Kiša je padala celu noć, ali je dan osvanuo blistav i prepun sunca. Hana je, uz veliki napor, odbacila sećanje na snove i na mamin osmeh iz kog su izvirivali zastrašujući, vučji očnjaci. Krišom je uzela dedine velike makaze iz fioke u hodniku i neki prašnjavi kanap iz šupe. Razmišljala je gde da pronađe staru odeću, ali je na kraju odlučno strgnula beli čaršaf sa svog kreveta i spakovala ga u ranac. Jorgan je navukla preko tako da se nije primećivalo da ga nema. Na brzinu je pogledala tutorijale o pravljenju lutaka. Delovalo joj je prilično jednostavno sve to. Trebalo je još samo malo vune za kosu i flomaster ili boje da oboji oči i usta koje će izrezati od čaršafa. I naravno, fotoaparat. Ranac joj je već bio na leđima i išla je ka izlazu, kad je osetila kako joj se neka strepnja nakuplja u grudima. Zastala je.
“Šta ja to radim?” zapitala se.
Nekako je naterala sebe da izađe. Obukla je opet svoju omiljenu belu haljinicu sa ružičastim tufnama. Ipak je to trebao biti poseban dan. Nasmejala se sama sebi. Tako lako je dopustila Milici da je uvuče u svoju uvrnutu fantaziju. Ali tu više ništa nije mogla da promeni. Njen razum više nije imao vlast nad njenim postupcima.
Milica je već bila na mestu sastanka. I ona je nosila lepu haljinu, a kosu je pustila da joj slobodno pada niz leđa. Zaista je imala nešto vilinsko u sebi. Nešto što je činilo da stalno deluje skoro nestvarno, kao da će svakog trenutka iščeznuti. Poželela je da je fotografiše tako spokojnu, zagledanu u reku, ali nije bilo vremena za to. Kad je ugledala, okrenula se i osmehnula.
-Baka ne zna da si ovde? – upitala je zabrinuto.
-Uspela sam da se iskradem – uskliknula je veselo – Ne bih ovo propustila ni za šta na svetu!
Uzela je svoj ranac koji je ležao nešto dalje u pesku i povela je uzvodno obalom kroz žbunje i kamenje. Ubrzo su skrenule u njivu čije su ih vlažne brazde dovele do napuštenog ambara. Na brzinu su sakupile gomilu stare i veoma suve slame. Nisu hteli da je stavljaju u ranac da se ne izlomi. Zato su samo povezale kanapom dve velike kamare i svaka je uprtila po jednu. Vratile su se do reke. Probijale su se kroz nisko rastinje čiji su im vrhovi milovali lica, a podnožja grubo grebala kožu na listovima. Oko pola sata im je trebalo da stignu do uske rečice koja se , skoro neprimetna, ulivala u reku čiji su tok sledile. Obale rečice su bile veoma uske i toliko urasle u vrbe da su na trenutke morale da gaze kroz vodu da bi uspele da se probiju. Na kraju, posle napornog i bolnog pešačenja, pred Haninim očima je pukla ta dugo očekivana slika. Čarobna dolina. Teren se tu postepeno širio, kao i sama rečica. Dolina je bila nekako ušuškana medju drveće i stene. Voda je dopirala sa nešto uzvišenijeg dela, tako da se u dolinu spuštala preko nekoliko krupnih stena u vidu malih, bajkovitih vodopada obraslih mahovinom. To je zaista bilo pravo vilinsko carstvo! Hana nije mogla da odvoji pogled od tog prizora. Od sunčevog odsjaja u bistroj vodi. Napravila je nekoliko fotografija na brzinu, ali nijedna nije mogla da dočara lepotu kojoj su njene oči bile izložene. Ali nije bilo vremena za nove pokušaje, morale su da pređu na ostvarenje plana. Prvo su napravile trup od gomile slame i kanapa. Kanap je povezao slamu na mestu koje je predstavljalo lutkin vrat. Donji deo su ostavile da se širi poput balske haljine. Potom su kanapom povezale drugu gomilu koju su ukrstile sa prvom i tako dobile raširene ruke. Od belog čaršafa, Hana je isekla manje pravougaonike koje je obmotala oko lutkinih ruku i vezala konopcem. Ostatak je obmotala oko lutkinog trupa umesto haljine. Od žute vune, isplele su dve debele pletenice i zakačile ih za lutkinu glavu. Gotovu lutku su nakačile na jednu deblju, zašiljenu granu koju su usput pokupile jer im se učinila pogodna i sad je njena glava bez lica bila otprilike u visini Hanine.
