Upozorenje: Sadrži eksplicitne scene nasilja, mučenja i gore elemenata. Preporučeno 18+
Maks se nalazio unutar dugog mračnog hodnika, hodnik čiji ne može da vidi kraj. Hodnik je drven, i u nekim delovima truo kao da treba da se raspadne svake sekunde. Dok je hodao tim hodnikom pronašao je mala skrivena drvena vrata sa svoje leve strane, ali vrata nisu imala kvaku. Delovala su kao da se mogu razvaliti, kad je krenuo da ih šutne sa druge stane je mogao čuti nekoliko glasova koji ga dozivaju, dozivaju upomoć. Maks je šutnuo vrata i njegova noga je prošla kroz njih, izvadio je nogu iz rupe koju je napravio i šutnuo još jednom. Ovog puta su se vrata raspala padajući na pod ostavljajući prazan okvir. Sada se nalazio negde napolju, bila je magla ali je i dalje mogao da razazna nejasne figure u njoj. To su bili njegovi prijatelji. Stajali su u magli sa po dva metra rastojanja jedan od drugoga, vikali su da im pomogne, ali kada je Maks krenuo ka njima nešto ih je uz vrisak odvuklo u maglu. Nakon toga je u daljini mogao čuti duboki muški glas,
“Probudi se moje dete, ima toliko toga što treba da uradiš” to je bilo dovoljno da probudi Maksa iz te noćne more.
To je bio novi dan, Maks se probudio iz užasnog košmara u prelepo osvežavajuće jutro. Uzeo je svoj telefon koji se nalazio pored kreveta da proveri ima li novih poruka od njegovog društva, ušao je u grupu za ćaskanje gde je bilo njih petoro uključujući i njega. Bilo je novih poruka ali uglavnom oko ko je šta doručkovao ili koju igricu trenutno igraju. Neki su i slali slike svojih ljubimaca,
“Kako je lep, voleo bih da imam jednog dana ovakvog” govorio je Maks sebi dok je gledao u sliku engleskog buldoga koju je poslala njegova drugarica Milena. Ustao je obukao se i otišao do sobe svog mlađeg brata Dušana da bi video je li se probudio. Pre nego što je ušao pogledao je na telefon 8:40 ujutru, raspust traje još osam dana tako da je znao šta da očekuje. Njegov brat je sedeo u polu zamračenoj sobi bez majce, u šorcu i igrao neku igricu na kompjuteru. Dušan se okrenuo da bi ga pogledao, kada ga je video bacio je pogled na svoj telefon da bi video koliko je sati. Skinuo je slušalice sa glave i rekao Maksu,
“Nisam gledao na sat, saću otići po hleb, je li majka ustala?” Maks je pogledao u pod pre nego što mu je odgovorio,
“Nisam siguran, sad sam se probudio, završi sa igricom i idi po hleb dok se ja razbudim i spremim nam nešto” Dušan je klimnuo glavom i vratio slušalice na uši dok je Maks zatvarao vrata. Maks je nakon toga otišao da opere zube, dok je to radio čuo je Dušana kako izlazi van kuće. Kada je Maks sišao sa sprata otišao je do kuhinje gde je video svoju majku. Njegova majka Nada je nekada bila prelepa žena, ali to se skoro promenilo, sada trenutno sedi u kuhinji pije neko vino i gleda kroz prozor. Majka ga je pogledala i rekla mu,
“Zašto nisi na poslu danas? Da nisi dobio otkaz?” uzela je gutljaj iz flaše kada je završila,
“Ne majko, danas ne radim, vikend je” ona je podrignula jednom pre nego što je klimnula glavom. Dok se Dušan vratio iz pekara Maks je ispržio jaja svima, sledećih petnaest minuta su sedeli u kuhinji doručkovali i pričali. Njihova majka je ćutala većinu vremena kada je odjednom progovorila,
“Pogledaj… napolju je duga” on i njegov brat su se okrenuli kako bi videli dugu na nebu
“Odakle duga? Danas nije padala kiša?” Rekao je Maks, ali mu njegova majka nije odgovorila,
“Kada ideš u Nojevu Banju?” pitala ga je sklanjajući pogled sa prozora ka njemu,
“Pa nisam se još dogovorio sa društvom, ide nas petoro, možda šestoro ako Dušan odluči da ide sa nama”
“Čime idete? Nećete valjda svi u autobus po ovoj vrućini?”
“Ne, moj drugar Nemanja je skoro skupio para i kupio sebi RV, u njoj manje više i živi, ima i malu kuhinju malo kupatilo, čak i krevet, namestio je unutra i kompjuter i sve”
“Dobro onda, koliko ostajete?”
“Pa od pet do nedelju dana, ima tamo svašta i akva park, i jezero, možda neko ponese štapove za pecanje pa budemo pecali dogovorićemo se verovatno sve danas” dok je Maks pričao već su svi završavali sa doručom, kupio je tanjire i ubacivao ih u sudoperu kako bi ih kasnije oprao.
Nakon doručka njihova majka je sela u dnevnu i upalila televizor dok su Maks i Dušan otišli gore u svoje sobe. Pre nego što je Dušan ušao u svoju sobu okrenuo se ka Maksu,
“Oćeš da igramo sad nešto ili ćeš kasnije?”
“Sad sam mislio da se čujem sa društvom da se dogovorimo za sutra, možemo igrati samo da završim sa njima, ti oceš ići sa nama?”
