Dve jabuke su već danima stajale na njenom radnom stolu smeštenom u dnu sobe, ispod prozora. Kroz stakla koja nisu bila baš sasvim čista jesen je dobacivala svoje živahne tonove. Gomile knjiga i svesaka, otvorenih, ovlaš prelistanih i odloženih stajale su razbacane svuda unaokolo po glatkoj površini. Jedna jabuka je bila žuta i pegava, tek pomalo naborana. Druga crvena i sjajna. Obe su je privlačile. Nije to bio problem.
Pre devet dana, poštar je pozvonio na njena vrata. Nasmejanog lica, ne znajući ni šta nosi, ni šta će time učiniti od njenog života, pružio joj je paket. Obična, siva kartonska kutija, učvršćena smeđom lepljivom trakom. A unutra – samo dve jabuke. Obe tako lepe, svaka na svoj način, a istovremeno, tako pogubne. Nije imala ideju ko je mogao da joj pošalje takav poklon. Nije bilo pisamceta niti skrivene poruke. Samo crna žvrljotina umesto potpisa, očito i stvarana tako da ne može biti pročitana. Prvo je bila zbunjena. Onda joj je postalo smešno. Htela je odmah da ih pojede, ali se predomislila. Nehotice je pomislila na Snežanu koju je nekada davno otrovala zla maćeha. Možda je i sada u pitanju crna magija? Nije baš da je verovala u to, ali sama pomisao da joj neko želi zlo i da su jabuke možda zadojene njime bila je zastrašujuća. Ko bi to mogao da učini? Prebirala je u glavi sve mogućnosti, ali svaku je odbacivala posle kraćeg promišljanja. No, anksioznost je rasla. Ponesena tim impulsom, pritisnula je papučicu na kanti za đubre, rešena da ih baci. Ali bilo joj je žao. Bile su tako lepe. A i crna magija ne postoji, a zle misli ne mogu naneti zlo ako ona sama to ne dozvoli. Sugestija je čudo. Odložila je kutiju na sto i odlučila da zaboravi na sve to.
Ali nije mogla da zaboravi. Jabuke su upravljale njenim životom narednih nekoliko dana. Zaslepile bi je svojim jesenjim bojama kad god bi ušla u kuhinju. Bolna rupa se stvarala u grudima. Gutljaji su je davili. Zalogaji su joj zastajali u grlu. Nije mogla da jede zbog njihovog prisustva. Nije mogla da pije vodu. Prebacila ih je na stočić u dnevnoj sobi. Ali kauč pored tog stočića noću joj je služio za spavanje i očekivano, san ju je napustio. Prevrtala se u krevetu kao mahnita do ranih jutarnjih časova, a kad bi nekim čudom i zaspala, budila se iz stravičnih mora, sva u znoju.
Onda ih je prebacila na radni sto. Knjige iz kojih je učila su ostajale nepročitane, sveske neispisane. Ali bar je mogla da jede. I da spava. Sve joj je jasnije bilo koliko bedan život počinje da vodi. Besmisleni događaj ju je potpuno izbacio iz koloseka. Bila je tako slaba, tako nemoćna pred snagom svojih opsesivnih misli. Samoprezir ju je slamao, ali nije znala kako da se bori protiv njega. Nadala se da će jabuke vremenom istrunuti i tako je osloboditi muka. Ali to se nije dešavalo. Bile su jednako lepe i sveže kao i onog dana kad su joj donete. Konačno, tog devetog jutra svoje agonije, shvatila je da mora to učiniti. Mora odlučiti, mora se suočiti sa svojim strahom. Činilo joj se da je to znala od samog početka, samo se uporno borila protiv toga. Još uvek mamurna, u pidžami i papučama, prišla je radnom stolu i zgrabila jabuke, po jednu u svaku ruku. Prinela ih je ustima. Bacila je kratak pogled na sunčano jesenje jutro i eksploziju boja na brdu koje je ispunjavalo vidik.
A onda je zagrizla.
