Kad me ne bude
zagrli sve tužne ljude,
pokloni im cveće
i jedno Sunce,
da ih greje.
Ne daj, da im srce promrzne
ne daj da duše zalutaju,
ne, one, koje žive za ljubav
jer veruj, te se najlakše izgube.
Ne umeju one
u ovom svetu
da lete,
žele ,
ali ne znaju kako.
U tom mraku surovog sveta,
čekanja da manje boli,
želje za srećom,
molim se
da jednom kad me ne bude,
vlada spokoj ptica,
mir,
bezvremenost planinskih bedema,
dečiji smeh,
prsti koje vole kožu s ožiljcima,
jer se dive njenim neravninama.
Molim se,
da dogod sam živa volim ovako,
do svih dubina,
bez zaustavljanja.
Molim se,
da nikog ništa ne boli,
da prestanu jauci dalekih duša,
da prestanu boli,
koje nas vuku ka tajnim odajama
gde prestajemo biti ono ko jesmo,
gde ne znamo ko smo,
i zašto smo ovde.
Sada.
Molim se,
da upoznam besprekornu reč
u glasu onog koji će voleti,
letenje jednako kao i pad.
Da okusim mali stisak ruke
i nov život u i van sebe.
Slobodu da plešem dok prsti zaranjaju u zemlju,
dok gledam ljude kako kose žito.
Znoj im kaplje s lica,
ali se ljube,
ljube u čelo,
osmehuju,
i češljaju deci kosu
dok oni beže na kišu,
poskakuju i viču:
Ne brini, molićemo se, sve dok nam srce kuca.