“Pa ići ću da može” Kada su završili zatvorili su se u svoje sobe. Maks je seo za kompjuter i nazvao u grupu, svi su se javili ubrzo. Jelana Ritić devojka od Nemanje čija je kamp kućica rekla je da je njen otac pre išao sa svojim društvom na pecanje i ima dosta opreme i štapova za pecanje, tako da će ih poneti. Stefan Jovanović je rekao da će kupiti sokova dok će njegova devojka Milena poneti grickalica i neke prave hrane, kao što su sendviči i kiflice koje će ispeći njena majka pre polaska. Na kraju puta će izračunati govorivo i svi će dati po deo. Na kraju su se dogovorili da krenu sutradan ujutru oko sedam, Maks je otišao kod Dušana i rekao mu kad kreću. Rekao mu je da spremi odeću za nedelju dana, četkicu za zube i možda malo para ako ima. Ostatak dana su proveli u kući, za ručak im je njihova majka ispržila zeleđenu picu, dok su za večeru naručili pljeskavice. Maks je spremio svoj kofer u uglu sobe, dok je legao u krevet i gledao u njega mislio je na putovanje koje ga sutra čeka.
Danas je dan za izlet, Maks i Dušan su se probudili u pola osam ujutru. Dok su obavljali nuždu, prali zube i ostale jutarnje aktivnosti, mogli su čuti kola na njihovom prilazu. Dok su uzimali svoje kofere i pozdravljali se sa njihovom majkom mogli su čuti zvuk trube ispred njihove kuće. Na ulaznim vratima su obuli svoje patike i prošli pored slike njihovog oca, zastali su na sekund pre nego što su otvorili vrata. Napolju su mogli videti Nemanju za volanom kako im svira. RV je bio svetlo žute boje sa par crvenih linija koje su išle duž njega, da nije bilo crvenih linija izgledao bi kao ogromna banana. Stefan je izašao iz RV-a i pozdravio se sa Dušanom i Maksom. Stefan je uvek bio gromada, uzeo njihove kofere i uneo ih unutra. Dok su ulazili unutra počeli su da razgledaju, RV je bio dobro opremljen, sa jednim fiksiranim stolom i stolicama, gde je sedela Jelena. Mala kuhinja i kupatilo, i pozadi veliki krevet gde je ležala Milena a kad je spustio njihove stvari legao i Stefan. Dok je stajao na crvenom svetlu Nemanja je izvadio svoj telefon i upalio navigaciju, telefon je naslonio ispred sebe na činiju tvrdih bombona. Kako su se vozili putem, a telefon im pokazivao da uskoro izlaze iz Velograda kada im je nešto skrenulo pažnju. Nemanjin stomak je zakrčao kada je sa njegove leve strane mogao da vidi Fast Food mesto sa slikom velike masne pljeskavice na prozoru mesta. Nemanja je skrenuo i parkirao se, ostali su ga začuđeno pogledali kada se okrenuo,
“Ljudi ja ne znam šta da vam kažem ali ja ću umrem u roku od odma ako nešto ne pojedem” rekao je Nemanja uzimajući svoju torbu koja mu je bila pored noge,
“Pa može ajde, ja ne mogu puno al ako već stajemo možemo nešto pojesti“ rekla je Jelena. Nemanja je iz svoje torbe izvadio novčanik i izašao napolje, Maks, Dušan i Jelena su izašli za njim, dok su ostali odmarali u vozilu. Neki su naručili pljeskavicu, neki palačinke, ali uglavnom su svi napunili svoje stomake za početak dugog puta. Nemanja je seo na vozačevo mesto u glasan izdisaj stavljajući ruku na svoj stomak, sedeo je tako minut ili dva pa se ispravio i upalio vozilo. Dok su se vozili Dušan je pokazao na nešto kroz prozor, Maks se okrenuo da vidi, na nebu je bila duga.
“Duga? Dva dana za redom? Kao mali sam viđao dugu svakih pola godine ili nešto a sada skoro svaki dan, možda je to neki znak sreće” Rekao je Maks,
“Znaš, neke kulture u svetu misle da su duge mostovi između svetova, zanimljivo zar ne? To baš super zvuči, a ne nešto kao, naći ćeš ćup sa zlatom na kraju duge ili nešto” Rekao je Nemanja sisajući bombonu dok govori. Nakon dvadesetak minuta vožnje između naselja polako su ulazili u novo mesto gde su mogli videti žuti znak sa crnim slovima gde piše Titrija. Stefan je podigao glavu sa jastuka kreveta na kome je ležao pre nego što je rekao
“Gde ono beše ideš na fakultet sledeće nedelje? Jel beše Titrija? E pa tu smo vidi” počeo je da gleda kroz prozor, bio je to lep i moderan grad.
