nisam. Da, da. Pretvorićeš se. Pesnik. Da, da. Čaj.
Nastavi. Čekaj. Kakav čaj sad? Opet lova mora da padne. Lepo sam ti rekao. Kapitalizam. Skuvaćemo mu neke travčice. Možda progleda.
U pravu si. Moramo da imamo u vidu i novac. Nije nam ostalo mnogo nakon atomkinje.
Pa kad ti hoćeš da se igraš rata. Eto ti ga sad.
Ćuti i slušaj me. Vidiš da napredujemo. Melting minds. Remember? Oh. Kako sam uzbuđen. I oko pravljenja tog čaja. Sve miriše. Sve je tako lepo. Tako proleće. Pokošena trava. Miris lipe. Miris vode.
Slušaj ti našeg novog pesnika. Čekaj. Pokošena?! A čaj?!
Ne mora se fizički imati čaj da bi se čaj ispijao. Orange, moja krv, to će najbolje shvatiti.
Plašiš me. Samo idi po njega. Vi sedite ovde, a ja ću malo da odremam. Da odsanjam pare. Adios.
III
Dijaloški principi su uspešni. Bar nameravaju da budu uspešni. Dijaloški principi koji nameravaju da budu uspešni. Gotovo su smešni. Humoristički. Ili tako trebalo bi da bude. Da se pronađe smisao. Barem da traga se za smislom. Osmišljava se tekst. Osmišljava se pesma. Pesma je tok. Tekst između redova. Tekst o tekstu. Jedna pesma. A ovaj tekst ništa drugo je do koren stvaralačkog rada jednog poete. Srž. Jezgro. Atom. Traga se za smislom. Pesnik. On. Osmišljava. Se. Namerno prekidanje rečeničnih delova kako bi se pokazao tok misli. Isprekidani tok. Misli. Pesnika. Ili bar onoga ko misli da je pesnik. Ali vratimo se na radnju teksta. Moramo da se vratimo na radnju. Kroz radnju, čovek se razotkriva. Ogoli se. Bude go. Barem jedno vreme dok tekst ne postane ustaljenost. Navika. Mehanistička odluka. Automatsko pisanje. Da li je ovo sada automatsko pisanje? Ima li smisla u prethodnim redovima. Tok. Misli. Pesnika…
A gde su tu pare?
Videćeš pare. Nije sve, uostalom, u parama.
Vidi ti njega kako se promenio. Šta ti se dogodilo. Zar si zaboravio smisao našeg kuckanja?
Misliš mog kuckanja, tvoje bulazni i navodnih planova po kojima ću ja spoznati pesnika. E pa imam dobru vest za tebe. Mislim da sam postao jedan. I plašim se. Sve je krenulo od one atomkinje. Prosto mi otpušila uši. Oči mi otpušila. Sve nekako jasnije vidim. Postaje očigledno zašto ovaj baja piše. Postaje previše očigledno da me plaši. Plaši me sinhronizovanost mene i reči. Reči i mene. Kao da su srasle sa mojim kostima. Ovo mora da je neki poremećaj. Mora da me prokletnik zarazio.
I ja to mislim. Nego, šta ćemo sada sa njim? Kako dalje? Popio je čaj. Naiskap. Šta to koji moj znači? Ajde, mind meltings. Profunkcioniši. Reci mi. Šta to znači. Šta on misli da je. Kao da je lako skupljati travčice od pokošene trave. I ti sa njim, idi dođavola isto. I ti si naiskap. Četiri šolje. Duplovača, a? Zar si umislio nešto? Da ćeš se kao napiti i sve će proći. Ta, nije ti to alkohol. Znam ja tebe, lopužo. Znam da si manifestovao alkohol. Nadam se da si njega manifestovao. Njega. Ne čaj. Prokleta čajanka. Englezi prokleti. I šta ću sada. Ne znam. Još mi fali da počneš da mi recituješ ovde nekog Bukovskog. Umislio gospodin da je Bukovski…A čuo sam i za onog Balzaka da je pio sto šolja kafe dnevno. Sto. Kafe. Odakle on misli da dolazi ta kafa. Da pada sa neba? Pa ne bi je se nahvatao da je tako. Pare, sine, pare. Gde je tu lova?
