Jesen je počela naglo i razvijala se nekontrolisano. Dan za danom je pljuštala kiša i tmurni oblaci su opsedali vidik kojim se volela opijati sa prozora svoje sobe. Nije ni čudo što joj je raspoloženje bilo grozno. Umesto slika spoljašnjeg sveta, pred očima joj je promicao film njenog života. Siva ulica i bljatnjavi sokaci. Sivo nebo. Čak su i koraci kojima se probijala kroz sve to sivilo bili nekako sivi. Besmisleni. Nisu vodili nikuda. Mučila ju je ta praznina, a nije znala kako da se izbori sa njom. Još uvek je u njoj bilo žudnje za životom. Još uvek se njeno telo borilo protiv mlitavosti, um protiv prepuštanja i poniranja duboko u sopstveno ništavilo. Ali tako retko je imala za šta da se uhvati da je zadrži. Često je morala veštački da kreira parčiće stvarnosti ne bi li osmislila svakodnevicu i podarila joj boje. Ali to je bilo tako teško kad nije bilo sunca i kad su kiše polivale podove njene duše, prigušujuci istinski plač. Ali tako prigušen još teže joj je padao. Njena samoća bila je poražavajuća. Čak je i ta mačka, koja joj je bila jedini prijatelj, dolazila i odlazila kad joj se htelo, menjala njeno društvo za društvo drugih kopačica po komšijskom đubretu. Drugi ljudi isto tako. Kao da nije umela da se zbliži ni sa kim, a tako silno je to želela. Nekoga ko će biti samo njen. Nekoga kome će ona biti najvažnija. Nekoga ko će popuniti brojne crne rupe u njenom telu najukusnijim filovima, a onda se hraniti njenim bogatim ukusima i slatkoćom. Uzdahnula je i odmaknula se od prozora. Kiša je i dalje tupo udarala u asfaltiranu stazu u dvorištu i odjekivala jureći kroz oluke. Začuo se piskav mjauk. Nevelika crna mačka stajala je uokvirena prozorskim oknom, i na trenutak ceo taj prozor je izgledao kao kakva crno bela slika sa kišnom zavesom u pozadini. Poželela je da ne otvori taj prozor, da ne pusti tu izdajicu natrag u svoj život . Ionako je došla samo zato što je gladna. Ili je željna topline njene peći. Ili topline njenog tela. Ipak ga je otvorila i neprijatan miris vlažne dlake joj je zapljusnuo nozdrve. Posmatrala je svog malog nevernog prijatelja kako predano jede, potom se lenjo isteže, smešta na svoje mesto pored peći i posvećeno kupa, ližući i glancajući dlaku hrapavim jezikom sve dok nije ponovo postala čista, meka i sjajna. Posmatrajući, osetila je dremež kako joj se razliva telom i navlači skramu preko očiju. Spustila se na kauč i utonula u njegovu mekoću. Kiša je i dalje padala,ali sada je bila nekako daleka i smirujuća. Mačkino ujednačeno predenje u kombinaciji sa pucketanjem vatre delovalo je hipnotički. Smrznute dubine njene duše punile su se toplinom. Osečala se sigurno kao nekada kad je bila dete; mama i tata su bili tu i znala je da joj se ništa strašno ne može desiti. Potom je zaspala.