Na kraju, Milica je iz ranca izvadila dve plastične maske.
“Odakle ti to?” upitala je Hana.
“Kupila sam kod Kineza” odvratila je ova blistajući od zadovoljstva.
“Mislila sam da naapravim oči i usta” rekla je vadeći flomastere iz ranca.
“Ma ne, pa ovo je bolje, pogledaj!”
Pružila joj je masku sa tamno oivičenim očima i crnim suzama koje klize niz te obraze bele kao mleko. Zaista, maska je delovala veoma tužno i zastrašujuće, baš kao mama, u stvari, Morana, u njenom snu. Maska se vezivala pomoću rastegljive gume, te nisu imale problema za postavljanjem. Sad kad je lutka imala lice, delovala je prilično stvarno. I jezivo.
“Fali još samo jedan detalj!” uskliknula je Milica i iz svog ranca, kao kakav mađioničar iz šešira, izvadila venčić od cveća. Hana je bila nešto viša, pa ga je ona postavila lutki na glavu. Eto. Lutka je bila spremna, i bila je tako lepa na neki uvrnut način da joj se činilo da će joj biti žao ili skoro nemoguće da sa njom uradi to što je nameravala. Činilo joj se da neće moći da je uništi.
“A što si donela ovu drugu masku?” upitala je.
“To je za tebe” rekla je Milica.
‘Za mene?”
“Pa da, moraš imati masku.”
“Zašto?”
Milica je slegla ramenima.
“Moraš da uplašiš Moranu. ”
Maska koju joj je pružila bila je sasvim crna i pokrivala joj je pola lica.
“Da, i ti moraš da nosiš venac na glavi” dodala je.
“I to?”
“Aha.”
“Ok.”
Venac koji je Milica namenila njoj je bio lepši nego onaj na lutki. Bio je od cveća iz vrta njene bake.
‘Slikaj me ovako” rekla je pružajući fotoaparat drugarici.
“Hm” promrmljala je nešto kasnije pregledajući slike “Ovo je skorz uvrnuto”
“Ja mislim da je baš super” odvratila je Milica.
Hana je podigla masku na teme i nekoliko puta slikala lutku, Milicu i ceo ambijent. Nije imala pojma šta će sa tim slikama. Nije znala da li će ih objaviti na svom blogu ili prosto sačuvati kao uspomenu na ovo čudno leto. Onda se Milica udaljila. Otišla je skroz do vodopada, zagazila u vodu i počela da se penje po zeleno-smeđim stenama. Delovalo je kao da je potpuno zaboravila na nju. Uzdahnula je i osvrnula se oko sebe. Prišla je jednom drvetu i pogledom potražila što deblju granu. Nekako je uspela da je odlomi, mada joj se i dalje činila previse tanka i krhka. Nije verovala da će njome uspeti da savlada Moranu. Lutku, zapravo. Ali bolje oružje nije imala.
Dok se polako približavala središtu doline u kojem je mirno počivala njihova rugobna i u isto vreme lepa, vizija Morane, u glavi joj je iznikla neka neobična melodija. Nije bila sigurna da li je negde čula ili je bila plod njene razbuđene mašte. Podsećala je pomalo na muziku koju je povezivala sa borbama srednjevekovnih vitezova. Bila je dramatična, brza, poletna. Ali odnekud su dopirali i neki drugačiji uticaji. Činilo se da čuje kako se u taj ludački ritam meša psihodeličan i pomalo kreštav zvuk nekog drevnog, narodnog instrumenta, možda zurle i nežan i veseo zvuk frule. Čvrsto je stegnula granu u svojoj ruci. Zatvorila je oči. Osetila je krv kako joj struji u žilama snažno, beskompromisno, noseći sa sobom nepomućenu i čistu strast prema životu. Otpor prema smrti. I sama se osećala kao vitez. Vitez života. Izula je sandale i odbacila ih daleko od sebe. Bosonoga, sa kvrgavim štapom u ruci, zakoračila je prateći impulse svog tela, kretanje sopstvene krvi. Zaigrala je, jedva svesna šta radi, jedva svesna svojih pokreta, potpuno obuzeta ekstazom koju je osećala. Dok je plesala, pred očima su joj se smenjivale slike predela sa unutrašnjim slikama. Više nije mogla sasvim jasno da ih razlikuje. Stabla, krošnje i reka kao da su se otapali, gubili svoj izvorni oblik i sjedinjavali