Ko o čemu, kapitalista o nebu i parama u jednoj rečenici. Nebo. Pare. Jedna rečenica. Pa toga se ni ja. Ovaj, pesnik, ne bi setio. Reci mi ti gde je tu sreća. Reci ti meni. Gde je moja sreća odjednom nestala. Zašto sam fakin tužan. Iznova i iznova dok pišem. Sve više osećam pesnika. On je tuga. Zapravo on jeste tuga. Zato i piše. Ne znam mogu li dalje, brate, ne znam. Postaje nepodnošljivo. Sad razumem i Kunderu. Jednog Kunderu. Možda sreća leži u nerazumevanju. Zato se ti tako sad jebeno smeješ. Smeješ se. Fakin se smeješ. Dok ja ovde pokušavam nešto da uradim. Da prodrem u unutrašnjost pesnika. I uspevam. Da vidim zašto je pao. I zašto bolest nosi po njemu ime. Mislim da me je zarazio. Čuo sam da je repeticija majka znanja. E pa, repetitivna formo, evo me, stižem. Čuješ li ti mene?
(Uzima gutljaj čaja. Spušta šoljicu na sto. Baja uzima šolju i tresne je o zid)
Polako, bajo, polako. Šta bi odjednom?
E kad hoćeš da piješ. Ja hoću da bijem.
Sve po zasluzi, a? Sve po prirodi. Vidiš, ti i ja se dosta razlikujemo. Podosta. Na primer, ja nikada ne bih tresnuo šolju o zid. O glavu, možda. Ako kuckanje ne ide. Da proradi mozak. Ali zid…Čekaj. Pogledaj fleku, bre bajo. Pa ti si genije. Contemporary art. Da, genije jedan. Skriveni, doduše. Duboko si sakriven genije. Ali genije.
Vidiš ovu mrlju. Zar nije ista roršahova. Ajde da tumačimo. Genije. Zovi pesnika. Imam ideju. On će da nam protumači pa ćemo doći malo dublje u podsvest. Treba nam to, bajo, čuješ li me? Treba meni. Ne mogu više ovako. U magnovenju sam.
Zar si bolestan. Jesi. Ajde, zovem ga.
(Baja okreće pesnika na telefon. Pesnik se ne javlja)
Ha. Brat moj. Mora da piše. Ili razmišlja. Mora da radi nešto tako.
(Pesnik pušta vodu iz vodokotlića.
E sada mogu na miru da podignem pare od knjige)
Mora da kucka na onom njegovom drndavom. Mora da je to.
Bolje neka se javi, jebem li ga ja.
Ehej, polako sa psovkama. Pa nismo mi Bukovski, da nam se toleriše. Ipak, Bukovski je faca. Uvek bio. Biće uvek. Za one barem koji umisle da žive tako. I sad su oni kao Bukovski. E pa sad bih opsovao, ali neću. Moram da štedim malo na rečima. Da se ne osipaju bez razloga.
Ma moraš ti da prištediš malo na našim parama. To bi ti bolje bilo.
Čekaj. Sad ću ja da ga okrenem.
(Kvazimodo uzima telefon. Pesnik se javlja. Pričaju)
Ehej, brate.
Nisam ti ja brat. Nemam ja brata. Ko je to, šta hoćeš?
Izvini, ne bih da te ometam. Ali imam jedno pitanje.
Slušam.
Profesionalne je prirode.
Profesionalno slušam.
Ovako. Počeo sam da pišem u formi dijaloga. A tekst nije nameravao da bude u formi dijaloga. Počeo je kao filozofski esej. Sad se pretvara u nešto što mi se ne sviđa. Počinjem da koristim svakodnevni govor. Liči na sprdnju. Reci mi, bato, jel treba tako? Jel takav i život? Reci mi, molim te.
Tako je. Da, da. (Neprestano klima glavom i govori ,,Da, da’’ dok ovaj priča) Baš tako ide.
Videćeš, posle će ti sve postati jasno.
Ajde, bani, pa da tumačimo Roršaha.
Nemoj da me zasmejavaš. Bolje čitaj Junga. Ako neko ima nešto da kaže, a mrtav je već. Onda je to Jung. Čovek doslovce počne da govori kroz tebe. On je po meni prvi pravi pesnik. Možda i jedini. Za sada. Uostalom, kada tekst počne da govori kroz tebe, znaj da si uspeo.
Mani Roršaha. Živi. Tako ćeš saznati ima li smisla ono što radiš. Ako ne možeš da živiš od toga. Nije kraj. Ako možeš da živiš tekst. To je početak. Znak da ideš pravim putem. Pravim smerom. Pravac, njega ne možemo da promenimo. Nije to u prirodi čoveka. Ali smer…Rugajmo se smeru, pa šta bude. Pa šta ispadne. A uvek ispadne nešto. Neki osigurač barem. Uvek nešto.
(Razmišlja o komšijama koji su mu kevu jer je previše kuckao pa je ispao osigurač. Cela zgrada nije imala struje. Smeje se u sebi. ,,Ah, to ti je život. Paradoks i apsurd’’)
Vidi nešto. Ako hoćeš da postaneš pesnik, a mislim da imaš to već u sebi, moraš da istraješ. Ako si video Roršaha. Video si Roršaha. U nekoj mrlji, pretpostavljam. E, to ti je znak da ide dobro. To je pesma. Ako hoćeš da postaneš pesnik, moraš da već budeš pesnik. A ti to jesi. Vidim ja. Čujem. Tvoje misli mogu da vidim i da čujem. Osećam ih.
A sada. Moram da idem. Neće se život odživeti sam. Možemo da raspredamo do sutra. A život, vreme, sat, oni ne staju. Nećemo ni mi. Neću ni ja, bogme.
Hvala ti, brate. Sad sve ponovo ima smisla.
(Pesnik spušta slušalicu. Kvazimodo je u suzama)
Koji ti je đavo, Kvazi? Šta pizdiš tu. Pizdo jedna. Nedorečena.
Šta je rekao ovaj?
Rekao ništa nije. A rekao je sve. Sada razumem sve. Sada mi je sve kristalno jasno. Imaš brata pesnika, bajo, ej, alo, pesnika. Sada sve ima smisla. Konačno sam nešto. Ne samo Kvazimodo. Sada sam pesnik Kvazimodo. Sada sve poprima boju. Svet nije siv.
A vidi ga, što je umislio. Neka te, samo da idu pare tu. Slušaj…a što ti nešto ne ispišeš, kada si već pesnik, pa da tu nagrnemo lovu, a? Šta misliš.
Pa ti si jedan genije, već sam ti to rekao. Pašće lova ovde sigurno.
(Baja mu kupuje singer-mašinu. Troši poslednji dinar)
Evo ti. Da mi ne plačeš više. A sada. Na posao. Neće pare same da se napišu.
(Kvazimodo uzima mašinu. Okreće je, pa je obrće. Gleda je iz svih uglova. Stavlja je na sto. Čeka inspiraciju. Nema je. I dalje čeka. I dalje ona ne dolazi)
Bajo, a kako ovo radi?
IV
Prošlo je par dana. Kvazimodo i Baja su se otarasili singer-mašine. Preprodali su je na pijaci za upola cene.
Ljudi počinju da primećuju kako se pesma menja.
Čitaoci primećuju kako se pesma menja. Bune se. Oni bi da vratim strukturu. Dinamiku. Interpunkciju oni bi da se vrati. Interpunkcija. Znakovi. Prolazna stanja. Međutim. Ukoliko to dogodi se. Smisao se menja. Menja se apsurdni tok na koji smo usmereni. Smer je apsurdan. Smer je odraz pesnika. Njegovih misli. Delanja. Stihova njegovih. Promeniti strukturu, poštovati redosled reči u rečenici, poštovati znakove interpunkcije. Znači prekinuti tok. Pustiti reku u vražju. A ko jednom pusti reku, neće je vratiti. Reka se nikada ne vraća. Nikada. Nastavlja. Ide kao luda. A ti gledaj posle kako ide. Kad nisi mogao da je obuzdaš na vreme. Ti gledaj kako ide.