“Ne nije Titrija, dalje je još, neće nam biti usput do banje. Moj fakultet je u Cernoviku, to je još jedno pola sata vožnje, ali ima tu dosta skretanja zbog kojih nam neće biti usput”
“Kad samo pomislim da uskoro svi idemo na fakultet, jeste da nas ne zanimaju sve iste stvari, bićemo razdvojeni, ali pomisli samo na priče koje ćemo imati da pričamo jedni drugima nakon što se budemo sreli nakon fakulteta. Biće malo teško na početku, i u sredini a pogotovo na kraju…”
“Brate šta pričaš ti…jesi li mi to uneo marihuanu u kola?!” rekao je Nemanja kada se okrenuo nekoliko puta da proveri da nije totalno pukao. Bio je tu čudan miris i dim koji je privukao pažnju ostalima, Nemanja je nastavio da priča
“Si lud ti, šta ako nas zaustavi policija, dok dođemo do sledećeg grada to da si ili bacio kroz prozor ili pojeo si čuo”
“Čuo sam čuo sam smiri se ajde” Maks se okrenuo i video kako Stefan dodaje Mileni travu koja je udiše i ispušta dim. Kada su izašli iz grada vozili su se još nekih dvadesetak minuta dok nisu videli još jedan znak na kome je pisalo Nova Zora. Nemanja je usporio vozilo ušavši u naselje i počeo da razgleda okolo. To je bilo selo neke srednje veličine, ali bilo je mirno, kao da su svi sedeli u svojim kućama i odmarali. Niko nije radio u svom dvorištu ili vozio traktor na njivu, svaka kuća je imala auto na prilazu, potpuni mir u selu osim par dece koja su igrala fudbal na sred puta koristeći cigle kao golove. Nakon nekih pet minuta su izašli iz sela dok su se odaljavali Dušanove oči su se raširile kada je video nešto,
“Ljudi pogledajte tamo!” svi su se okrenuli da vide šta je to on video. To je bila ogromna planina, tačno ispred sela, oko planine se takođe nalazila i gusta šuma. Svi su gledali u lepotu planine čak se i Nemanja okrenuo da baci pogled zamalo izazvavši sudar sa vozilom iz suprotne trake. Na kraju je Nemanja stao sa strane i svi su stajali na zemlji van puta vadeći svoje telefone i slikajući prelepi pogled planine. Kada su se svi vratila u vozilo i nastavili dalje krenuli su nešto da primećuju sa svoje leve strane. Prvo je to izgledao kao kanal, onda kao velika pukotina u zemlji, a onda je počelo da izgleda kanjon. Uskoro kako su se sve više odaljavali od sela pukotina sa njihove leve strane je postajala sve veća dok pukotina nije bila širine oko 40 metara. Takođe su počeli da primećuju nešto u daljini, nisu u početku bili sigurni šta je to ali kako su se približavali nisu mogli da veruju. Opet su stali pored puta i izašli da pogledaju, nisu mogli verovati svojim očima, razmak između ivica kanjona bila je povezana mostom, mostom koji je izlgedao kao duga. Zapravo nije izgledao, to je bila duga, most je bio raznih svetlih boja i providan ali opet solidan. Stefan je uzimao kamenčiće i počeo da ih baci po duginom mostu i za njihovo čudo oni su ostali na njemu. Onda su počeli da ga gađaju, malo većim kamenjem ili granjem, sve što su bacili na taj providan most duginih boja je ostalo. Onda je došao poslednji test, dogovorili su se da neko pokuša da stane na njega. Dok su se svi plašili da zapravo stave nogu na njega Dušan je stao ispred mosta i polako naslonio svoju levu nogu na njega polako oslanjajući se sve više i više na nju. Most nije pucao, nije nestajao, bio je i dalje tu. Maks ga je pokuvao ka sebi,
“Jesi normalan ti bre? To je providno pogledaj, gde ćeš na to da staneš, makar na njemu stajao cementni blok ne bi trebao da veruješ šta god to bilo” rekao je Maks držeći ga za levu ruku dok je Dušan kolutao očima.
Milena je prišla mostu i skočila obema nogama na njega
“vidite da je u redu, šta ste se svi usrali ajde da vidimo šta ima ovamo, mislim da mogu nešto da vidim u daljini” rekla je Milena dok su se svi držali za glavu dok je ona polako hodala po mostu. Kako je to rekla svi su pogledali u daljinu preko mosta, nešto je stvarno bilo tamo, izgledalo je kao cirkuski šator, samo jako ogroman. Svi su sada prišli mostu gledajući na dole, kada bi pao sa tog mosta padao bi dole sigurno desetak sekundi dok ne bi upao u vodu koja je tekla dužinom te klisure. Dušan je krenuo posle Milene pa su ostali krenuli za njim, eventualno su svi prešli preko mosta. Svi su odjednom dobili čudan osećaj u stomaku trajao je kratko, bio je sličan kao kada se voziš brzim liftom pa naglo stane. Svi su podelili čudne poglede pre nego što je Dušan počeo da uzbudljivo trči ka cirkuskom šatoru. Maks mu je govorio da uspori gledajući oko sebe. Iz nekog razloga sve je oko njega izgledalo jako lepo, sve je imalo više boje. Trava više nije bila tamno zelene već svetlo zelene boje. Oblaci na nebu su nestali i nebo je poprimilo dosta jaču boju. Sunce koliko god jako sijalo Maks nije imao problema da gleda direktno u njega. Ptice su letele preko njihovih glava pevajući pesmu koja je toliko lepa da je Jelena stala u mestu i krenula da snima ptice svojim telefonom. Cirkuski šator sada kao da je svetleo, izgledao je ispolirano kao da se presijavao, nije bio nigde pocepan ili isprljan, izgledao je kao da ga je neko skoro detaljno oribao. Sada su već stajali ispred šatora gde su po prvi put videli ljude na ovom mestu. Ljudi su izgledali čudno, koliko god ljudi izlazilo i ulazilo u šator svi su izgleda bili žene i sve su bile slično obučene. Sve su nosile crvene haljine sa štiklama, neke su imale dugu kosu koja se protezala preko njihovih leđa, dok su druge bile malo kraće ošišane. Ali još jedna stvar im je bila zajednička, njihova lica, sve su nosile maske, klovnovske maske. Izgledale su jeftino ali sve su ih imale. To su bile bele maske sa crvenim obrazima, osmeh od uha do uha sa crvenim karminom. Okrugli crveni nos, i narandžasta perika sa leve i desne strane maske. Kako su krenuli da uđu unutra Dušan je povukao Maksa za rame, kako se okrenuo video je da mu dušan pokazuje nešto desnom rukom u daljini. Kada je pogledao malo bolje mogao je videti osobu sa istom klovnovskom maskom, ali to je bilo muško. Mogli su potvrditi tako što su mogli videti da nije nosio odeću, bio je potpuno go samo stajao u daljini. Maks ga je usmerio ka šatoru govoreći mu da im se čini, da čovek verovatno drži štap ili neku alatku u ruci. Na ulazu je stajala zelena tabla gde je kredom napisano,
