Prikaza u ljudskom obliku šetala se gore-dole niz kristalne spiralne stepenice. Odelo na njemu se sijalo poput zvezdica na nebu, dok su cipele pravile škriputav zvuk kao da je gazio po mekom snegu. Pravio je oštre i elegantne pokrete; kretao brzo, a hitrost je u njegovim pokretima odavala je nervozu i nestrpljenje. „Neću stići, neću stići!“, ponavljao je mahnito poput nekog ludaka. Mahao je rukama upirući u nepostojeće predmete i probleme. „Večera! Da li će biti servirana na vreme? Naravno da ne! Derikoža uvek dođe ranije, a Šumopad redovno kasni! Likeri, bela vina, crvena,… Tu su. Sokovi od bundeve, jabuke i kruške – na broju“, naglas je razmišljao i trljao čelo, dok su mu sa lica padale pahulje na tlo. Što se brže kretao, više je pahulja padalo. „Znam!“, vrisnuo je u jednom momentu čovekoliki stvor okrećući se oko svoje ose na peti. „Napraviću banket na sredini Kristalne sale, tako da se zalazak Sunca vidi u daljini. Mi ćemo sedeti, nas dvanaestorica, za stolom od leda ukrašenim novogodišnjim kuglama plave i srebrne boje. Stolice, providne poput kristala, biće oivičene belim snegom, dok će sa tavanice padati pahulje krupne kao orasi ujesen. I dok mi budemo uživali u još jednom kraju veoma uspešne i plodne godine, predaću svoj raport pred svim Mesecima Koložegu, tačno u ponoć. I kada sat sa kukavicom otkuca ponoć, pod polarnom svetlošću, svi će nazdravljati meni na spektakularnoj večeri i nama na završetku još jedne Godine…“ Dok je u zanosu planirao događaj koji predstoji, iza leđa mu se prikrala prikaza riđe vlasi obučena u zlatno, smeđe i crveno lišće. Sa osmehom na licu, Studen se, poput hladnog jesenjeg vetra, prišunjao na zadnja vrata i šapnuo Koledaru na uvo: „Opet si preterao sa dekoracijom.“ Koledar se sa osmehom na licu okrenuo na peti dok se oko njih razletelo puno pahulja, manjih i većih. „Došao si da mi pomogneš! Znao sam da si dobar drug iako si veoma hladan i mokar“, Koledarovo lice je lagano gubilo ushićenje i prelazilo je u mrštenje. „Znaš da na mene uvek možeš da računaš“, Studen je skinuo svoju mokru kapu sa glave i iscedio je na podu Kristalne sale. A kada je otresao svoju mokru riđu kosu, lokne su mu zasijale pod hladnom svetlošću snega i leda. Svojim hladnim zelenim očima razgledao je raskošnu dekoraciju svog prijatelja Koledara, poslednjeg meseca u godini. „Šta kažeš Studeni? Jesam li ove godine nadmašio sebe?“, otresao je svom prijatelju sa ramena jedan veoma suvi list. „Ovaj put, a to kažem svaki put, si nadmašio sebe“, širok osmeh Studenog razoružao je Koledara. „Dragi moj, imam specijalan poklon za tebe. Vidiš li onu predivnu jelku 2,5 metara visoku uz staklena balkonska vrata kako baca svoj magični sjaj preko cele prostorije? E, ispod nje imaš jednu zlatnu kutiju sa velikom crvenom mašnom na vrhu. To je za tebe! Mislio sam na sve vaše želje i odlučio sam da vam ih svima ostvarim! Tako da ćeš u kutiji naći nešto što sam siguran da će ti mnogo koristiti.“ Studen se široko osmehnuo i uputio ka jelci uz pratnju hladnog vetra kasne jeseni.