u masu koja se nekako razvlačila kao žvaka i pulsirala. Na trenutak bi kroz taj fluid promaklo Mlicino ozbiljno lice, onda bi ga smenilo lice njene majke. To lepo, drago lice se postepeno izobličavalo i postajalo strašno lice boginje smrti iz njenih mora. Onda bi promakla kao kreč bela maska sa crnim suzama, potom bi sve potonulo u bezobličnu masu i nanovo iz nje uskrsavalo. U jednom trenutku, dok je po ko zna koji put puštala te slike da promiču mimo nje, osetila je snažan nalet besa, neodoljivu želju da ih zaustavi, da prekine to mučenje. Njeni prsti su stisnuli granu, gornjim zubima je toliko snažno grebala po donjim da su škripali. Jeknula je, potom potrčala i vrhom štapa udarila lutku po glavi. Cvetovi su prhnuli na sve strane. Kolac se zaljuljao, maska se na jednom mestu pokidala, pomerila se u stranu ogoljujući lutkinu glavu bez lica, i ostala tako da visi. Hana je i dalje plesala. Sledeći udarac je zadala otpozadi. Maska je ovog puta odletela u travu, a lutka je skoro ostala bez glave. Udarila je još nekoliko puta snažno, bez milosti. Beli čaršaf se tužno vijorio na ogoljenom štapu, mestimično načičkan ostacima slame. Na kraju je oborila i kolac i još nekoliko puta tresnula granom po pocepanom čaršafu, pokidanom cveću i ostacima maske. Muzika je i dalje bubnjala u njenoj glavi. Celo telo joj se treslo kao trska na vetru. Zanemoćala, pala je na kolena. Onda je zaplakala. Plakala je silovito, grčevito, ne suzdržavajuci jauke i jecaje. Suze su tekle preko obline njenih obraza kao rečica preko stena Čarobne doline. Osetila je kako je zemlja vuče i legla je u travu. Glava joj je počivala među poljskim cvećem. Nije znala da li je još uvek živa ili je možda odavno poginula u toj borbi koju je vodila. Stavila je ruku na grudi i osetila otkucaje srca. Bila je živa. I dalje je ridala, ali nekako tiše, smirenije. Nebo nad njom se širilo tako bajkovito plavo i svetlo, da je pogled na njega boleo. Oči osetljive od plakanja su se instinktivno zatvarale pred tim blještavilom, ali ona je želela da gleda. Osećala je kako je polako obuzima spokoj. Još je pomalo šmrcala kad se nad nju nadvila senka. Milicino zabrinuto lice se nadnelo na njeno.
“Jesi li dobro?” pitala je.
Klimnula je glavom i bolno se nasmešila.
Bila je dobro. Zaista je bila dobro. Mnogo bolje nego prethodnih dana. Konačno je zaplakala i suze su blagotvorno delovale na njenu namučenu dušu. Malo kasnije, lutka, to jest, njeni ostaci su izgoreli u plamenu. Pepeo su bacile u rečicu. Dok su gledale kako otiče ka velikoj reci, Hana je prekinula ćutanje :
-Ti zapravo nikada nisi videla svoju mamu ovde, zar ne?
Milica je odmahnula glavom.
“Ali kad sam prvi put došla ovde…Sanjala sam je posle toga, prvi put nakon što je umrla. I mnogo sam bila srećna.”
Hana je klimnula glavom sa razumevanjem.
“Baka mi je pričala te priče i delovale su tako stvarno…Sve se to nekako povezalo, sve je bilo logično. Pa čak i danas, kad sam starija i shvatam…”
Zastala je na trenutak, tužno uzdahnuvši.
“…kad shvatam da sve to ipak nije stvarno, ja nekako uspevam da sačuvam to…I verujem i ne verujem…Ne znam kako da ti objasnim…Kao da postoje dva dela mene i nemaju nikakve veze jedan sa drugim…I taj drugi deo…Taj deo mene koji veruje u te mitove i bajke, ja želim da on ostane, on je jedino što mi je preostalo, jedino što me povezuje sa mamom…Da nema njega, od nje bi ostao samo onaj kamen na groblju, slika bez osmeha i gomila njenih stvari koje ništa ne bi značile jer je se sve manje sećam…Eto…Zato ne volim da pričam o tome i zato volim da se igram sama. To je samo moj i mamin svet. Tu smo nas dve zaista srećne.”
Hana je poželela da je zagrli, ali uspela je samo da je pomiluje po kosi. Baš kao što je ona pomilovala nju kad je saznala da joj je mama bolesna. Tad joj se nije dopao taj čin, ali sad joj je delovao tako divno intiman i nenametljiv.
“I sad je ponekad sanjam” nastavila je Milica “Ali sve ređe i ređe. Plašim se da je ne izgubim…Ponovo. Ne želim da je izgubim ponovo!”
Pogledala je tako tužno da se Hani srce steglo. Onda se Milica bacila na njene grudi i Hanine ruke su se obavile oko nje. Zajedno su plakale u tom nežnom sjedinjavanju svojih ranjenih duša. Onda su obrisale musave obraze i počele da se smeju sopstvenoj plačljivosti. Već sledećeg trenutka su igrale i skakale unaokolo vrišteći do iznemoglosti oko ugašene lomače koja se još dimila, izigravajući Indijance. Gazile su plitku vodu, pentrale se po klizavim stenama i padale, potpuno smočivši i odeću i kosu. Tih momenata će se Hana kasnije sećati kao retkih trenutaka čiste, ničim pomućene sreće. Tek kad je počelo da se smrkava, mokre, prljave i čupave krenule su niz reku prema svojim domovima. Na plaži, Milica je ostavila bez reči, uz jedan dug pogled pun značenja i topline. Kad je zveket njenih koraka kroz vodu potpuno utihnuo i njena mršava silueta nestala među drvećem na suprotnoj obali, Hana je još dugo gledala za njom, obuzeta nekim čudnim predosećanjem. Kao da je već tada znala da je više nikada neće videti. Milicu, devojčicu koja je naterala da plače. Nekih godinu dana kasnije, kad je njena mama već bila na putu ka potpunom izlečenju, ponovo je došla u selo i potražila je. Saznala je da joj je baka umrla i da je otišla da živi sa ocem u inostranstvo. Niko nije znao njenu adresu, nije je bilo na društvenim mrežama.
Na vratima je dočekao dedin zabrinuti uzvik i Borisov prekorni pogled preko stola. Nije im mnogo objašnjavala, svakako nije planirala da im kaže istinu o tome gde je bila. Strpljivo je istrpela pridiku, ignorisala Borisove otrovne poglede, izvukla se nekako i zatvorila u sobu. Te večeri je dugo razgovarala sa mamom. Trudila se da zvuči bezbrižno i da je orasploži.
“Tata će doći po vas za nekoliko dana. Dok se malo pridignem posle operacije. Ne mogu više da podnesem udaljenost. Ovo je bila glupa ideja! Nedostajete mi. Mnogo mi nedostajete.” rekla je mama.
Hanino srce je poskočilo od radosti.
“I ti nama mnogo nedostaješ, mamice. Jedva čekam da te vidim!” odvratila je.
Nakon razgovora, pregledala je sve što je prethodno napisala o neverovatnoj avanturi koju je proživela. Konačno je imala celu sliku. Misterija je razotkrivena, Milicina tajna je izašla na videlo. A opet, to je nije učinilo srećnom, niti zadovoljnom. U stvari, saosećala je sa tom ozbiljnom i maštovitom devojčicom i već joj je nedostajala. To je bilo čudno. Namrštila se i ceo tekst obeležila plavom bojom jednim dugim pokretom miša. Razmisljala je samo trenutak ili dva, a onda je odlučila.
Delete.
Više ničeg nije bilo. Sve je bilo izbrisano. Kao da nikad nije postojalo, osim u njenom sećanju. Sačuvala je samo slike u aparatu. Bile su suviše lepe i vredne da bi ih se odrekla. Ali na neki način, dodeljena im je ista sudbina. Samo je Hana mogla da ih gleda i samo je ona znala šta one znače. Za druge, ako bi ih se nekako i dokopali, slike bi možda bile lepe i zanimljive, ali ne bi znali za dublju dimenziju koju su posedovale. To je bilo nešto samo njeno. I Milicino.
Po prvi put u poslednjih desetak dana, uronila je u blaženi, okrepljujući san bez priviđenja i noćnih mora. Čarobna dolina je uspela da joj, kao nekad Milici, povrati nadu i vezu sa mamom. Morana je konačno bila pobeđena.
