Ispod drveta lipe, na staroj drvenoj klupi sedeo je starac sede kose i guste srebrne brade. Veče je bilo prohladno, te se starac ogrnuo vunenim ogrtačem. Pored njega je svetleo fenjer; njegov mali prenosnik letnje svetlosti u prohladnoj jesenjoj noći. U ruci je držao grožđe; to voće je bilo njegov zaštitni znak, jer mu je ime bilo Grozdober. Primetio je da je lišće počelo da žuti: prolećnozelena je polako počela da ustupa mesto bogatoj, zlatnoj boji. Brk bi mu se nasmešio svaki put bi pomislio na Derikožu i Lažitravu i na sve njihove rasprave o tome ko je od njih dvojice istinski tvorac prolećnozelene boje; nikada nisu bili ni blizu dogovora.
Grozdober je pogledao na svoj stari, ali veoma korisni ručni sat. Na njemu nisu stajali brojevi, već 12 različitih karaktera koji su označavali 12 različitih meseci, pa je tako, na primer, kada bi došlo njegovo, Grozdoberovo vreme, sat pokazivao na zrelo grožđe i vinovu lozu ili kada bi pokazivao led i sneg, znao bi da je Sečkovo vreme da preuzme smenu. Strpljivo je, kao i svake godine, nakon 30 dana aktivnog i predanog rada, čekao da preda svoju smenu svom dragom prijatelju Šumopadu. Kako se ponoć bližila, tako je kazaljka polako klizila sa vinove loze na zlatni list javora. Njegov, Grozdoberov posao je završen za ovu godinu. U daljini su se čuli koraci, stari i teški kao i mlađi i lakši bat. Grozdober se, uz jauk, podigao na svoje noge. Kada je ugledao svog dragog prijatelja Šumopada, shvatio je da mu je ovo poslednja godina pred odlazak u penziju; Šumopad je došao u pratnji dečaka zlatne kose, kestenjastih očiju i pegica po licu po imenu Oktobar. Uz pomoć palice od drveta kestena, Šumopad se srdačno pozdravio sa Grozdoberom. Starci su se zagrlili kao stari znalci, veliki prijatelji, koji godinama dele i dobro i zlo koje nose različite vremenske prilike. Seli su na klupu, a onda mu je Grozdober predao svoj izveštaj o urađenom poslu i o onima koji su još uvek u toku. I tako je, zvanično, predao dužnost Šumopadu i mladom Oktobru. Gledao ga je sa setom u očima; znao je da je to poslednji put da ga izveštava o radovima, od sad će to činiti kolegi mladom Oktobru.
„Znaš, prijatelju moj“ ,govorio je Šumopad, „došlo je vreme da se povučem u zasluženu penziju.“ Klimao je glavom potvrdno, a u očima su mu zasijale suze tuge. „Ne kaže se za džabe da na mladima svet ostaje“, potapšao je Oktobra po leđima, a dečak se stidljivo nasmešio. „Ovo je moje poslednje dežurstvo, a onda ga, zvanično, predajem svom nasledniku.“ Oktobar se široko nasmešio starcima.
„Čuo sam da i Koložeg i Trešnjar planiraju da se povuku u toku sledeće sezone“, rekao je Grozdober. „Iskreno da ti kažem, prijatelju moj, i ja osećam da je vreme za promenu, za mlađu krv.“ Uz setan smešak je Šumopad klimnuo glavom, bez reči. Grozdober ih je ponudio punom činijom svežeg grožđa čemu su se svi veoma obradovali, a ponajviše mladi Oktobar. Sedeli su i uživali u izvrsnom grožđu, a onda je Grozdober, krišom, iz svog vunenog ogrtača izvadio flašu crvenog vina i dodao ga Šumopadu. „Bila je dobra berba.“ Šapnuo mu je i brzo dodao vino. Šumopad je hitro prihvatio flašu i sakrio u svoj oronđali kaput od tvida. „Zatrebaće, da se ugrejemo.“ Obojica su se, glasno i iskreno, smejala kao da je poslednji put. Kada su pogledali na svoje satove, videli su da karakter zlatnog lista javora Šumopada jasno sija i da je došlo vreme za rastanak od Grozdobera. Ustali su, uz jauke, sa drvene klupe i pozdravili se.
„Da li dolaziš na novogodišnju večeru koju priređuje Koledar?“, upitao je Grozdober Šumopada.
„Naravno“, odgovorio je hitro Šumopad, „To ne bih propustio ni za šta na svetu, a posebno rasprave Derikože i Lažitrave.“ Obojica su se, uz osmehe, složila da su bezazlene čarke ta dva meseca činila lajtmotiv svake novogodišnje večeri.
Zagrlili su se, po poslednji put, a onda im je Grozdober poželeo uspešne i plodonosne dane. Dok se udaljavao od mesta susreta, nije mogao više da krije suze koje su se skrivale iza starih i mutnih očiju. Neka nova vremena dolaze, svet se menja, a oni se menjaju zajedno sa vremenom.
Miris kiše osetio se u vazduhu. Prohladni vetar je nosio po koji zlatni list. U poljima vinove loze, poput vihora koji nosi suvo lišće, Grozdober je otišao na počinak, do sledeće sezone.