“Neverovatni čovek balon? To moramo da vidimo, hajde kreni” rekao je Stefan. Kada su ušli u šator mogli su videti gomile ogromnih tribina punih ljudi u maskama, po njihovoj građi svi su izgleda bili žene. Zaustavila ih je jedna žena koja je stajala iza stola sa njihove desne strane. Na stolu su bile karte u raznim bojama za različita sedišta, zlatna karta su bila prva sedišta, dok su plave i zelene bile pozadi. Neki su se potapšali po džepovima pokazujući joj da nisu poneli svoje novčanike,
“Sve je u redu srce, vi izgleda niste odavde, pošto je ovo vaš prvi put mogu vas pustiti, samo šššššš” rekla je stavljajući kažiprst na usne svoje maske u znak tišine. Maksu se svideo njen glas, bio je prelep, da je imao malo više samopouzdanja pitao bi je za njen broj, umesto toga samo je nastavio dalje. Pronašli su nekoliko praznih sedišta jedni do drugih, mogli su gledati u pozornicu bez okretanja glava pošto je pozornica bila ispred njih. Klasična cirkuska muzika koja je sve vreme tresla ceo šator naglo se smanjila dok su šarena svetla počela da lete na sve strane pre nego što su se fokusirala na jednu tačku na bini. Crvene zavese su se povukle otkrivajući muškarca sa maskom klovna. Bio je potpuno go. Nije imao mikrofon, nije pričao uopšte, kao pantomimičar skakao je po drvenim daskama pozornice pokušavajući da publici nešto pokaže. Pokazivao je na otvor sa njegove leve strane, prstima je pokazivao broj, onda ljude koji ulaze, pretvarao se kao da stavlja sebi nešto u dupe dok se drži za grlo, onda se poklonio i publika je tapšala. Sada je muzika u potpunosti prestala. U otvoru sa njihove desne strane u iznenada ušla još četiri klovna koja su takođe bili goli. Oni su na svojim ramenima nosili nešto, nešto živo. Kada su to bacili na zemlju mogao se primetiti ljudski oblik, čovek je bio zavezan konopcima oko zglobova nogu i ruku. Imao je crnu vreću preko glave. Čovek se koprcao na pozornici kao crv dok mu klovnovi nisu skinuli vreću sa glave. Čovek je počeo da gleda okolo i da paniči sve više i više, imao je nešto zalepljeno preko svojih usta onemogućavajući mu da vrišti. Klovnovi su kada su ga bacili otrčali negde i kada su se vratili doneli su nešto što je izgledalo kao drveni zid, ali je bilo pokretno. Popeli su to na pozornicu i zakucali za pod pozornice. Podigli su čoveka i odvezali ga, čovek se otimao ali nije imao snage da savlada četiri muškaraca koja su ga držala. Zavezali su ga za drveni zid raskrečenih ruku i nogu. Sa vremena na vreme publika bi tapšala kao kada bi ga zavezali, ili bacili na pod. Jedan od klovnova mu je skinuo traku zalepljenu preko lica i čovek je počeo da vrišti. Vrištao je iz sveg glasa ali nije vredelo, što je on jače vrištao publika je sve jače tapšala. Čovek je onda pokušao da priča
“POMOZI TE MI! MOLIM VAS! NEKO…zašto se smejete, molim vas pomozite mi…” čovek je prestajao da vrišti i počeo da plače. Grupa na tribinama se u panici gledala međusobno, želeli su da pobegnu ali su se plašili posledica kada bi napravili nagli pokret, verovatno bi svi skočili sa tribina da trče za njima. Umesto toga su svi sedeli, neki su sklanjali glavu, neki su plakali pokrivajući lice rukama i slično. Dušan se okrenuo Maksu i pitao ga
“To je tata Maks”,
“Ne budi blesav Dušane, tata je poginuo pre dve godine, sećaš se one lepe žene koja je došla da nam saopšti te vesti?”
“Da sećam se ali, imam osećaj on izgleda isto kao on pogledaj mu lice, oči njegove” Maks nije hteo da prizna ali Dušan je bio u pravu, ne zna kako, ali ono dole je bio njihov otac. Dok je pričao Dušanu i on se malo više prisetio tog dana, malo više nego što je želeo. Žena u poslovnoj uniformi je došla sa nekim sveskama i papirima. Sela je sa njihovom majkom u dnevnoj sobi dok su oni poslati u svoje sobe. Kasnije im je majka rekla da je njihov otac poginuo na poslu, dobiće odštetu i to je to. Da li to dole stvarno može da bude njihov otac? Videli su njegovo telo na sahrani, da li je to bio on u toj rupi? Maksu su pitanja jurila kroz glavu polaku vraćajući se u stvarnost. Sa leve strane šatora jedan klovn je dotrčao sa jednim crevom, dok je drugi dotrčao sa desne strane sa drugim crevom. Klovn sa leve strane je uzeo crevo i gurnuo zavezanom čoveku u usta, videli su se pokušaji otpora ali bilo je uzaludno. Klovn je gurao crevo sve dublje niz njegovo grlo kao da pokušava da dođe do njegovog želudca. Klovn je viknuo nešto i crevo se cimnulo. Neka tečnost je počela da ide kroz crevo i u stomak dok čoveka. Dok se to dešavalo čovek je počeo da urinira, ali pošto je bio go, urin kao fontana lio je na sve strane dok se publika smejala. Drugi klovn je uzeo drugo crevo i gurnuo čoveku u anus, čovek se naglo cimnuo a onda opet opustio, izgledao je kao da je prihvatio svoju sudbinu, i da se molio bogu da umre što pre. Drugi klovn je viknuo nešto i opet je tečnost krenula da ide. Čovek je možda već bio mrtav ali to niko nije mogao znati, bar ne još. Trenutno niko nije gledao prizor pred njihovim očima, svi su ili povraćali ili su vrištali ili su plakali, Maks je gledao sa punom pažnjom. Maks je izgledao kao običan čovek u bioskopu koji je platio da gleda svoj najdraži film. Čoveku se stomak počeo nadimati do mere gde je izlgedao kao da svakog česa treba da rodi mladunče slona. Sve više i više njegov stomak je rastao kao balon. Kako je njegov stomak rastao u daljini su se mogli čuti doboši. U jednom trenutku je čovekom stomak eksplodirao i njegove iznutrice pomešane sa tečnosti koju sa sada shvatili da je izmet raspršio se svuda po publici. Uz eksploziju njegovog stomaka muzika se ponovo pokrenula dok su ljudi tapšali sada više nego ikada. Nakon par sekundi neki su ustali da idu ka izlazu dok su neki ležali na podu jedeći iznutrice i izmet. Više niko nije gledao šta se dešava ispred njih, ili su plakali krijući svoje lice među kolena, ili su pokušavali obrisati svoje lice od suza i povraćke kao Dušan. Jedini koji je bio uznemiren ali je gledao celu predstavu je bio Maks.