Koledar je izvukao iz svog džepa zlatno božićno zvonce. Kada je, sa svoja dve prsta lagano pozvonio, ispred njega su se stvorili mali božićni anđeli napravljeni od snega. „Drago moje najvrednije osoblje, pred vama je veoma naporna noć. Ali ne očajavajate! Uz pozitivan stav i novogodišnji duh, ovu večer ćemo izneti kao pravi profesionalci. Samo vedro i veselo i radno do Nove godine!“ Kada je pljesnuo svojim hladnim šakama, svi su se anđeli razleteli po Kristalnoj sali. Jedni su donosili posluženje u vidu toplih čorbi od povrća, mesa od divljači i raznih salata od paradajza, luka, šargarepe i sira sa maslinama. Drugi su raznosili piće, dok su treći postavljali kristalne čaše pored svakog tanjira u obliku pahulja. Četrvta grupa anđela je donosila kozačke kape, čokoladni kuglof i tortu od lešnika i oraha i servirala na sredinu stola. Iznenada, jak vetar praćen nanosima snega, naglo je otvorio dvokrilna ulazna vrata. Svećnjaci su se naglo ugasili, a sokovi od bundeve su počeli da mrznu u kristalnim čašama. Hladnoća je zviždala zlokobno kroz dvoranu, terajući prisutne da cvokoću od zime, a bogami, neke i od straha. Koledaru se stvorila ledenica na nosu koju je vešto otro maramicom. Na vratima dvorane stajala je čovekolika prilika odevena u modro plavo odelo oivičeno belim krznom polarne lisice koja mu je spavala na ramenu. Na glavi je imao štitinike za uši od belog krzna, a na rukama vunene rukavice. Lice, belo poput snega, sa rumenim obrazima, tražilo je svojim hladnim pogledom po prostoriji. „Koložegu, dragi moj brate! Dobro ti meni došao na našu žurku!“ Od radosti i veselja, iz ušiju su mu izletele pahulje. Koložegove tamnoplave nemirne oči poput Severnog Ledenog okeana susrele su se svetloplavim radosnim očima Koledara. Obojica se osmehnuše, gotovo, u isto vreme. Zagrljaj koji je usledio imao je zvuk lomljenja leda. „Bolje te našao! Imam za tebe nešto.“ Iz rukava je Koložeg izvadio ledenicu u obliku novogodišnje zvezde. Ledenica se presijavala kao da je i sama isijavala svetlost. Mraz, koji je slikar Koložega, je ovu ledenicu lično dizajnirao za Koledara. „Dovoljno je velika da zauzme vrh jelke“, oduševljeno se javio Studen. Koledaru su se suzice radosnice pretvorile u ledenice, koje je odlepljivao sa svog bledog lica. „Ja sam… Oduševljen!“ Pahulje su nakrupile u dvoranu, dok je Koledar novogodišnjom čarolijom podigao čarobnu zvezdu na vrh jelke.
Kako je veče odmicalo, tako su se dragi gosti koji su došli, meseci iz svake etape godine, polako opuštali. Pa se tako, ponovo, desila rasprava između Derikože i Lažitrave. Večita dilema je bila upravo ta: Ko je istinski tvorac prolećnozelene? Obojici bi lice, buckasto poput zelenog paradajza, pocrvenelo od ljutnje svaki put kada bi se pokrenula ova tema. „A moraš priznati“, šaputao je Koledar Studenom, „liče kao da su blizanci, samo nemoj to da im kažeš da se ne uvrede.“ Tiho su se kikotali da ih drugi ne bi primetili.
Ponoć se prikrala iza ćoška; kukavica je izletela iz svog drvenog skrovišta i počela da cvrkuće dvanaest puta za redom. Svaki mesec za stolom je posegnuo za svojim satom. Kazaljka se približavala kraju još jedne dobre godine i još jednoj smeni Koledara. Poslednji mesec u godini je visoko podigao svoju čašu nazdravljajući odlasku stare, a dolasku nove godine. „U to ime, želim vam svima puno rodnih i plodnih dana i da se ovde nađemo za godinu dana u jednako dobrom raspoloženju. U to ime, ŽIVELI!“ Svi podigli u vis svoje kristalne čaše i nazdravili novoj, dolazećoj godini. Koložeg je započeo svoje gospodarenje zimom, snegom i ledom i odmah je okovao dvoranu u led koji su meseci iskoristili za sankanje i klizanje. „Pa, dragi moji, vidimo se dogodine.“ Koledar je otklizao, graciozno i elegantno, ka vratima velike sale. Okrenuo se još jednom sa osmehom na licu: „Baš je bila dobra proslava!“ I sa tim rečima na plavim usnama, nestao je u vihoru pahuljica.
