7. poglavlje
BUĐENJE HAJDA
Beleška broj jedan
I
Mogli smo se nazvati sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad. A voleo sam naše društvo, nije da nisam voleo. Nekako smo se upotpunjavali, sve želje postajale su ostvarive. Pa i one naglavačke. Bez premca, sve do jedne. Sve do nulte. Sećam se kako smo se smejali i smejali i smejali. Ni na šta. Doslovno ni na šta. Ali je i taj smeh, bezrazložni smeh značio nešto. Neko postoji. Ja postojim. Uvek me je podsećao na to da još uvek jesam tu. Još uvek jesam. Nije me lagao, nikada nije. Kako može jedno jedino sopstvo da te prevari…
Trebalo je samo da budem oprezniji, hitriji u koracima, da pričam o prošlosti kao da se zapravo dogodila, a ne da je samo moja zamisao kako se mogla dogoditi ili kako se dešavala u mojoj glavi. Sve je ovo znak jednog procesa, sinteze uma, hijerarhije sreće i izbora pametnijeg. Moglo je da potraje, nije da nije moglo. Mogao sam da potrajem u takvom obliku, izdanju.. Prosto mi se previše svidelo, tako da smo se dezintegrisali. Razdvojili, prepolovili na dva jednako beskorisna dela. Šta sada? Kako da nastavimo dalje? Kako kada smo polovični?
Pokušaću pričom da osmislim sebe, tu drugu polovinu, dam joj značaj. Pesmom teram demone podalje. Jedino ću tako i uspeti da ih rasteram iz ove valhale u drugu valhalu. Malo dalje. Bliže malo. Prostora nikada dovoljno. Prostora nikada manje. Hipoteza je samo simbol. Mi smo bili sve ostalo. Ono što stoji iza svega, iza simbola. Značenje.
II
Stojim u mraku i mrak stoji u meni. Nenamerno i – oštro. Baš kao i ovo nebo što mi pada na lice, kosu, čelo. Baš kao ono. Pesma vazduha je dobila smisao kada je vazduh pristao na to da ima, zapravo ima smisla. Nikako nisam mogao da ga nagovorim, da utičem na njegovu volju. Postepeno ipak sam uspeo da navučem to kormilo na svoj vetar. Da ga hipnotišem i diktiram kako ja želim. Da usmerim ga u pravcima. Međutim, nije mi se dalo da nastavim tim tempom. Nikako mi se dalo nije. Ali šta je tu je. Idemo dalje bez vazduha. Trajemo dalje. Pa dokle izdržimo. Dokle se on nakupio u plućima, oku, srcu. Dokle ga ima nataloženog, uokvirenog, u rezervama. A to nije mnogo, nije previše. Nikada zapravo i nije.
I dok sam tako stajao u mraku i dok je tako mrak stajao u meni, nešto vrlo čudno me je teralo na pesmu. Teralo me je da pevam. Glasom nenamernim i – oštrim. I ja sam nastavio po obrascu. Prema šemi. Ciklusu. Isprekidanim tonom. Ali sam pevao. I pevao. Pesma oduvek je tu bila da se teraju đavoli. Zapravo je oduvek tu bez obzira na bilo šta.
Neka mraka. Kažem neka mraku. Neka stoji, i dalje neka stoji na istom, starom mestu. Baš kao ja. Drugačije nismo mogli da ostanemo integrisani. Na druge načine mi nismo isto. Nismo jedno.
Dobro sam na vreme shvatio. Dobro je da sam na vreme preduzeo mere. Vazduh nas je lišio smisla. Vreme je. O da. Došlo je vreme da mi smisla lišimo upravo vazduh. Bez smisla neka traje i traje i traje.
III
Hteo sam da vratim strukturu i ritam. I gle – struktura i ritam su se vratili po sebi. Izgleda da je ipak sve u htenju. Ma koliko sam htenje ja ostavljao po strani i omaložavao. Ma koliko sam ga raskidao na delove. Postali su moj simbol. Predstavljanje moje. Postali su odgovor na pitanje zašto. Na pitanje kako. I najvažnije – na pitanje ko.
I ove beleške ne nastaju same od sebe. Htenje je uplelo svoje metafizičke prste tu. A ono je samo simbol. Oduvek je bilo simbol. Arhetip. Neki čudni, ali arhetip. Ključan za pesmu. Suštinski za nastavak polovičnog života. Ipak ja na taj deo nisam mogao da utičem, da ga prepravim. Da sam ostao da trajem u prošlom, nikuda ne bih stigao. Ništa ne bih završio. Sve ostalo bi nedovršeno, neujednačeno i kao takvo-mrtvo.
Kako bilo, nastavio sam polovično da živim. Gde ću stići i dokle ću stići uopšte, ne znam. Ali to nije ni bitno. Bitno je da idem. Da se krećem. I dalje. Da ja jesam. Kakav god, ali jesam.
Pesma meni ne daje smisao. Zapravo, pesma po meni dobija smisao. Zahvaljujući meni. Ja je osmišljavam. Ja joj udahnjujem vazduh. Dakle, ja sam neki život. Dakle, ja jesam. I ništa mi više ne smeta. Ne tera me ništa više. Sada barem ne može.