“Ljudi šta vam je? Ovo je san, jedini način da se ovo objasni, zaspao sam tokom vožnje”, Počeli su da ga gledaju ne verujući šta govori, Maks se mentalno slomio. Kada je ostala publika krenula da izlazi napolje krenuli su i oni za njima. Bez naglih pokreta, polako i što su smirenije mogli izlazili su iz šatora. Kada su bili ispred počeli su da hodaju prema mostu, hod se ubrzo promenio u brzi hod. Dušan je prvi koji je počeo da vrišti i da trči ka mostu,
“Čekaj Dušane!” Rekao je Maks, svi su se okrenuli da vide daleko u daljini ljude kako idu ka njima, primećeni su. Pokušali su da dozovu Dušana ali nije želeo da se okrene, kada se napokon okrenuo uplakano je počeo da se dere na njih.
“Makse kako možeš da budeš tako smiren, jesi gledao šta se upravo dogodilo? Šta su uradili našem ocu?”
“Dušane ono nije naš otac, on je umro pre dve godine kako ne možeš više da se pomiriš sa time!”
“Da li si ga pogledao u oči? Da nas je video tamo zvao bi nas u pomoć, to je bio on znam da jeste!” nakon toga je Dušan napravio prvi korak na most dok su se ljudi iza njih sve više približavali. Kako je Dušan napravio prvi korak na most, most je nestao. Čuo se kratak i glasan vrisak, dok su svi pritrčavali do mesta gde je Dušan malo pre bio. Pogledali su dole u provaliju i mogli su videti Dušana na par sekundi pre nego što je glavom udario u kamen na putu do dole. Njegova glava se kao lubenica raspršila na sve strane dok je njegovo telo palo u vodu. Dok su svi ostali vrištali i plakali Maks je napravio izraz lica kao da mu je ispao kolač sa tanjira koji je mislio da pojede. Ovo je san, jedino objašnjenje. Ljudi u maskama klovna su se sve više približavali, izgledao je kao kraj. Neki su hteli da skoče dole kako ih ljudi ne bi uhvatili ali onda se čulo nešto drugo. Mogli su videti u daljini, na nebu nešto kako ide ka njima velikom brzinom. Nisu znali šta je odmah ali što se sve više približavalo nije bilo sumnje, to je bio brod. Drveni brod sa spuštenim jedrima koje lebdi nebom. Brod je bio ogroman. Kada je brod bio tek nekoliko metara iznad njihovih glava neko je bacio konopac merdevine, kao one koje se nalaze na helikopteru. Pogledali su gore a onda se čuo muški glas,
“Vi niste jedni od njih zar ne? Brzo penjite se gore pre nego što stignu!” pogledali su i ljudi u maskama su se sve više približavali, počeli su da se penju jedan po jedan dok se svi nisu popeli na brod. Muškarac koji im je bacio merdevine je bio stariji čovek duge sede brade. Počeo je da povlači merdevine nazad na brod pre nego što se neko od tih čudovišta popelo gore. Pre nego što je iko od njih stigao nešto da ga pita, stariji čovek je otrčao pozadi gde se nalazilo kormilo i nekoliko poluga i pokrenuo brod. Brod je krenuo ka gore i ubrzo je napravio veliku distancu između njih i onih čudovišta. Brod je prestao da ide ka gore i počeo lagano da ide ka napred kada je čovek pustio kormilo. Svi su bili uzrujani onime što su videli,
“Kako ćemo se vratiti kući? Most je nestao…” rekla je Milena gledajući u starijeg čoveka crvenih očiju od plakanja. Čovek je stavio svoju ruku na bradu i počeo da je čupka razmišljajući. Čovek je bio obučen u neku vrstu čaršava čudne boje, čaršav je bio zašiven od više manjih komada.
“Ja nisam siguran, bilo je toliko dugo od kako sam došao ovde, da sam se navikao. Daleko od ovog mesta ima voćnjak, prelepi veliki voćnjak sa božanstvenim plodovima. Kroz taj voćnjak potiče potok čiste pijuće vode. Tamo vas vodim, tamo ja živim”, čovek dok je govorio primakao je malu drvenu stolicu.
“Kakvo je ovo mesto? Šta su ta bića?” Rekao je Nemanja gledajući u čoveka,
“Kažem vam, ja sam takođe kao i vi zarobljen ovde. Ne znam već koliko dugo…ali mislim da mogu da kažem da više nismo u našem svetu. Pogledajte u sunce samo” kako je čovek to rekao svi su pogledali u sunce. Sunce je izgledalo normalno, ali što su više gledali u njega mogli su nešto primetiti. Sunce je imalo lice, i gledalo je tačno u njih.
“Znam da vam je teško, ali možda postoji izlaz kroz voćnjak. Nisam sam, ima nas više, svi zarobljeni u ovom svetu. Postoji jedan čovek, on je ovde najduže. Možda on zna izlaz”,
“Gde je on?” pitao je Nemanja. Čovek je napravio pauzu, a onda pokazao ka stepenicama koje su vodile u donji deo broda,
“Tamo” rekao je čovek. Svi su krenuli ali ih je čovek zaustavio,
“Previše, jedan po jedan, neka svako pita po par pitanja a onda neka uđe sledeći” rekao je čovek. Počeli su da se dogovaraju i Nemanja je prvi otišao da se vidi sa njim. Nakon par minuta čuo se glas čoveka da krene sledeći. Zašto bi krenuo sledeći ako se Nemanja još nije vratio? Stefan je ustao sledeći. Krenuo je da silazi niz stepenice u mrak. Čuo je škripanje dasaka u mraku kada se čovek zaleteo na njega i pokušao da ga udari čekićem u glavu. Stefan je izbegao i zavrnuo mu zglob što ga je nateralo da jaukne i ispusti čekić. Čovek je pokušao da udari Stefana drugom rukom što je Stefan izbegao i srušio čoveka na pod. Stefan se odmakao razmišljajući o svom sledećem potezu kada se čovek ustao i zaleteo se ponovo, ali ovog puta je protrčao pored njega. Stefan je krenuo da trči za njim. Po njegovoj putanji njegova meta je bila Milena, ali pre nego što je stigao do nje Stefan ga je gurnuo preko ivice broda i čovek je počeo da pada kroz oblake. Nakon toga su sišli dole da pronađu Nemanju. Dok su ga tražili mogli su u uglovima tame pronaći odrana i polu pojedena tela nekih ljudi. Po podu se takođe nalazila odeća, prava odeća, ali pored obične odeće kao duks ili trenerka, tu je bila i policijska uniforma. Na njoj se nalazila kartica sa imenom Đorđe Vaksić. U džepu uniforme pronašli su novčanik, kako su ga otvorili mogli su videti sliku čoveka sa bradom u zagrljaju žene i dve devojčice. Na jednom stočiću su našli pocepani papir, dok je Stefan ostao da sastavi papir ne bi li saznao nešto ostali su nastavili da traže Nemanju. Tu su bila vrata koja su vodila u sledeću prostoriju, kada su ih otvorili otkrili su ogromnu prostoriju. Bila je skoro skroz prazna osim jedne stvari, kovčeg, sličan onome što gusari zakopavaju u crtaćima. Milena ga je polako uz škripu otvorila. Onda je skočila unazad i vrisnula, prekrila je svoja usta rukama. Maks je pogledao unutra i video Nemanju kako leži u fetus položaju unutar kovčega. Uhvatio ga je za ramena i počeo da ga izvlači napolje, disao je, bio je živ. Krv je tekla iz rane na njegovoj glavi. Odjednom je Nemanja otvorio oči i počeo da diše kao da po prvi put udiše vazduh nakon hiljadu godina života u dimu. Odveli su ga na prvi sprat broda gde su mu gledali ranu pokušavajući da mu pomognu. Na kraju je Maks skinuo svoju majcu kidajući je u običnu krpu koju mu je zavezao oko rane da mu drži pritisak. Legli su Nemanju da se odmori do sledećeg puta kada trebaju da krenu. Stefan ih je pozvao u donji deo da im pokaže papir koji je sastavio. Svi su se okupili oko Stefan kada je počeo da čita,
“Želim ovo napisati, ne u nadi da će neko pronaći moju poruku, već kao podsetnik za sebe. Da imam uvek podsetnik šta sam i ko sam. Video sam šta se desilo ostalima, ne sumnjam da će se isto desiti i meni. Nismo znali gde idemo, rekli su nam samo da unutra ima voćnjak sa plodom, i taj plod je cilj. Te smo krenuli, mnoge moje kolege i prijatelji su odvedeni ili ubijeni ispred mojih očiju. Neki su izgubili razum i pokušali da nas napadnu. Mislim da sam ja jedini preostao.” Svi su sada gledali u prazno, izgubljeni u svom umu.
