PREDGOVOR

Postoji u čoveku ona neobjašnjiva, skoro bolna potreba da ostavi trag pre nego što prođe. Ne samo sopstveno ime, niti puk dokaz da je jednom postojao, već nešto mnogo dublje. Stojeći tako pred nemilosrdnim licem vremena, čovek iz ruku polako ispušta ono što nikada više neće moći da vrati: jedno jutro, pogled, nečiji daleki glas, miris zemlje posle kiše i onu kasnu popodnevnu svetlost koja se prolije preko zida, čineći da obična soba na nekoliko treptaja pripada nekom sasvim drugom svetu. Znanje da će sve to proći samo po sebi rađa pokret. Pruža se ruka prema četkici, peru, žicama instrumenta, ili se jednostavno otvore grudi da puste glas dugo nošen u tišini. Kao da čovek pokušava da uhvati vodu šakama, da zadrži pticu u letu čija su krila već odavno raširena, verujući da će nekoliko tonova ili rečenica usporiti ono što neumoljivo odlazi. ​Ali vreme se ne obazire na molbe; ono prolazi tiho, bez reči i objašnjenja, prelazeći preko lica, kuća i staza kojima smo nekad hodali kao deca. Uvlači se u prazne sobe, taloži se na koricama starih knjiga, tamni fotografije i guta mastilo. Pa ipak, uprkos toj tami, čovek stvara. Možda upravo zato što ne pristaje na tišinu, zato što želi da svedoči da je video svetlost dok je trajala, da je čuo pesmu dok je još bila živa, da je voleo, patio i jednom, tamo pred morem, osetio koliko je sitan pred tom silinom. Umetnost počinje u tom tačnom trenutku prepoznavanja: kada čovek shvati da ne može da sačuva ono što voli, ali ipak pokuša da mu podari oblik. Zato slika, zato piše, zato peva – ne iz oholosti da će pobediti večnost, već zato što mu je preteško da ćuti pred njom. To je tek mali otpor, poput drhtave svetiljke zaklonjene dlanovima dok oko nje besni vetar, slabašan plamen u velikoj noći koji svedoči da svetlost vredi čak i onda kada ne traje večito.

Ta iskra nije se u čovekovoj duši našla slučajno. Umetnost je dar, tihi otisak onoga što je Tvorac utkao u svoje stvorenje, dajući mu moć da i samo oživi prazno platno, da od tišine sazda melodiju, a od nekoliko reči stvori čitav svet. Čovek zapravo ne stvara ni iz čega; on samo prima. Prima jutarnju svetlost i pretvara je u boju, prima neizrecivi bol pa ga savija u rečenicu, prima radost i tka je u pesmu. Kao da kroz ljudske ruke protiče nešto daleko starije od samog čoveka. Kada dete prvi put povuče liniju po papiru, ono ne poznaje slavu ni težinu savršenstva; ono samo uzima boju i stvara svet koji malopre nije postojao. Kasnije, kako odrasta, u čoveka se useljava sumnja, strah od tuđih pogleda i meri se vrednost onoga što je u grudima kucalo bez rezerve. Ipak, duboka potreba ostaje, često kao jedini način da se ostane živ iznutra, onda kada običan govor gubi dah pred težinom onoga što se oseća. Tada se događa ono magično preobraženje. Dok u napuštenoj sobi poslednji zraci dana klize po podu, a spolja dopiru obični zvuci večeri, pesma pronalazi put. Spolja se ništa nije promenilo – isti zidovi, isti čovek – ali unutra je sve drugačije. Pesma je ponela teret koji on više nije mogao da nosi sam. U svetu koji ume da bude bučan i težak, umetnost dolazi kao tišina, kao prostor gde se može spustiti breme celog dana. Ona ne briše bol, ne vraća izgubljeno, ali ostaje verno pored čoveka, poput glasa nekoga ko je vekovima pre njega stajao pred istom tamom. Tako umetnost postaje susret, tajanstveni most između živih i mrtvih, gde ruka čoveka davno pretvorenog u prah dotiče dušu onoga ko se još nije ni rodio. Pa ipak, i taj trag ima svoje granice. Sve što ljudska ruka dotakne nosi žig prolaznosti; platno bledi, papir žuti, instrumenti u tišini skupljaju prašinu. Čovek može naslikati veličanstven zalazak sunca, ali ne može zaustaviti samo sunce; može pisati o ljubavi, ali ne može spasiti srce od tuge. Ljudska umetnost je istovremeno veličanstvena i krhka; velika jer donosi utehu, a krhka jer ne može uteći sudbini vremena. Ali u toj suprotnosti živi nešto gotovo sveto. Jedna sveća ne mora goreti večno da bi razagnala mrak jedne noći. Veličina umetnosti možda i nije u njenom trajanju, već u sposobnosti da bude tu onda kada je čoveku najpotrebnija, da ga podseti na davno zaboravljenu lepotu i probudi nežnost koju je grubi svet hteo da uguši. Zato je svaka prava ljudska umetnost čežnja za nečim potpunijim, za lepotom koja neće izbledeti i svetlošću koju neće progutati noć. Čovek to ne može da napravi, može samo da nasluti. Sve što je rođeno u vremenu jednom će proći, a zemaljske boje će se ugasiti. Doći će dan kada će i poslednja knjiga biti zatvorena i poslednji ton utihnuti u večnoj tišini. Ali do tog časa, čovek i dalje drži svoje boje, reči i glas. Može da sedne u tišinu i iz nje izvuče zrno lepote. Može da stvara dok mu je dato, da pesmom odgovori na tišinu, nežnošću na grubost, i da u prolaznom svetu ostavi svetlost koja će makar na trenutak zasijati drugom čoveku. Jer dok prolazi, ljudsko delo može biti svetlost, a to je možda i najviše što je ikada stavljeno u ljudske ruke.