Treba nam da ostanemo
ono što jesmo
ti meni,
i ja tebi,
da možemo jednom sve to
prepričavati imenima
koje smo birali,
u putu za Dubrovnik.
Treba nam kafa
svakog dana
posle četiri,
grafit na zidu
Nedostaješ mi,
kasetofon u praznoj sobi
i boca vina,
da lakše dočekamo jutro.
Treba nam onaj put u Peru
da se izgubimo
tražeći nas,
jer negde smo ostali
uklješteni “između jave i sna.”
Treba nam večera na krovu zgrade
ulični svirač
i zvezde,
“Mali princ”
da razmrda misli,
i vrati nas na početak.
Treba nam onaj poziv
u kojem ćemo zvučati kao stari par
koji razgovara o hrani
i kad će u krevet.
Treba nam tango i crvena boja
jer zidovi su tanki,
a nama treba jasnoća i zvuk.
Trebamo,
trebamo već jako dugo,
nas.