“Možda je taj plod izlaz napolje?” Rekla je Jelena,
“Preostaje nam samo da ga nađemo, jedino što ne znam gde” odgovorio je Stefan,
“Čovek je govorio o tom plodu dok smo kretali, mislim da je namestio brod ka njemu, sešćemo i čekaćemo da vidimo gde će nas odvesti”. Dok su čekali Stefan je došao na ideju da spuste prod malo bliže dnu da bi videli gde se nalaze. Kada im je to rekao svi su pogledali na dole i primetili da mogu da vide samo oblake kroz koje lete. Tako da je Stefan stao ispred kormila i povukao ručicu sa svoje leve strane i brod je krenuo da ide na dole. Kad su se spustili dovoljno da vide tlo Stefan je vratio ručicu u prvobitni položaj i brod je nastavio da ide pravo ne menjajući visinu. Kada su pogledali dole mogli su videti ogromni okean, beskonačno tlo vode koje se proteže koliko i pogled. Da nisu uplašeni zbog njihove situacije pogled bi bio prelep. Maks se malo više zagledao u vodu i mogao da primeti da je nešto u vodi. Uskoro je primetio da cela površina vode pomalo sjaji, to su bile kocke. Kada ih je video nije mogao više da ih ne vidi. Milijarde hiljade staklenih kockeni poređane u vodi, sve zbijene jedna do druge. U svakoj od kocki bilo je dovoljno mesta za jednu osobu, i to je upravo ono što se nalazi unutra. U svakoj staklenoj kocki ako dovoljno dobro pogledaš mogao si da vidiš osobu, ženu, dete, muškarca raznih godina, svi unutar tih kocki. Izgledalo je kao da su svi u nekom transu, plutajući uspravljeni unutar kocki ili u fetus položaju, kao da je unutar samih kocki voda. Dok su svi izgubili interes ili želju da gledaju u taj jeziv prizor Maks je usmerio svoj fokus na jednu kocku. Zašto je ta kocka toliko posebna? Toliko različita od ostalih? Zato što se unutar kocke nalazilo telo koje izgleda isto kao Maks. Nije mogao da skloni pogled, ali to je bio on unutra, ali kako? Zašto? Kako je mogao da bude unutra kada je bio na brodu. Nakon nečega što je izgledalo kao nekoliko sati ili dana, u daljini su mogli videti kopno. U tom momentu je gigantska ruka izjurila iz vode u nebesa do njihove visine. Ruka je bila crna, ali ne crne kože, nego kao da je upravo izašla iz rerne nakon što je neko zaboravio da je izvadi napolje. Ruka je bila mršava dugih prstiju koji su podsećali na ogromne puževe bez kućice. Ruka je svom snagom udarila u brod i prepolovila ga na pola nakon čega je brod počeo da pada. Tokom padanja mnogi su udarili glave što je dovelo do toga da se neki onesveste. Maksu su oči polako počele da se otvaraju. Njegove oči kao da gledaju kroz maglu, dok je zvuk kao ispod vode. Neko ga je uhvatio za ramena i počeo da trese, to je bio Stefan. Maks je ležao u pesku unutar nekog drvenog kaveza. U kavezu su bili samo on i Stefan,
“Gde su ostali? Gde smo mi?”, Stefan je počeo da muca stvarajući odgovor,
“Pali smo, brod se srušio, na kopnu. Možeš to gledati kao sreća na neki način. Ljudi su došli i doveli nas ovde u neko selo, odvojili su nas. Tebe i mene su ubacili ovde, Milenu i Jelenu negde drugde, a do skoro sam čuo Nemanju, nisam siguran gde je. Maks se uspravio da skenira svoje okruženje. Bio je u nekoj vrsti pustinje, svuda oko njega bio je pesak. Bio je unutar sela napravljenog od cigala. Kroz jednu ulicu video je ljude kako dolaze, bili su obučeni u nešto što je lučilo kao postelje za krevet. Dva muškarca su između sebe vukli telo, to je bio Nemanja. Stefan je počeo da se dere na njih da ga ostave na miru, ali Maks je samo gledao, znao je da nema svrhe. Postavili su nago telo Nemanje na sto od cigli. Jedan je ušao u kolibu do njega, dok je drugi počeo da ređa kamenje u mali krug i da slaže grane. Dok je prvi izlazio iz kolibe noseći neki pribor, drugi je postao papir po granama. Uzeo je neko kamenje i napravio varnicu. Papir je uhvatio vatru a vatra se uzdigla kada je počela da sagoreva drvo. Prvi čovek je postavio neke noževe na stolu po dužini Nemanje koji izgleda da je već mrtav. Prvi čovek je uzeo nešto slično satari i počeo da otkida glavu. Kada je odsekao glavu krv je krenula da šiklja iz vrata, brzo je deo drugom čoveku glavu i otrčao u kolibu. Kada se vratio nosio je neki ćup, stavio ga je na mestu gde je krv curila sa stola tako da upada u ćup. Onaj koji je držao glavu ju je ubacio u vatru i vatra je počela jače da gori. Prvi čovek je okrenuo Nemanju na stomak. Uzeo je duži nož i počeo da pravi otvor od vrata do kukova. Kada je napravio otvor raširio ga je i počeo da vadi kičmu napolje. Kada je uspeo da je drugom čoveku koji ju je bacio u vatru. Istim nož je gurnuo u anus i počeo da seče odatle dužinom otvora kuda je izvukao kičmu. Dok je to radio drugi čovek je doneo još dva ćupa i stavio ga na sto pored Nemanje. Kada je prvi čovek napravio još veći otvor u njegovom telu počeo je da vadi organe, creva i ostale stvari. Neke je ubacivao u jedan ćup dok je druge ubacivao u drugi. Kada je završio drugi čovek je uzeo jedan od dva ćupa i ispraznio ga u vatru. Stefan nije više gledao dok je Maks bio sve više fasciniran,
“Oni ga žrtvuju” rekao je Maks ali ga Stefan nije slušao. Odjednom je mogao čuti veliku buku, Maks je pogledao sa svoje leve strane. Vrata jedne kuće su se otvorila toliko jako da su lupila o zid kuće. Onda vrisak, ženski vrisak. Iz kuće je istrčala Milena, bila je naga. Vrišteći je istrčala iz kuće, počela je da trči ka njima, molila ih je da joj pomognu, ali ni oni nisu bili u boljoj situaciji. Nisu mogli da urade ništa nego da joj davaju lažnu nadu, da će sve biti u redu. Nakon toga je muškarac izašao iz iste kuće i počeo da ide ka njoj. Kada ga je ugledala počela je da beži, ali čovek je u ruci imao veliki kamen. Bacio ga je u njenom smeru i pogodio u glavu. Milena je pala u pesak bez ijednog zvuka. Muškarac joj je prišao, uhvatio za nogu i počeo da je vuče. Kada ju je odvukao nazad u kuću zalupio je vrata. Čovek koga do skoro nisu videli prišao im je od pozadi, počeo je da kruži oko njihovog kaveza. Kada je stao ispred vrata kaveza otključao ga je i ušao unutra. Uhvatio je Maksa za ruku u nameri da ga izvuče napolje. Ali Stefan je uspeo da provuče ruku i dohvati kamen sa poda. Kamenom je udario tog čoveka u glavu i on je pao dole. Stefan je istrčao iz kaveza i rukom dao znak Maksu da ga prati. Počeli su da beže, trčali su i trčali. Mogli su videti nešto u daljini, bilo je zeleno. Trava, svetlo zelena trava. Kada su bili bliže videli su drveća. To je bio voćnjak. Plod drveta visio je sa grana na svakom drvetu. Izgledao je kao mešavina jabuke i manga. Nisu bili sigurni da li ih je neko pratio, nisu čuli ništa niti su se okretali od kako su pobegli. Stali su hvatajući se za svoja kolena,
“Mislim…mislim da smo-“ Nije stigao da završi kada je veliko koplje prošlo kroz njegovu glavu i zalepilo ga za pod. Maks se okrenuo i video ljude iz sela kako trče ka njemu. Trčao je sve dublje i dublje u voćnjak. Nije imao gde da se sakrije, nije imao gde da pobegne. Možda ako pojede plod, možda mu to pomogne? Maks je skočio i ubrao sa grane jedan plod. Dok su ljudi trčali ka njemu od ga je zagrizao. Onda je sve postalo crno. Onda isti onaj duboki glas je počeo da mu priča.
