Paviljon je sagrađen za vreme cara Senina, 16. vekova ranije. Zamišljen je kao spomenik velike ljubavi pomenutog cara i njegove omiljene konkubine. Car, zbog ugovorenog političkog braka, nije mogao da se oženi onom koju je hteo i koju je želeo. Zato je car, iako je mogao da ima svoj harem najlepših žena, odlazio samo kod jedne u postelju, kod njegove omiljene ljubavnice. Tamo je donosio važne političke odluke, dekrete, pa čak i zakone, uz pomoć one koju je neizmerno voleo i poštovao. Carica je imala samo formalnu ulogu, dok je počasna konkubina bila ta čija se moć najviše osetila. Car je tako, jednoga dana, pozvao k sebi najbolje arhitekte i graditelje u Carstvu. Naredio je da se nađe najlepša lokacija za izgradnju najveličanstvenije građevine u Carstvu. “Taj spomenik biće svedok mog neizmernog poverenjа i simbol večne ljubavi.” I, tako su najveći umovi tog doba imali ispred sebe težak zadatak: ispuniti očekivanja caru i oduševiti carsku konkubinu. Posle kratkog većanja, prepiranja i rasprave, odlučili su da ta važna institucija ljubavi bude u stilu paviljona na jezeru Soma, u Lipovoj šumi. Izgradnja je trajala duže nego što se očekivalo, što zbog čestih nesuglasica među graditeljima, što zbog nestašica materijala zbog čestih ratova koje je Car vodio. Posle deset godina rada uz prekide i izmene, dodavanje i oduzimanje, iznikao je najveći i najlepši paviljon u Carstvu. Napravljen od carskog izdržljivog drveta i belog kamena, prostirao se na 20. hektara zemlje uz pomoćne objekte. Stajao je na čistini Lipove šume, u bašti divljih ljubičica, izdržljiv i neuništiv. Tremovi su bili ukrašeni mitskim bićima: zmajevima koji proždiru troglave zmije; jednorogom koji je u galopu i na leđima nosi predivnu šumsku vilu duge kose; motivima iz pesama o ljubavima i velikim junacima sa isukanim mačevima i damama u nevolji. Fenjeri su bacali narandžastu svetlost na svaki kutak staza i terasa u okviru Paviljona. Krov i stubovi su bili u ljubičastoj boji sa izuvijanim zmijama sa očima u boji žada. Zato je u narodu poznati paviljon počeo da se naziva i Ljubičasti paviljon. Toliko je bio veličanstven, da su iz zaraćenih zemalja prinčevi i kraljevi dolazili da se dive lepoti Paviljona. Voljena konkubina cara Senina, ipak, nije dočekala da uživa u lepotama ljubičaste građevine posvećene samo njoj. Svoju veliku moć na dvoru i nad Carem, platila je svojim životom kada joj je, na prevaru, ljubomorna Carica servirala otrovno vino. Njene sluškinje su mislile da se gospodarica previja po krevetu, jer je muči to što je popila previše vina i da proživljava gadan mamurluk, tako da joj nije bilo pomoći. Uvažena Careva konkubina je umrla u najvećim mukama ostavivši Cara bez naslednika i u velikoj žalosti. Car, ophrvan velikom tugom i velikim duševnim bolom, zatvorio se u Paviljon, bez hrane i vode, i tako je poživeo 12. dana. Ni on nije doživeo da vidi kraj gradnje Paviljona.Kao svoju poslednju želju, izdao je naređenje da i on, Car, i njegova voljena ljuba, budu sahranjeni u vodenoj grobnici jezera Soma, tik do Paviljona koji je simbol njihove ljubavi.I, tako je Paviljon postao ukleto mesto gde se sahranjuju nesrećne ljubavi.
Mnogo godina kasnije, negde u drugoj polovini 16. veka, počela je u narodu da kruži jeziva priča o Udovici koja se noću kreće stazama Ljubičastog paviljona i plače. Njeni jecaji, govorili su, odzvanjali su paviljonom i plašili svakog ko se tu nađe da prenoći. Svedoci su, isprepadani, prepričavali svoja jeziva i strašna iskustva, govoreći o ženi koja je u beloj haljini sa velom preko lica koja šeta stazama Paviljona, od ulaza do Glavne terase i jezera. Najkreativniji u širenju panike među običnim narodom, bio je mladić, poznata varalica i prevarant, koji je ovu običnu strašnu priču pretvorio u jezivu istinu, šireći strah među seljanima, toliko da je za ovaj problem čuo i kralj koji je lično došao da se uveri u postojanje Udovice. Skupili su svi velikodostojnici, upravnici i aristokrate, kao i običan prost narod. Kralj Mane IV dojahao je na svom doratu u pratnji svoje ćerke jedinice, prelepe princeze Vile. Kralj, samouveren i nadmen, naredio je da se sva njegova svita smesti u sam Paviljon, dok će ostatak njegove pratnje, uključujući i velikodostojnike i vojnike, odsesti u neku od pomoćnih zgrada u okviru Paviljona. Noć se polako spuštala, a narandžasti lampioni su se palili. Miris divljih ljubičica se lagano širio šumom uspavljujući umorne čuvare na svojim položajima. Mesec se polako dizao severnim nebom, a njegova srebrna svetlost odbijala se o mirnu površinu jezera. Nije bilo ni daška vetra. Sve je bilo mirno i odisalo je spokojem. Princeza Vila je mirno ležala u svom krevetu razmišljući o voljenom. U početku srećne misli o pobedi prave ljubavi zamenile su one tragične i samoubilačke. Vila se podigla u sedeći položaj širom otvorenih očiju; pažnju joj je privukla senka na sredini jezera. Tihi jecaj kao da joj je zvonio u ušima, pustila je jednu suzu niz svoj beli obraz. Na terasi tada nije bilo čuvara; kasnija istraga je pokazala da je čuvar zaspao naslonjen na ogradu terase. Kao da je začarana, Princeza je opčinjena zovom iz jezera, preskočila ogradu i upala u vodu, duboku i mračnu. Niko od odgovornih čuvara nije čuo kad je princeza upala u jezero. Kunuli su se, i kada su bili osuđeni na smrt bez mogućstva pomilovanja, da je neka mračna, zla sila na delu. U praskozorje, rasanjeni čuvari su primetili da nešto pluta na površini vode. Ali to nije bila Udovica, bila je Princeza. Još jedna kraljevska smrt i još jedna vodena grobnica. Svi čuvari koji su to veče bili na dužnosti su osuđeni na smrt potapanjem u Somu. Prokletstvo Paviljona je uzelo još žrtava. Ljudi su počeli da izbegavaju ovo mesto nazivajući ga ukletim, pa je sam Paviljon, vremenom, počeo da propada.
Prošli su vekovi dok sledeća aristokratska noga nije kročila u Lipovu šumu. Godina je 1910. Godine rata i migracija stanovništva dovela su do toga da su krаjevi oko Lipove šume ostali prazni. Kuće su bile zapuštene i napuštene, polja zatravljena, ulice prazne. Novi gospodari ovih predela bili su osvajači iz daleke zemlje i, privučeni lepotom Lipove šume u jesen, odlučili su dignu šatore na tom mestu. Glavnokomandujući general Sun-Fei, mladi ambiciozni istočnjački vođa, izašao je iz svog vozila i odlučio da se prošeta šumom. Dok su drugi vredno radili na utvrđenju položaja, podizanja šatora i obezbeđivanju hrane za vojnike i civile, Sun-Fei se osamio u šumi. Iako je vrlo ambiciozan i sposoban mlad čovek sa velikim postignućima iza sebe i svetlom budućnošću ispred sebe, bio je vrlo nesrećan. Imao je sve i mogao je da ima sve, ali on je želeo onu koja se ne sme želeti, ženu Velikog Kneza. Udubljen u svoje misli, nije ni primetio da je stigao do jezera. Površina mu je delovala mirno i spokojno, a opojni mirisi divljeg cveća su se širili čistinom. Nasmešio se, jer je pomislio kako bi Ona volela ovo mesto. A onda mu je pažnju privukao Paviljon, koji je, i pod mesečinom, izgledao staro i zapušteno. Kada je prišao bliže, primetio je stazu koja vodi do jezera i do ulaza u sam Paviljon. Prošao je kroz glavna vrata, pa kroz brojne prostorije, sobe i na kraju izašao na Glavnu terasu. Noć je bila mrkla, ništa se nije moglo videti, osim sjaja zvezda u mirnoj jezerskoj vodi. Stajao je i disao, teško. A onda mu se učinilo da vidi nekog kako stoji na površini jezera. Šapat koji je čuo mu je rekao da će sav bol odneti mračna jezerska voda. Stezao je šakama ogradu i sada je bolje video utvaru na površini jezera. Bio je to neki plemić, možda kralj, duge crne kose i bledog lica, poput njegovog. Imao je na sebi raskošnu crnu odoru ukrašenu zlatnim ružama, odoru koja je karakteristična za kraljeve iz daleke prošlosti. Gledao je svojim tamnim očima i jasno rekao: “Skoči.” Sun-Fei, preneražen i iskreno preplašen, brže-bolje, napustio je Paviljon i šumu, otrčao u kamp i mahnito počeo da prepričava šta mu se desilo. Svi su mislili da je pijan zaspao u šumi i da je imao košmar i na silu su ga naterali da ode u svoj šator. Ranom zorom, kako je i sam voleo da ustaje, ljudstvo ga je čekalo ispred šatora, ali on nije izašao. Ležao je u postelji natopljenoj znojem, u bunilu i visokoj temperaturi. Buncao je, dozivao imena koja se ne dozivaju. Sanjao je vladara, konkubine, princeze, sve nesrećne ljubavi ovog sveta u mračnim vodama jezera Soma. Bolest, koja je pretila da mu uzme život, prošla je posle pola godine. Kada je, napokon, bio dovoljno snažan da ustane iz postelje, naredio je da ga odvedu do jezera u šumi. Znao je šta mora da uradi, znao je da mora da obnovi lepotu Paviljona. Svoj vojnički život je zamenio, gotovo, monaškim životom. Znao je da, ako želi da skine kletvu sa ovog mesta, svoju nesrećnu ljubav mora da sahrani u jezeru. Ostatak svog života je proveo živeći u Ljubičastom Paviljonu. Kneginju, ženu Velikog Kneza, više nikad nije video. Nije se ženio, voleo je samo Paviljon.
Danas bi Paviljon bio turistička atrakcija za mlade i zaljubljene, za ljubitelje dobrih priča, legendi i istorije, čak i za samoubice. Bio bi, da te nesrećne godine rata koje su došle i donele razaranja kataklizmičnih razmera, da Paviljon nije nestao u vatrama rata. Ali čekaće se neke buduće velike ljubavi, neki budući Sun-Feiovi i njihove hrabrosti i snage da se obnovi ovo sveto mesto za ljubavnike. Do tad, legenda o Paviljonu živi među onima koji ga se sećaju i među redovima ove priče. Do neke sledeće velike ljubavi…
