Prvo što je Natalija uradila tog jutra je ravnomerno nanošenje korejske maske od crnih algi na svoje lice. Kao mala imala je problematičnu kožu i, uprkos svim nadama da će se njena koža iščistiti, stvar je ostala ista i u njenoj trideset i drugoj. Ne bi se uopšte bunila kada bi tog jutra crne alge kao kakvom magijom učinile svoje i kada bi čistog tena otišla na posao u Narodno pozorište, gde je bila zaposlena na recepciji.
Natalija bi često, dok joj je maska na licu, zamišljala da pripada plemenu Pigmeja i pitala se da li bi ta činjenica za Pigmeje bila uvredljiva i rasistička, da li bi ih nasmejala ili bi je pak prihvatili kao svoju. Bila je, doduše, suviše visoka za jednu Pigmejku, ali je koliko-toliko poznavala njihove obredne plesove. Pigmeji su imali igrokaze kojima bi prikazivali život pokojnika, prizivali kišu ili inscenirali odlazak u lov. Maske su za njih predstavle oružje moći i ženama se retko dozvoljavalo da njima rukuju.
Natalija je gledala svoj, sada crni lik i zaključivši kako to uopšte nije fer prema ženama, pitala se šta bi njenoj maski falilo da postane prava, obredna maska. Malo kože, malo bakra, malo školjki, perja i rogova. Na samu pomisao o životinjskim zubima na mestu gde bi trebalo da su usta, Natalija se strese i odmakne od ogledala. Opet se suviše uživela u sopstvenu igru, a rekla je da neće. Odlučila je da ode iz kupatila i narednih petnaest minuta, koliko je potrebno da se maska stvrdne, pre nego što bude vreme za ispiranje, provede na kauču u dnevnoj sobi.
Natalija se udobno zavalila u kauč i prekrstila noge. Ležeći je razmišljala: nije li sve što čovek obuče tog dana pre nego što izađe iz kuće samo još jedna maska? Koliko li samo slojeva i slojeva prerušavanja nosi sa sobom kroz život savremeni čovek? Ako malo bolje pogledaš, mislila je Natalija, maske su svuda oko nas.
Maske u japanskom No teatru su izrađivane od čempresa, a pravljene su tako da jedna ista maska, u zavisnosti od toga kako je nakošena na glumačkom licu, može da ukazuje na sreću ili na tugu. Natalija je bila svesna nestalnosti svojih osećanja. Pomislila je, kad bi nešto moglo da opiše njenu ličnost, onda bi to bila jedna takva japanska maska, koju bi glumac bez prestanka brzo mrdao gore-dole, tako da se sreća i tuga konstantno i nezaustavljivo smenjuju. I ne, to ne bi bila gluma niti preuveličavanje, to bi bili autentičan dijapazon, interval i intenzitet njenih osećanja.
Kada prođe oko deset do dvanaest minuta, maska od crnih algi postane potpuno čvrsta i okamenjena na prvim slojevima, tako da se koža onog ko je nosi pomalo neugodno zategne po obodu lica, ali tada još uvek nije vreme za ispiranje, nego treba sačekati još tri do pet minuta. Natalija najviše voli upravo te minute. Površinom jagodica na svojim prstima ovlaš prelazi preko razmazane maske na svom licu. Može da oseti gde je maska skroz očvrsnula i kako je promenila teksturu. Dok prelazi prstima, oseća na kojim mestima je ušla u proširene pore, a gde je deblje namazana od ostatka.
U tim trenucima, Natalija se polako priprema za oproštaj od maske, ujedno shvatajući da se nekako brzo navikla i saživela sa njom, da je ta maska za petnaestak minuta postala sastavni deo nje same, da je kao srasla s njenim licem, i da joj uopšte nije lako da se sad, nakon svih tih misli i uživljavanja, vrati u staru Nataliju, bledog i pomalo bubuljičavog tena sa proširenim porama.
Najzad, odlazi do kupatila, gde pušta toplu vodu da joj najpre malo napari lice, a onda sunđerčićem za skidanje šminke nežno uklanja sloj po sloj crne boje. I na kraju, koža ispod počinje da diše. Nešto je mekša i elastičnija nego što je bila prethodne večeri. Ona mirno spira sve ostatke crnila sa lica, nanosi dnevnu kremu, a zatim navlači široki i preterano ljubazni osmeh, svoju uobičajenu masku, kojim će, kao i svakog dana dočekivati na recepciji zaposlene i publiku koja dolazi u pozorište.