Na arheološkom nalazištu Jesenja palata bilo je užurbano tog prolećnog jutra. Naučnici, lingvisti, istoričari, arheolozi, a ako tome dodate i studente arheologije sa stažistima i volonterima, kao i radnike koji su kopali, čistili i odnosili šut sa nalazišta, imali biste gomilu ljudi od koje je, svaki pojedinac, svoj posao obavljao revnosno i profesionalno. Sa glavnog prilaza, glavni arheolog Momek, kretao se brzim korakom ka ulazu na nalazište. Tog jutra mu je javljeno da je otkrivena tajna soba u palati koja je skrivala pravo blago: sačuvani zapisi urezani na bambusove pločice, stotine njih, poređani uredno, jedan do drugog, netaknuti više vekova, kao prvog dana kada su ih pisari spremili u tu prostoriju! Oduševljenje na nalazištu koje je usledilo i nastavilo se i nakon pojavljivanja arheologa Momeka, koga će ovo otkriće upisati u istorijske knjige. Svi su bili svesni istorijskog značaja ovog pronalaska. Njegov blizak prijatelj i saradnik vodeći lingvista Kamil je, u trenutku njegovog dolaska na nalazište, detaljno proučavao police sa bambusovim pločicama. Svojom lupom je proučavao tablice koje su visile sa svakog zamotuljka; nazivi dela su tu zapisivani, sortirani po kategorijama: od pravnih zapisa i verskih obreda preko filozofskih i socioloških dela do beletristike i romana raznih žanrova. Lupa mu se duže zadržavala na romanima iz perioda Prvog Vladara. “Zanimljivo, veoma zanimljivo…”, Kamil bi se osmehivao svojim belim zubima i coktao jezikom, što je bio njegovo iskazivanje potpunog zadovoljstva. Momek je ušetao u prostoriju i dobro je osmotrio. Soba se razlikovala od drugih unutar palate: zidovi su bili obloženi glinom, te su imali neku crvenkastu boju. Miris težak i prašnjav, širio se prostorijom koja je bila zapečaćena više vekova. Uredno složene na police od drveta, stajalo je otkriće veka, ako ne i nacije, koje će ga upisati u zvezde. Pogledom je prešao preko svog dobrog prijatelja koji je već razmotao smotuljak bambusovih pločica i detaljno ga proučavao. Prišao je stolu i nagnuo se ne bi li bolje osmotrio pisano blago. Karakteri su bili pažljivo utisnuti na nežne delove bambusa, tako da se očuvala celovitost drveta. Dvojica velikana su razmenila poglede i široke osmehe. Zagrlili su se i potapšali po leđima, glasno i prisno, slaveći ovaj veliki uspeh.
“Vidi,” rekao je Kamil i pokazao mu na razmotani bambusov roman, “Ovo je pismo iz doba Prvog Vladara. Ovi karakteri konkretno označavaju junaka ili heroja, nekog ko se bori za pravdu, čoveka predodređenog za velika dela. A ovo je mračan karakter! Označava mitsko biće koje u pričama zlokobno vreba nevine duše i isisava im životnu energiju. Ima telo lisice, oči čarobnice i čak devet repova. Veoma je moćna. Ki-cu-ne. Kicune, to joj je ime.” Momek je pažljivo slušao svog kolegu prilikom izlaganja i u njemu se radoznalost polako budila. “Kako je ime te priče?”, upitao je radoznalo. “Mmmm, mislim da bih ga preveo kao… a ovo mi deluje kao karakter za ime… pa, ovako: Heroj Silman i kicune. Ne, ipak ne. Neka bude: Junak Silman i devetorepa lisica.” Momek se zamislio, a onda je naglas izgovorio: ”Junak Silman i devetorepa lisica, čitaj mi o Silmanu.” A onda je usledio legendarni prevod jedne od najvoljenijih bajki u istoriji Severnih Zemalja:
Junak Silman i devetorepa lisica
Beskonačno tamne i mračne šume ovih naših predela, bejahu oduvek mesto gde mogu samo najhrabriji da kroče. Njene guste i mračne krošnje su bile stanište najrazličitijim krvopijama, pticama mesožderkama i šišmišima, dok su po tlu milele i gmizale zveri zlokobno crvenih očiju, oštrih zuba i nakostrešenog krzna. Ali sva ta strašna i krvoločna bića sa ovog našeg sveta, nisu bila ništa u poređenju sa Kicune, velikom čarobnicom, koja je veći deo svog života provodila u telu lisice narandžastog krzna sa čak devet repova. Priče koje su uplašeni prolaznici znali da podele u kafanama i krčmama, uglavnom su se bile preterane sa lažnim opisima izgleda ili moći zle Kicune. Zvali su je devetorepa lisica i svi su znali strahote koje ona nosi sa sobom. Deca su uspavljivana strašnim pričama o Kicune, upozoravana svako veče na opasnost od strašne i bolne smrti koja dolazi posle susreta sa njom. Devetorepa lisica je mogla da živi 1000. godina ili da uzme lik žene, veoma lepe i privlačne i da širi svoje zlo među ljude. Moćnici su padali pod njene čari i onda bi veliki građanski ratovi nastupili, jer bi se zlo raširilo međ ljude i oni bi postali pohlepni i krvoločni, ubice i lopovi, te bi velike patnje i stradanja postajali svakodnevnica ožalošćenog naroda. Strah od devetorepe lisice se toliko rasprostranio, da je glas o njenim čudovišnim moćima i zlodelima došao do samog Kralja. Kralj je, u trenutku očaja i nemoći, raspisao poternicu za glavom devetorepe lisice. “Onaj junak koji uspe da savlada i ubije Kicune, donese njenu glavu pred svog Kralja, a krznom njenim boje užarenog sunca stavi svojoj Kraljici pod noge, dobiće zlata onoliko koliko ima zvezda na nebu, zemlje koliko nijedan kralj ovozemaljski nije posedovao i ruku Princeze Jedinice.“ Svi su se junaci i vitezovi ohrabrili ne bi li osvojili veliku nagradu koja će ih upisati u legende, ubili Kicune i oslobodili šume Severnih Zemalja. Lov na Kicune se proširio čitavom zemljom. Među velikim junacima i hrabrim ljudima, našao se i Grof od Zelenog Dola sa svojim konjušarom, dečakom Silmanom. Šesnaest je leta bilo Silmanu, te ga je majka upozoravala na opasnost pred polazak na dalek put: “Pazi se dete moje, jedino u majke! Čuvaj se u mračnoj šumi od svega što se kreće! Spremila je tebi majka srebrni kanap: protkala ga je majka srebrnim nitima! One će te čuvati od krvopija i crne magije zlih stvorova. Pazi se, sine, četvore oči da otvoriš!” Ljubila ga je majka i ispratila ga je sa suzama i upozorenjima, kao i sa strepnjom u srcu da sina više neće videti. Visok za svoje godine, stasit i crnokos: Silman je više izgledao kao štitonoša nego konjušar. Njegov gospodar, Grof od Zelenog Dola, čovek velikih ambicija, želeo je, po svaku cenu, glavnu nagradu. Vođen pohlepom i podlošću, očaran moći koju može da prigrabi, Grof od Zelenog Dola je naredio Silmanu da, u cik zore, napuste utvrđenje ne bi li prvi pronašli devetorepu lisicu i ubili je. “Spremite se delije i junaci! Danas punimo bisage zlatom, a zemlju natapamo krvlju zle lisice!”, orio se glas Grofa od Zelenog Dola. Svita od pedesetak vojnika, na čelu sa Grofom i Silmanom se uputila u gustu i mračnu šumu gde obitava Kicune. Na obronku guste šume kada su se našli, Grof je naredio da polovina vojnika uđe i pronađe lisicu i da mu donesu njenu glavu, ali niko se živ nije iz šume vratio. I kako su sati prolazili, Grof je postajao sve nervozniji i nestrpljiviji, te kada je veče počelo da pada, a nijedan se vojnik nije vratio, on naredi da svi uđu u šumu i pronađu lisicu. Zbijeni u redovima, svi su kretali piljeći u tamu koja se spuštala. Silman je stiskao majčin srebrni kanap i molio se tiho. Kao po komandi, jedan po jedan vojnik je nestajao u nadolazećoj tami. Magla koja se širila, imala je slatkast miris