Princeza prestolonaslednica je sedela u svojoj omiljenoj fotelji i spavala otvorenih očiju, dok joj je sluškinja pažljivo čitala redove iz knjige. Pripadala je dinastiji Plavih, koji su vekovima vladali Severnim Zemljama. Ime, koje ih je kroz povesne knjige pratilo, dobili su po zlatnoj boji kose koja je krasila glave svakog pripadnika Dinastije, kao i po zvaničnoj plavoj odori dinastije Severnih Zemalja. Pored kose boje žita u jesen, članove kraljevske porodice je krasila i vilinska lepota: krupne plave oči i pune usne boje maline. Još jedna poznata činjenica je i nasleđe koje je označeno prokletim: svaki član Dinastije je pored lepote koja se smatra nebeskim darom, bio i proklet naslednim psihičkim poremećajima. Legenda kaže da je ludilo, koje je pratilo prestolonaslednike, prinčeve i princeze kroz vekove, počelo sa rodonačelnicom Dinastije, čuvenom vilinskom kraljicom Re.
Mit o vilinskoj kraljici Re je bajka koju su svaki mladi princ i svaka mala princeza, dečaci i devojčice, bili pripadnici Plavih ili ne, učili u školskim klupama poput lekcije. Naizgled bezazlena priča o mitskom biću je, u stvari, puna skrivenih poruka i upozorenja o strašnom svetu pohlepe i zavisti izvan sigurnosti toplog doma. Milosrđe, izdaja i prokletstvo su glavni motivi priče.
Mit o vilinskoj kraljici je poznat i kao Zapis iz Jesenje palate. Prvi put je otkriven od strane istraživača, istoričara i arheologa Momeka prilikom iskopavanja na lokaciji danas poznatog naziva Jesenja palata. Smatra se da je Jesenja palata bila prebivalište jednog od prvih poznatih vladara iz Dinastije. Rekonstrukcijom prostorija, arheolozi su utvrdili da se Jesenja palata sastojala od 25. prostorija sa pomoćnim objektima koja se prostirala na 16. hektara zemljišta. Primaće sobe, careva lična odaja, deo gde su boravile konkubine, prostorije za poslugu, kuhinja, ostave, parno kupatilo, staje, čak i nekoliko soba koje su služile za igru i zabavu vladara – sve su bile sastavni deo Jesenje palate. Oko palate se protezala bašta sa retkim biljnim i životinjskim vrstama, paviljon sa jezercetom i ribnjak na krajnjem severu imanja. Ipak, pravo uzbuđenje je nastupilo kada su otkrivena skrivena vrata u jednoj od primaćih soba koja je skrivala pravo blago. Iza zapečaćenih vrata, nalazila se prostorija u kojoj je vreme stalo: sačuvano od dodir vremena i ruku pljačkaša i provalnika, složene jedna do druge, nalazile su se bambusove pločice, stotine njih, poređane po policama duž cele prostorije. To nikako ne bi bilo toliko zanimljivo da na samim pločicama nisu urezani simboli koji su podsećali na jedno od prvih pisama Severnih Zemalja. Pločice su bile uvezene kudeljom, tako da su činile celinu poput sveske ili knjige. Pažljivim prevođenjem i tumačenjem urezanih karaktera, dobijena su dela: Osam grehova, koji je prvi zakonik koji omogućava kako muškarcu, tako i ženi, razvod braka uz podelu imovine; Dužnosti i propisi koji je pravilnik o građanskom ponašanju, dužnostima svakog pojedinca i kako doprineti svom Kraljevstvu; zatim Etika, potom Politika Severnih Zemalja koja je svojevrsna istorija kraljevstva. Pored ovih klasičnih dela, nalazili su se i drugi priručnici, pravilnici i zakonici, kao i poznata beletristika tadašnjeg carstva, bajke, legende, narodne priče i pesme o velikim junacima i njihovim podvizima. Među njima je i bajka koja je ostala da živi među Severnjacima: Mit o vilinskoj kraljici Re. Prevedena na moderni jezik Severnjaka, priča je išla ovako:
Ptice koje lete preko plavog neba, zveri koje hodaju, gmižu i puze po jalovom tlu, leptiri u letu i gliste zemlji: svoju su sudbinu znale. Jedu, piju, razmnožavaju se i to je ceo njihov životni vek. Svrha koja im je data, ispunjavaju je revnosno, bez potpune svesti o sebi. Šta zna crvena glista iz vlažne zemlje šta je sudbina? Mesečev moljac – da li se ikada zapitao zašto leti po sjajnoj srebrnoj mesečini, a od blistavih sunčevih zraka se krije? Darovi prirode se moraju poštovati i nikako se ne smeju dovoditi u pitanje. Ipak, priroda kao i univerzum se znaju poigrati sa poimanjem dobrote kod ljudi. Kao misleća bića koja hodaju, a nekad i gmižu, ovom plodnom zemljom, ljudi su dominantna vrsta koja utiče na živote onih nesvesnih. Kada je gladan, čovek lovi slabije od sebe, kada mu je hladno on opet lukavo lovi ne bi li uzeo tuđu kožu i obukao je, razmnožava se, gazi travu zelenu i, svestan svoje moći, ne žali ni zbog čega. Ali šta se desi kada loš čovek sretne biće koje je superiornije i moćnije od njega?
U pustinji zvanoj Severne Zemlje život nije bio moguć. Zmajeve reke su presušile i ostavile iza sebe prazna korita ispucane zemlje pod jarkim suncem. Vetrovi su duvali jačinom oluje i nanosili su pesak stvarajući neprohodne peščane dine. Jednom rečju, beživotna pustoš je bilo drugo ime Severnih Zemalja. Ljudski rod je bio gladan i bedan i beznadežan i, kada je svaka nada isparila poput poslednje kapi vode iz Zmajeve reke, iz peščane dine rodilo se biće, divnije od svakog do tad rođenog ljudskog bića. Likom je podsećalo na čoveka: telo žene sa svim oblinama jedne zanosne žene; duga crna kosa poput ponoćnog neba, tamne, neprozirne oči i beli ten poput jezerskih bisera je bio njen lični opis. Bila je to vila šume i vode po imenu Re. Nije hodala, već je lebdela nad vrelim peskom i svojim dalekosežnim pogledom je posmatrala okolinu u kojoj se našla. Pustinja i jalovo tlo, boleli su je više od noža i hladnoće. Tuga je slomila njeno naivno i dobro srce i tada su suze čiste duše potekle u vidu reka. Od njenih blagodarnih suza, napunila su se korita Zmajeve reke; od vlasi njene kose, koju je čupala, izraslo je drveće i mnoge biljke, a od glasnog jadikovanja i plača pojavile su se životinje, male i velike. Na samom kraju su došli i ljudi vođeni radoznalošću i gladnim stomakom. Tlo se transformisalo, život obnovio. Plakala je i tužila 3. dana, a kada su joj suze presušile i glas zaškripao, pala je na travu zelenu i cveće mirisno. Ljudi, okupljeni oko vile Re, klečali su pokraj njenog umornog i poluživog tela i molećivo joj tražili da ostane sa njima. U njoj su videli vođu i moćnicu, sve ono što su poznavali i poštovali. Vila Re je radosno prihvatila poziv da živi sa ljudima, nesvesna motiva i beskrajnih želja iskvarenih srca. Mudar je onaj koji je prošao mnoga zla, a dobrodušan je onaj koji nije iskusio nijedno. Život ima novi smisao kada stomak nije prazan. U početku, harmonija je vladala među življem, jer svi behu zadovoljni i srećni. Ali, kako je vreme prolazilo, ljudi su postajali sve zahtevniji i pohlepniji; želje su bile sve veće, a zahtevi teži za ispunjavanje. Ipak, čisto srce vile nije videlo znake zla koje se pojavljivalo u očima ljudi. Koristila je čini ne bi li im pomogla i udovoljila im. U dubini svoje duše je videla da ljudski rod ne može da dostigne svoj pun potencijal i, tuga koja joj je slamala srce zbog toga, ju je sputavala da ih prekori ili omrzne. Želela je da bude primer dobrote i lepote kakva im je trebala. Ali zavist i ljubomora su zagospodarili srcima ljudi, a umovi behu zavedeni idejama o beskrajnoj moći. Zavera se rodila i počela da živi među ljudima.
Jednog dana, kraljica ljudi vila Re beše pozvana u jednu od bogatijih kuća na topli napitak i kolač od oraha. Iako je poziv bio lep, namere nisu bile čiste. U napitku koji joj je poslužen, nalazio se jedan od najjačih otrova iz prirode, sluz plave žabe. Dok je ispijala toplu tečnost, otrov joj je razarao krvne sudove. Kada je prvi put zabolelo telo, od trzaja je ispustila šolju od jaspisa. Kada je počela da plače krvave suze, pogledala je u ljude preko puta sebe. Na licu im je videla zadovoljstvo i sreću i tek tada je shvatila dubinu tame u ljudskim srcima. Vrisak koji joj se oteo, bio je vrisak tuge. Cepala je svoje haljine, čupala svoje nokte i kosu, grebala je svoje lice. Od bola joj je požutela kosa, oči joj poplaviše, a telo omršavi. Puzala je, bolesna, jer je izdaja neizlečiva bolest. Sva dobrota je pretvorena u žal i bol; mrak srca ljudi, zamračio je um dobre vile. Naposletku, nije bio otrov taj koji je uništio. Kao besmtno biće, nije mogla umreti od otrova ili mača, ali je izdaja bila ta koja joj je slomila dušu i oduzela razum. U jednom potezu ruke besa, spalila je celo selo bez milosti, uzimala je ljudske živote kao da su bezvredni. Kazna, surova, naučila je ljude da je se plaše. Kada nije palila ljudsko meso, padala bi u san budnih očiju; sedela bi na kamenom prestolu i tupo gledala ispred sebe. Rodila se u bolu, nestala je u bolu i tako se završava legenda o vilinskoj kraljici Re, dragi čitaoče. Niko ne zna šta se desilo sa vilom Re, jer nije dugo ostala u kraljevstvu. Neki govore da se stopila sa sa zemljicom plodnicom, a neki da joj je dom javor u najgušćem delu šume.
Dobrota je prokletstvo kada je pokazuješ onome ko je ne razume. Mračnim srcima ne pričaj o milosti, oni ne razumeju taj govor ljubavi. Mesečev moljac zna kada da se sakrije od sunca, ali da li će čovek naučiti da se skloni od zla?
Sluškinja je završila čitanje knjige Zapis iz Jesenje palate uz tužan uzdah. Pitala se koliko nesreće ima u prokletstvu koje ih prati. Toliko lepote, a toliko tuge u toj lepoti. Pogledala je princezu prestolonaslednicu i jednim potezom joj obrisala kraljevske bale sa usta. Bila je poslednji potomak Dinastije, a poslednji tračak nade za potomstvom je nestao sa saznanjem o neplodnosti buduće kraljice.
Dinastija plavih je donela na svet mnogo naslednika, ali nijedan od njih nije bio zdravog razuma. Ostaje da budućnost ispiše sudbinu Dinastije koja je na svom zalasku.
