10. poglavlje
LETO NA KRAJU SVETA
Od tog dana, često ga je pratila u obilascima imanja. Premda je poljoprivreda nije mnogo privlačila, njegovo društvo joj je prijalo i činilo da dan oživi i zablista u neočekivanim
bojama. Čak mu je pomagala da obere nekoliko redova oniskih višanja. Bio je to prljav posao, ali nije htela da se žali. Nije htela da je smatra razmaženom maminom i tatinom
princezom. Lepljiv, tamno rumeni sok obojio je njene šake do članaka. Prethodnog dana je padala kiša, te joj je rezervni par gumenih čizama uranjao u blato, tvoreći čudan
zvuk. Odatle, đonovi su joj izranjali natovareni nagomilanim slojevima koji su otežavali hodanje i činili da se oseća tako besmoćnom spram surove prirode. Letnju žegu
ublazavala su sočno – kisela zrna koja je neštedimice gutala sa sve košticama, naknadno ih ispljuvavajući. Kasnije, pokušavajući da spere tamne fleke sa dlanova i podlaktica,
shvatila je da je to teže nego što je očekivala. Ludak je grančicom skidao naslage blata sa njenih čizama. Okrenula se prema njemu, pružajući šake. Osećanje nemoći joj se
očitavalo na licu.
– Neće da se skine – požalila se.
– Treba jače da trljaš, čekaj – dohvatio je njenu levu ruku i počeo da trlja od dlanova do lakata. Osećala se čudno. Kao više puta do tad, njegova spontanost ju je dovela do
konfliktnih osećanja : prijala joj je i istovremeno činila da se oseća pomalo neprijatno. Većina prljavštine je otekla sa sapunicom, ali sitne fleke su se uporno zadržavale pri
vrhovima prstiju.
– Skinuće se za par dana – primetio je.
– Nema veze – reče Iva, mahinalno tarući dlanove od farmerice.
Predveče drugog dana berbe, dok je odmarala u svojoj sobi osluškujući krčanje sopstvenih creva, začula je štektanje motora kroz otvoren prozor. Provirila je, prikrivena
zavesom i videla zeleni kamiončić kako se približava preko čistine i oblake prašine koje je ostavio u procepu između kukuruza. Zaustavio se tik isped ograde. Odnekud se stvorio
Ludak i za tili čas se našao na kapiji. Vrata kamiona su se otvorila i iz njega se pojavio visok, suvonjav čovek, prilično sede kose. Nije mogla dobro da mu vidi lice. Užurbano je
krenuo prema otvorenoj prikolici, otvorio je s jedne strane, potom rekao Ludaku nešto što nije mogla rastumačiti. Ubrzo nakon toga, obojica su žurno krenuli ka kući i nestali joj
iz vidnog polja. Par sekundi kasnije, već su hitali prema kamionu natovareni gajbama. Stariji čovek je hitnuo nekoliko gajbi u prikolicu, potom se i sam popeo u nju. Ređao je
gajbe sa višnjama koje mu je Ludak donosio. Kad je sve bilo gotovo, progovorili su još par nerazgovetnih reči, potom se nepoznati čovek vratio u kamion, zalupio vrata i otperjao
među kukuruze.
– Ko je taj čovek? – upitala je nešto kasnije, dok su čistili preostale višnje od koštica.
– Moj otac – odgovorio je nekako hladno.
– A gde će sa tim višnjama?
– Vozi ih kod mog druga Petra u hladnjaču na otkup.
– Aha, ok.
Bilo joj je čudno što nije pozvao oca da uđe, premda, mislila je da je to zbog nje, da možda ne želi da ovaj nju zatekne kod njega. Iako ju je to kopkalo, nije se usuđivala ništa da
pita. Posle niza priprema, Ludak ju je posadio kraj šporeta na terasi, naoružao varjačom i ostavio da meša izobličene, crvene loptice čija su se tela polako stapala sa vodom i
šećerom, tvoreći sok. Vrelina iz peći joj se lepila za kožu i nije nimalo uživala u ovom poslu, ali sedenje sa njim i aktivnost u kojoj su oboje učestvovali – naime, on je cepkao drva
i brinuo o vatri – činila je da se oseća nekako uzbuđeno. Bilo je neke čarolije u pucketanju vatre koje je pratio hor cvrčaka iz obližnjih žbunova. Bilo je neke pokretačke energije u
njegovom osmehu. Sve je kraj njega oživljavalo, budilo se iz učmalosti. Celodnevna samoća i sve što je preduzimala da je razbije, dobijale su potpuni smisao tek sa spoznajom da
čeka njega, da će veče provesti sa njim, pričajući, radeći što god ili prosto sedeći kraj njega zadubljena u knjigu. Čudno joj je bilo to osećanje. Nije ništa slično iskusila do tada i
zbog njega se osećala pomalo izmeštenom iz ravnotežnog položaja koji je s mukom dosegla. Mislila je o tome jedne tople, vetrovite večeri. Nebo je bilo svetlo i zagasito u isto
vreme, crvenkasto na horizontu. Oblaci su bili tamno plavi i čudno se dojmila njihova zatamnjenost spram blještavosti svoda.
– Jesi li ikada osetio da te nešto iznutra usmerava ka nečemu? Kao neki nevidljivi putokaz – pitala je iznenada.
Skrenuo je pogled sa poslednjih sunčevih trzaja na njene oči.
– Naravno. Često mi se to dešava.
– Je l’ da? I ma koliko odmeravao i iznova i iznova dovodio pod sumnju taj osećaj, on ostaje tu. Da li to znači da je ispravan, da mu treba verovati?
– Da. Verujem da je tako. Naša intuicija nas uvek usmerava tamo kuda treba da idemo, samo što često ne umemo da prepoznamo njene signale, nemamo alate niti dovoljno
samosvesti.
– A šta ako imamo gomilu unutrašnjih glasova koji nas usmeravaju na različite strane i stvaraju konfuziju?
– Upravo su zbog toga važni ti alati koje sam spomenuo. Intuicija nije nešto urođeno, stiče se sa iskustvima i proverava se u mnogim životnim situacijama.
– Misliš, nešto kao nagomilana iskustva iz raznih situacija koja naša podsvest negde beleži i izvlači onda kad se nađemo u sličnoj?
– Tako nekako. Lepo si to rekla. Znaš, u životu radimo razne stvari iz ovih ili onih razloga. Ali obično je ono prvo rešenje koje nam se javi, pravo. Baš to što si rekla, ono koje nam
se nameće uprkos pokušaju da ga se rešimo. Ono potiče iz nas samih. Kasnije reakcije su ponikle iz kojekakvih taloga – društvenih, porodičnih…
– Aha. A kako da naučimo da verujemo tom glasu koji nam se nameće? Kako da prestanemo da sumnjamo?
– Ne, nisam rekao da treba da prestanemo da sumnjamo. Sumnja je mnogo značajna. Ona je jedan od tih alata koje sam spominjao. Ona oštri naš duh i čini nas osetljivijima.
Nego – dodade široko se osmehujući – vidim ja da si ti zavisna od kojekakvih ozbiljnih razgovora, a život nisu razgovori i mozganja, već akcija – šalio se, prekidajući diskusiju
naglo i skoro bolno za nju.
Namrštila se.
– Zašto uvek tako govoriš? Lepo pričamo i ti onda prekineš.
– Zato što sam rekao što sam imao. To je moj stav. Pokušavam njime da se vodim u životu. Sve što mislim da sprovedem u delo. Ali čini se da ti ne umeš tako.
– Kako to misliš?
– Pa tako. Nikad nisam video tako impresivnu gomilu ispravnih stavova koji se uopšte ne primenjuju kao kod tebe.
– Ne razumem…?
-Pa šta tu nije jasno? Samo bi da pričaš i da pričaš i da diskutuješ, a kad treba preći na dela, nekako se uplašiš, povučeš…I ne samo to, već i to što pričaš…Nisi sasvim sigurna u
to, pa se postidiš kad god je moja reakcija, recimo, negativna i odmah se izvinjavaš i odmah bi da bežiš u mišju rupu…
Da je bila sklona crvenjenju, činilo joj se da bi u ovom trenutku pocrvenela od nemoći i besa zbog iste. Da su bili bliskiji, lako bi se taj bes izlio na njegovu glavu u vidu teških
optužbi i emotivnih ucena, kao što je imala običaj činiti. Ali ovako, osećajući da joj je stalo, a opet, nesigurna u to da joj je uzvraćeno, sva njena frustracija i nemoć su se slile u
oči, napunivši ih suzama.
– Moraš li biti tako surov? – procedila je nekako kroz zube.
– Misliš surovo realan?
– Nazovi to kako hoćeš – jeknula je.
Gledao ju je par trenutaka ispitivački, a onda jednostavno rekao :
– U pravu si. Ne moram.Izvini.
Bila je spremna za svađu, ali ne i za ovakav sled događaja. Njegovo izvinjenje joj je zapušilo usta. Ćutala je neko vreme osećajući se kao da joj je nešto uskraćeno.
– Ma u redu je – reče na kraju ne gledajući ga.
Sad više nije bila spremna da mu kaže ono što je želela na početku razgovora. Nije bila spremna da mu kaže da se oseća bliže sebi nego ikada pre, kao što nije bila spremna da
mu kaže ni to da je on doprineo tome. Više nije bila spremna ni sebi da prizna ono što joj se nametalo još od prvog susreta, a to je osećaj čudne povezanosti njihovih sudbina. I
kao što je sve vreme sputavala i racionalizovala taj osećaj, ne dozvoljavajući mu da se razmaše, tako ga je i sad sasekla, rešena da ovog puta to bude zauvek. Naravno, ta rešenost
nije dugo trajala, kao ni povređenost. Ludak je nekako znao da suncem obasja njene mračne prozore i da otopi nakupljeni led. Obično je to činio sitnim šalama i osmehom
kojem je teško odolevala. Čak i sitna pažnja joj se činila dovoljna da je izvuče iz ponora u koji je samu sebe gurala. Ljutila se na sebe zbog moći koju je imao nad
njom, a opet, ta moć joj u suštini nije smetala. Osećala se bezbedno kraj njega i nekako je znala da neće iskoristiti njene slabosti. Kako je vreme prolazilo, sve aktivnosti kojima
se svakodnevno zanimala postale su joj nedovoljne i nisu zadovoljavale njen duh željan kretanja i novih iskustava. Pored toga, uprkos velikom trudu da ga savlada, Ludak je
neretko podlegao umoru na kraju dana, te je čitave večeri ostajala prepuštena sama sebi. Polako se oslobađajući stega i predrasuda, počela je da se zabavlja kućnim poslovima.
Posebno je uživala u kuvanju i spremanju jela. Letnja sezona donosila je obilje roda, te se Ludak svako veče vraćao iz bašte sa korpama punim svakojakog povrća. Pomno je
proučavala veliki, crveni Kuvar koji je sad promenio mesto, te obitavao na jednoj polici u kuhinji. Pored toga, njen duh, neiskusan i nevičan kulinarskim vratolomijama, a po
prirodi radoznao i sklon aktivnom učenju i stvaranju, otvarao se prema nekim novim horizontima, svakodnevno ponirući u neku malu kulinarsku tajnu. Te spoznaje su je
ispunjavale čudesnom radošću. Uživala je da ugaša Ludaku. Hranila se ushićenjem iz njegovih očiju tokom svakog slasnog zalogaja. Isto tako, jedan mali mig negodovanja bio je
dovoljan da je baci u malodušnost i natera na odustajanje. Ludak je to primetio, te je preduzimao sve moguće da je izvuče iz tih dubina u koje je tako lako uranjala. