6. poglavlje
ILI SMO BAR MISLILI DA JE TAKO
I
Pesnik je sada navikao na novu formu, novi vid izražavanja. Više mu stihovi nisu dovoljni da se izrazi. Pesnik želi više, traži još. Kako bismo nastavili tekst u skladu sa potrebama i željama pesnika, najpre moramo da prekinemo pluralia tantum i vratimo se među žive. Najpre treba da se vratim među žive.
Ipak nisu bez razloga testirali realnost na meni. Završio sam na stolu, medicinskom stolu za ispitivanja, koliko ću dugo moći bez vazduha, a da mi se moždane ovojnice se rastoče. Želeli su da vide koliko dugo će pesma moći da opstane u meni. I, mogu da vam kažem da su uspeli. Ukinuli su pesmu, ubili pesnika, mada ću ja taj epitet zadržati još dugo, dugo. Više od ovog nadri-romana. Dugo, još vrlo dugo će pesma nastaviti da postoji u svom paradoksalnom smislu i apstrahovanom svetu, toliko dugo da ću ja biti smatran pesnikom, iako to više nisam. Ubili su pesmu u meni. Uspeli su da je ubiju. Mene nisu. Ponekad žalim što nisam umro onda kada je i pesma umrla. Većinu vremena ne, kako sam navikao da pronalazim put ka spolja i ka unutra, istovremeno. Uspevao sam, makar, da povežem ta dva smera u jedan pravac i da se krećem tamo-vamo, neprekidno i bez pravila. Kako poželim, ili kako me voda ponese. Mislim da i ovaj put uspevam, kako svaki put vodi ka osmišljavanju, a ja ne mogu drugačije da budem živ, a da pritom ne osmišljavam.
Živ sam, izgleda. Izgleda da sam ipak živ.
Ukinuli su pesmu, ubili pesnika, ali ja sam živ. Ko sam ili šta sam, ne znam, to tek saznajem. To ćemo tek saznati kroz dalji razvoj radnje. Kroz dalji razvoj teksta.
Ispitivali su svaku moju pupčanu vrpcu, kroz mikroskop je analizirali i došli su do toga kako je reč o poremećaju. Pokušavali su da poremećaj izleče, ali se izjalovilo, i ja sam završio na stolu. Proglašen mrtvim, barem na neko vreme. Ali voda, ona nije prestala da teče. Ispunjavala je smislom svaki deo mog, tada ne-bića, mrtve telesnosti. Ispunila i – ja sam nastavio da postojim. U kom vidu, formi kojoj, ne znam, možda kroz čula, kako ovaj tekst nastaje zahvaljujući čulima, možda opet hipotetički, ali bar znam da u nekoj sferi još postojim. U nekoj sferi, makar znam da još mrdam, ne dam se. Šta je na medicinskom stolu, to već ne znam. Da li sam ja i dalje tamo, odnosno, da li je tamo i dalje moja telesnost, postavlja se pitanje. Ali doći ćemo i do toga. Bitno da smo ustanovili da sam u određenoj sferi živ. Idemo dalje, reka dalje teče. Terajmo dok i reke zvanično ne ukinu. Kada ih ukinu, onda možemo da se spakujemo i lepo da odemo, pristojno i bez želje da se vratimo. To je već na njima kako će se stvari dalje odvijati. Ili na meni?
Gospođa Smisao opovrgava smrt. Gospođa Smisao nastavlja tamo gde je pesnik prividno stao. Gospođa Smisao nosi telo kući, ne sahranjuje ga, već mu udahnjuje reku. I on, pesnik, nastavlja da teče. Nastavlja da osmišljava sebe stvaranjem. Tako, još jedino tako, može da postoji u materijalnom.
Da bi se udahnuo smisao. Da bi se iskupio smislu.
Telesnost je samo privid u službi smislu. Telesnost postoji da bi se smisao projektovao na materijalno, da bi bio vidljiv i za oči koje ne vide dalje od onoga što je spolja.
Telesnost pesnika će postojati sve dok je očiju čiji je pogled usmeren ka spolja. Što znači, gotovo vremenski neprekidno, ako su prognoze tačno tragičke.
Znam da jedna metalna ploča ne zna koliko je sati
Ni koliko može otkucati dan koliko noć
Znam zato pokušavam
i nastaviću da pokušavam
Iz sebe
Iz drugih
Iz njega samog
Da ga probudim.