Tako je i sa Bajom i sa Kvazimodom. Kvazimodo je imao nešto u sebi. I jedan i drugi produkt su pesnika, stvaranja našeg Clockwork-a. I jedan. I drugi. Suprotnosti. A ni Baja, ni Kvazimodo nisu on. Samo su iscepkane verzije njegove prosvetljene i potamnele svesti. Istovremeno prosvetljene, potamnele. Sve istovremeno kako vreme ono teče isto. Barem tako mislimo. Da vreme teče isto za sve. Ali vreme ono reka. Ali Orange, on je obuzdao. Zna šta piše. Priča. Zna šta kucka. Vrlo dobro je svestan i pojave i Kvazimoda i Baje. Svestan vrlo dobro šta oni rade. Ili barem šta pokušavaju da urade. Ne buni se. Od nečega ipak mora da se živi. Gleda na njih kao na izdavačku kuću. Promotere. Menadžere. Gleda na njih, poštuje, ali se smeje u sebi. U sebi on se dobrano ismejao. Sve ide prema planu i programu teatra. Sve deluje po planu i programu. Glumac se uvodi u konverzacijski tok. Tekst poprima obeležja dramskog teksta. Ali ovo nije dramski tekst. Ovo je pesma o pesmi. Predstavljanje procesa nastanka jedne pesme.
Izlazite bre. Siđite sa scene. Gospodo, čujete li me? Ko vam je dozvolio da uđete ovde? Ko ste vi?
Mi smo. Ko smo mi, Kvazi, beše ono? Mi smo, ovaj. Ajde bre, pomagaj.
Mi smo Kvazimodo i Baja.
Šta bi to trebalo da znači. Aha. Razumem. Vi se tako zovete. Tako glase vaša imena. Ali pitam vas, šta radite vi ovde. Ko vas je pustio unutra.
Samo smo malo razgledali. Ipak, nigde nije pisalo da je ulaz zabranjen.
Nije pisalo, jer konvencije one ne pišu se. To se podrazumeva da niko sem glumaca van toka predstave ne sme ovde da kroči.
Tihe konvencije. Tihe. Znaš li ti, glumče, zašto se konvencije nazivaju tihima?
Zato što mogu da se nadglase. Zato što vrlo lako mogu da se ne čuju. Uopšte. Kao da ne postoje.
Zato smo mi glasni. Zato mi pravimo buku. Ne da bi nas čuli. Nego da ne bi čuli te konvencije. Navodna pravila po kojima sve ide. Ali da ti kaže nešto tvoj Kvazi. Mi smo ovde da ih utišamo. Još više nego što su utišale same sebe. Mi smo ovde da ih pogasimo. Skroz. Kao ovo svetlo, reflektore ove, što ću sada pogasiti. Gledaj me samo!
(Kvazimodo gasi svetla na pozornici. Sala ostaje u mraku. Daju se u juriš ka izlazu. Šapuću jedan drugom. ,,Jesam ti rekao. Jesam li ti rekao’’ ,,Gledaj ga. Samo ga gledaj. To jest, slušaj.’’)
Koja svrha je bila njihovog dolaska na pozornicu, ni sami nismo sigurni. To će nam već pesnik objasniti. Mora. Sve teče, pa i smisao. Ovde mora da ima nekog smisla. Šta su radili tamo. Mora da smisao neki postoji. Ali nećemo sada o tome. Pobeći će nam reka. Posle ništa od svega toga.
Bajo. bajo! Alo bre! Pa mi smo bili na sceni! For real! Jesi li uspeo da snimiš išta?
Zar sumnjaš. brale?
Naravno da ne. Sad ću mu pokazati. Pesniku. Našem tvorcu. Pokazaćemo mu da ne greši. Da mu nije pobegla reka. Da se nije izgubio smisao. A, bre, ovo će da ima dosta pregleda na onim mrežama. Postaće popularan. Tu ti ide lova.
Jesam li čuo ja to lova? Ispravi me ako grešim. Nećemo valjda morati i večeras da noćimo na Zelenjaku? Koliko brzo može to da se odradi?
Evo odmah postavljam. Vrlo brzo, Bajo. Vrlo brzo.
Nego, nije u tome stvar. Hoće li nas ljudi smatrati za kretene? Šta misliš, Bajo. Hoću li biti kreten?
Ne bih to mogao da uradim Clockwork-u. Nikada. Ni za lovu.
Ma koga briga za to. Neću bre više da spavam u onim govnima. Moramo nešto da odradimo. Morali smo. Inače. Govna.
U pravu si. Ipak, iako se nešto desi. Mi ne postojimo. Nama ne može. Nek se on nosi sa time. Ipak nas je on odgurao od sebe. Ipak nas je odbacio. Sve zarad slave u ime pismenosti. Sve zarad gramatike. Zarad sintakse. Neka kopa on malo dublje od toga. Tu smo mi.
Videće on. Nadam se samo da su mu oči sporije od mozga. Inače, ne gine nam rikošet.
Ko zna na šta je pesnik sve spreman kad mu se mešaš u pisanje…
U pravu si. Ludak.
(Pesnik otvara društvene mreže. Vidi snimak. Gleda snimak. Iznova i iznova.
,,Pa…Ovo je genijalno. Genijalno!!!
Ipak reka teče. Ipak ima smisla.
Sve što sam do sada uradio. Ipak ima smisla.
Nema više onih glupih lekova. Nisu mi potrebni.
Sada sve ima smisla. Pokušavao sam da utešim onog Kvazija. Sada je on utešio mene. Ipak moji delovi funkcionišu. Dobro sam ih podmazao.’’)
U pravu si. Ludak. Bacio je srce na video. Ludak.
Jesam ti rekao, bre, Kvazi. Rekao sam ti!
A glumac. Onaj glumac. Nek se tera dovraga. Ha – ha – ha. Bitno da nas je pesnik video. Da vidi šta radimo. I misli da je to zarad njega. A mi samo nećemo govna.
V
Dosta je bilo konverzacijskog toka. Previše se raspleo, previše upleo. Moramo razmrsiti te gordijeve čvorove koji su se nastanili u tekstu. Naizgled svakodnevni govor, naizgled svakodnevno delanje i postupci, doduše osuđujući, umeju da odvrate čitaoca od teksta, da ovaj ustane i kaže ,,Kakvo je ovo smeće’’. Mi nećemo da postignemo epitet smeća. Ono što želimo da prikažemo jeste proces nastanka pesme u pesniku. Ali prethodni dijalozi su bili nužni ne bi li se u potpunosti manifestovao preobražaj reči u rečenice i rečenične sklopove.
Ovo nije filozofski esej, poema, kao ni dramski tekst. Ovo je prikaz metoda stvaranja poezije. Možete ga nazvati pesnički manifest, manifest savremenog pesnika koji dela u savremeno doba, sa sve svojim savremenim problemima i poteškoćama. Zapravo, možete ga nazivati različitim imenima. To je na vama. Na meni je da ga kažem, ne da ga određujem. Jer jednom, kada se pojavi, teško je obuzdati reku, kao što sam ranije spomenuo. Zato ću pustiti ovu reku da teče, napraviću par brana i veštačka jezera, da imam pijaću vodu kada ožednim od zapisivanja.
Kako nastaviti ovo delo, a da više nije u formi banalnog dijaloga, pritom, da bude suptilni nastavak prethodnog? To ćemo učiniti vrlo lako, kao kada nastaje pesma:
Sledićemo tok misli pesnika u čiju unutrašnjost smo prodrli.
Tako da, logičan nastavak ne bi bio u formi dijaloga, ali bi zadržao dijaloške principe na kojima se temeljio, barem dok ne budemo slobodni da izađemo iz suptilnosti i vratimo se u surovu realnost koja je okomila ovog pesnika, našeg Clockwork-a. Logičan sled događanja bi bio da napišemo još jedno poglavlje, ili, još bolje, da u okviru ovog poglavlja bude nastavak prethodnog.
To ćemo i učiniti. Zato, kada se likovi obraćaju fiktivnom glumcu, to rade jer očekuju odgovor. A glumac ima da im kaže sledeće:
Ta, vi mislite da ste postigli nešto…Vi ste zapravo uvereni da ste postigli nešto. I to je tuga. Mislite da nisam bio prisutan tokom čitavog vašeg rada na pesniku i njegovoj oronuloj sobi, kao i dalje, vašim nastojanjima da prodrete u njegovu podsvest i otmete je. Od sebe otimate, legende, od sebe. Vi ste samo deo cirkusne predstave. I moje reči nisu obraćanje vama, nego publici.
Šta je bilo, vidim li ja to čuđenje u vašim očima?
Kolega, molim vas, svetlo!
(Svetla se pale. Reflektori zaslepljuju Baju i Kvazimoda i oni iščezavaju. Lagano se pretvaraju u dim i odlaze. Reflektori se gase)
A sada…prava predstava može da počne. Hvala na pažnji i strpljenju, draga publiko. Morali smo da odstranimo tehničke greške koje je, nenamerno uneo naš scenarista u tekst. Izvinjavamo se još jednom i hvala na strpljenju, ponovo.
(Čuje se komešanje publike, a zatim glasan aplauz. Svetla u sali se gase. Predstava počinje, a zavesa za nas, za sada, pada)
…
Eto vidite kako je lako manipulisati rečenicama da bi se ispunio manifest smisla. Poeziju ne pišu slova, poeziju upravo smisao piše. I u tome je tajna našeg Clockwork-a.
Kada smo podigli pesnika, palog pesnika, sada možemo da nastavimo sa ciklusima poezije. Sa svesnog delanja, na nesvesno nedelanje. Barem kako Jung savetuje. Svetlost je ovde neprekidno kružila. Otkrivaju se tajne. Sve se obelodanjuje. Pesnik više nije slep. Sada postaje svestan sebe u procesu nesvesnog nedelanja. Postaje više od sebe. Postaje pesma, a ovaj tekst dobija puno obličje i značenje koje je legitimno, pesme o pesmi.
IZRONI O IZVORNI GLASU
Da čujem sada krik što sprema se u noć
da budi svece iz kmekavog zanosa
u kolevku punu rastresitog mraka
Da čujem sada kolektiv
koji mi diktira očne nerve
i vrzma se oko pupčane kosti
Da ga čujem koliko ima
i šta ima da govori
Makar da kaže ime
Makar samo ime
i dobro bi bilo…
kako su me ista napustila
u baš ovakvoj noći mraku ovakvom
Da čujem sada kolektiv
kako izranja iz mase i
udara šamar mojoj sentimentalnosti
Kaže ,,Vrati se Saberi se među sobom
izračunaj prizme Odredi integrale
Vodi ljubav sa vlastitom matericom
Iz jednog ,,Ja’’ izroni O izvorni glasu’’
I to mi je dovoljno bilo
da povadim sve ljubavi iz svog mozga
izložim na tacnu tu avionsku pistu
i odletim van nje daleko daleko
tako da me sve ljubavi srčane komore
ne pronađu i ne kažu
kako sam mogao spremnije
da dočekam jutro
Spremnije nego da preplivam noć
usudim se da pljujem po sebi
nervima svojim
i sve to nad golim telima bogova
Da čujem sada krik što se sprema
da rasvetli nebo svecima bezdušnim
i postavi temelj na jednom od bezdušnih oblaka
Da čujem sada takav krik
Šta bi rekao
na moje ode pticama padavičara
koje samo po mraku i mogu da žive
kako se ne poštuje život u svakoj svojoj formi
već ukoliko se pridržavam standarda
Da čujem sada takav krik
Njegovu reč o mrkoj tišini
koja se rađa iz neba sa kog i padaju moje ptice
sa koga pale su moje ptice…
i sve to da bi stale u jedan kadar
da ih lepo fotografišem i uklopim u celinu
Makar na slici
Makar one cele na slici
Da čujem sada takav krik
krik takvih ptica
jer one sebi smeju krik
jer one sebi krik umeju da dozvole
pa ga prepariraju u kožu
koju će kasnije nositi
kada se perje olinja
i padne na zemlju
Da čujem sada takav krik
O krik takvih ptica
jer one imaju šta da kažu
jer one imaju da kažu
Šta ću čuti…O da čujem
Iz jednog ,,Ja’’ izroni
O izvorni glasu…
