Devedeset i devete u proleće NATO bomba pada pravo u miljakovačku šumu, na kasarnu, u neposrednoj blizini prvog stana mojih roditelja. Eksplozija odjekuje kilometrima, a od udara pucaju stakla na prozorskim oknima moje spavaće sobe. Sve se razbija u paramparčad i delići stakla i razbijene dečije mašte se zarivaju pravo u jastuk mog kreveta. Srećom, te noći nisam bila u svom krevetu, već kod bake i dede.
Miljakovački stan pamtiću po parketu, suviše klizavom za patofne i jednom prostoru na zidu moje dečije sobe, kvadratu oivičenog kredom, u kom mi je bilo dozvoljeno da crtam i žvrljam šta hoću. Sećam se da sam koristila kredu i voštane bojice. Sećam se višesatnog ležanja potrbuške dok bojim bojanke i crtam na podu. Tu je negde nastala i moja prva priča, dugačka tri A3 strane, koja govori o vrani i neposlušnoj medvedici. Tu sam negde prvi put odlučila šta volim da jedem, a šta ne. Supa je uvek bila dobrodošla, kao i oljušteni, svež krastavac koji bi mi mama dala da grickam pre ručka.
U stanu na Miljakovcu sam prvi put naučila šta su revolucija i rotacija planeta, jer mi je tata to objasnio uz pomoć jedne lopte za plažu i lustera. Naučila sam i šta je Azbuka. U stanu na Miljakovcu sam prvi put naučila šta je smrt, kad je mama gorko zaplakala nakon jednog dugog telefonskog poziva u kom su joj javili da je jedan rođak koji je radio na carini tog dana poginuo. U stanu na Miljakovcu sam naučila šta je ljubav, kad sam naterala roditelje da sačuvamo gnezdo s jajima jedne golubice koja ih je izlegla na našoj terasi, u jednoj pletenoj korpi.
U tom stanu je bilo dima, ali je bilo i biljaka, bilo je muzike i bilo je okupljanja. U dnevnoj sobi, među biljkama, počasno mesto imalo je veliko drvo Yucce, u glomaznoj plastičnoj saksiji, poznatijeg i kao Drvo života. Ali drvo nikad nije cvetalo.
Stan je bio mali, ali dovoljan. Imao je dve sobe, trpezariju sa kuhinjom i malo kupatilo. U tom kupatilu, naučila sam da ispiram kosu, tako da mi šampon ne ulazi u oči, gledajući u jednog pauka na plafonu, kog smo odlučili da sačuvamo, kao i golublja jaja.
Nakon NATO eksplozije, kupimo skoro sve naše stvari i selimo se u kuću od prijatelja koja je imala zaštitnu gredu, u nadi da ćemo tamo biti nešto sigurniji. Ostavljam igračke, lutke i bojice za sobom i uzimam samo najpotrebnije stvari. Kasnije, moji roditelji odlaze povremeno u stan, kako bi skupili i ono što je preostalo.
U njemu je ostao samo klizav parket, miris memle i voštanih bojica. Mama kaže da su golubići odleteli nekud, a i da se pauk negde sakrio. Kaže da ništa važno nismo izgubili. Na sred dnevne sobe ostala je velika plastična saksija i u njoj drvo života, koje je u međuvremenu nekim čudom prodisalo i procvetalo. Rascvetalo se u najlepše sitne, nežne cvetiće mlečno bele boje. Njega ćemo, jer je suviše veliko za kola, pokupiti nešto kasnije.
