Kad mi nedostaješ, ja pomislim na sve ono što imamo. Setim se onog keja, Ade i kamenčića, lešnika u nekom naizgled poznatom gradu. Svih onih rastanaka koji su morali da se dogode, inače ne bismo znali šta je ljubav. Svih onih večeri provedenih negde daleko od ljudi.
Uz ulične svetiljke. I samo jednu želju. Još malo, vremena.
Tvoj poljubac u čelo, miris cimeta na mojoj koži i ukus vanile koji dodiruje sva naša čula. Tvoj hod dok mi ideš u susret, osmeh koji s čežnjom iščekujem. Tvoji prsti na mom licu i moje ruke u tvojim džepovima. Držanje za ruku, ono zbog kojeg osećaš da si hrabriji. Jer voliš.
Reči ribara: „Vama zaljubljenima se ne mogu dogoditi loše stvari.“
Tvoje reči da ne voliš nedelju, jer je nedelja dan koji boli. Dan u kojem se opraštamo.
Jedan od drugog. Od male sobe koja je čitav jedan svet. Svet u kojem se najlepše mašta, dok je tvoja ruka na mom stomaku. I dok govoriš o najlepšim imenima, njihovom značenju.
I svemu onome što potajno želimo. O svemu što prećutimo, dok koračamo ka stanici, peronu koji nas stalno i iznova otima.
Tvoji zagrljaji su uvek topli, toliko da zagreju čitavo moje telo. I zato uvek kad odlaziš, ostavljaš još jedno leto u meni.