“Znam da je teško Maks, niko nije rekao da će biti lako. Ali moraš da znaš da koliko god stvari bile loše, uvek. UVEK. Uvek veruj da će biti bolje. Prenesi ostalima da ne brinu, Rainhan dolazi” onda se probudio. Nalazio se u nekoj sobi, sedeo je u stolici za drvenim stolom. Pokušao je da ustane samo da bi ga lanci vratili nazad. Pogledao je oko sebe i video sve svoje prijatelje. Milena, Jelena, Stefan, Nemanja i njegov brat Dušan. Svi su sedeli u stolicama zavezani lancima. Samo što oni nisu bili budni, niti su izgledali kao da će se probuditi. Vrata sobe su se otvorila i kroz njih je prošla starija žena sa naočarima u doktorskom mantilu. Za njom su ušla još dva čoveka koji su izgledali kao standardni tip čuvara. Žena je sela preko puta njega u stolicu i položila neke fascikle i papire na sto. Iz fascikle je izvadila jedan papir koji je imao nešto ispisano po sebi, a iz džepa hemijsku olovku. Pogledala je Maksa i počela da priča,
“Kako ste danas Makse? Vidim probudili ste se, verovali ili ne vi ste jedina osoba koja je stigla do ploda. Niko nikad nije stigao do voćnjaka a kamoli do ploda. To je jedan veliki uspeh moram da vam kažem…” Počela je da piše nešto u papir pre nego što je nastavila da priča.
“…Da nisam se predstavila izvini, zaboravljam da je ovo prvi put da se uživo videmo. Moje ime je Jelena Dobrić, ja sam osoba koja vodi celu ovu operaciju. Vidiš, nismo mogli više da trošimo naše ljude kako bi istraživali šta se nalazilo na drugoj strani portala. Žao nam je što si morao da vidiš svog oca u svojim poslednjim trenucima zbog čega nam je jako žao. Kako god bilo nije nam bilo u interesu da ljudi umiru, niti da istražuju, jer je to mesto različito za svaku osobu. Ne, nama je jedini cilj bio voćnjak, jer koliko god ljudi otištlo tamo, voćnjak je uvek bio na kraju. Te smo slali ljude ali niko nikad nije stigao do tamo, do sada. Ne moraš nam pričati kroz šta si sve prošao, vidiš kada ste prešli preko mosta prešli ste kroz taj portal. Iako ste vi bili tamo, vaša tela su i dalje bila u ovom svetu, srušila se, pala na zemlju. Mi smo vas samo premestili ovde i posmatrali, sve smo mogli da vidimo, kroz vaše oči. Sve. Moram samo da ti postavim par pitanja…”
“To je bilo stvarno?”
“Naravno Makse, nego samo ja da završim pa ti pričaj…kada si pojeo voće šta se dogodilo?”
“Sve je postalo crno, kao da sam u moru mastila. Čuo sam neki glas koji je govorio da dolazi nešto što se zove Rainhan?” Jelena je napravila zbunjeno lice.
“Rainhan? Samo to? Ništa drugo? Moram da se čujem sa ostalima možda oni znaju nešto više…” Maks nije stigao više ništa da kaže, dva čoveka su joj otvorili vrata i izašli zajedno sa njom.
“Ne brini Makse, koliko god stvari bile loše. Mi smo uvek tu sa tobom.” Maks se okrenuo kada je čuo glas. To je bio njegov brat, pričao je sa njim uspravljene glave. Ali ne samo on, svi njegovi prijatelji su sada gledali u njega.
“Uvek smo tu sa tobom Maks, ni jedna prepreka nije strašna kada ne stojiš sam zato…” Maks je pogledao na sto ispred sebe, tamo se sada nalazio pištolj.
“Započni sve ispočetka, zar nas ne želiš opet videti?” Maksove ruke kao magijom više nisu bile zavezane. Dohvatio je pištolj i stavio sebi u usta.
“Volimo te Maks, voliš li i ti nas?” Maks je povukao okidač i opet je bio u tom moru mastila. Mogao je čuti taj duboki muški glas,
“Probudi se moje dete, ima toliko toga što treba da uradiš”. Otvorio je oči i to je bio novi dan, Maks se probudio iz užasnog košmara u prelepo osvežavajuće jutro. Ciklus počinje ispočetka, i opet, i zauvek.
