ti si tamnica u kojoj gori svetlost
odsečena stabla, cela od korenja
cvetić zakržljao u razvoju,
dišeš na ugljen dioksid, ponosna kao hrastovi
i gora od koje bolje nema
proleće kojem se nije vratila lasta, pa žališ
narod se tvoj u visine diže
ali je dno geografska veličina kojoj menjaš pojam
tvoje su livade zelene i zimi daju porod
mojim ćosavim sećanjima o tebi, zemljo moja
sneg kod tebe odavno nije pao
to je odmrzlo svu ljubav koju osećam prema tebi
ništa meni od tebe nije lepše
most između mene i tebe nosi opis večnosti:
volim te
volela bih da te spasim od severnih oluja
i da ti vratim tvoju nežnu beogradsku košavu
vetar, da ti dune u leđa
da na tebe obesim zvono
da te podseća koliko je sati,
moraš da znaš
nikada moja tuga nije bila veća od one
kad smo se rastale; u tvojim gorama izvire more
jalove majke rađaju decu
krov nad glavom je od boga dan
ti si crkva koju su srušili njeni sveci
volela bih da si paganska
da u tebi nema katakombi i tvrđava
crne prošlosti koja se u tebe usadila kao sudbina,
kao kamen, pa te sve nadole vuče
kao seme zla čije korenje buja buja buja
i ne da ti da – mrdneš
moje drvo mudrosti
čije godove niko ne može da izbroji
mora da si umorna
najstarija na svetu
želela bih da te opet sretnem po prvi put
da padne jedna gromoglasna kiša da probudi tišinu
i da pada toliko dugo da iscrpe
taj crni oblak koji se nadvio nad tobom
da napoji taj pakao nad kojim spavaš
i proklija to pusto korenje
koje od tebe pravi pustaru
i moje cveće zavija u crninu