krvi. Kada ih je tama potpuno opkolila, a magla oduzela čulo vida, svi su nestali osim Grofa i Silmana. Grof se tresao od straha i gurao je dečaka ispred sebe govoreći mu: ”Ubij je kada se pojavi! Naređujem ti!”, a onda se iz magle pojavila Kicune. Oči su joj sijale poput dve vatrene lopte, kandžama je grabila napred, dok je očnjacima pretila da ih rastrgne. Preskočila je Silmana i svojim oštrim kandžama prepolovila zlatni oklop koji je nosio Grof, otvarajući mu utrobu, a onda se okrenula ka Silmanu. Iz njenih krvavih usta potekao je zlokoban glas: “Ne otimaj mi se, manje će te boleti.” Silman se setio majčinih reči i zgrabio je srebrni kanap: jednim zamahom poput biča, vezao je kanap lisici oko vrata. Iskolači oči zla Kicune i poče se previjati po mokrom tlu mračne šume. “Peče, peče!”, uspele su se razabrati reči između cviljenja i zavijanja. Magla je počela da nestaje, a tama da se povlači ostavljajući iza sebe prizor iz najstrašnijih košmara: tela mrtvih koja visila sa krošnji drveta dok je njihova krv kapala i dobovala po lišću. Ustuknu Silman od prozora, ali ne pomeri stopala. Lisica na zemlji je poprimila ljudski oblik; žena u koju se pretvorila je bila jedna od najlepših ikada viđenih, jedino su je odavale lisičije oči. Uvrtala se na zemlji, previjala i jaukala, dok joj je srebrni kanap stezao vrat. “Šta je ovo? Kakva je ovo magija?”, cvilela je. “To je kanap od srebrnih niti koji je ispela moja majka, da me čuva od zlih stvorova kao što si ti.” Kad je čula da je kanap od srebra, zavijala je i jaukala još jače, a onda je Silman shvatio da joj je srebro slabost. Posmatrao ženu vezanu srebrnim konopcem i mislio kako je božanstvena, ali je znao da je sve to varka. “Sad ću ti odrubiti glavu”, rekao je hrabro, ”I odneti Kralju svom, a kožu tvoju odraću i položiću pod noge Kraljici, najlepšoj ženi koja hoda ovom zemljom”, reče Silman junak i taman kad htede da zamahne mačem lisica progovori: “Poštedi mi život, junače, pokaži milost i dobrotu i bićeš nagrađen.” Sažali se Silman nad bespomoćnim stvorem, ne odrubi joj glavu, ali odluči da je povede Kralju ne bi li on sam odlučio o sudbini zlog stvora. Tako, brže – bolje, popravi Grofov oklop, te ga montira na sebe, uzjaha konja, te se uputi Kralju i Kraljici na dvor. Dočekaše ga misleći da je Grof od Zelenog Dola došao, jer je nosio gospodarev oklop. Kralj ga primi sa svim počastima i privilegijama, te ga Silman izvesti o svemu: o sudbinama vojnika i nesrećnog Grofa, te šta je potom usledilo. Kralj se razbesni, lice mu se zacrveni do korena kose, naredi da se lisica javno pogubi, te da sve mogu uživati u osveti nad zlom. Ali u Silmana je kucalo srce junaka koje je milostivo i dobronamerno, te je on klekao ispred Kralja i počeo da moli za milost. Predlog koji je dao Kralju je bio primamljiv: pokloniti Kicune život, ali joj oduzeti slobodu. Kralj, na kraju, pristade, te lisicu okuju u srebrne okove i zatvore duboko u najmračnije delove tamnice. Silman je dobio zasluženu nagradu: zlata koliko zvezda na nebu sja, zemlju koliku niko nikad nije imao i ruku božanstvene Princeze. Silman je pokazao da su junaci milostivi i hrabri, čak i kada šanse za pobedu nisu na njihovoj strani. Jednog dana, Silman je postao Kralj Milostivi, a njegova vladavina je ostala upamćena kao Doba Mira i Prosperiteta. Za lisicu se vremenom zaboravilo, ali su kružile priče da je bila odana Silmanu, da mu je bila zahvalana, jer joj je poklonio život… ali legenda pamti drugačije: hrabrost i dobrotu najvećeg junaka među Severnjacima.”
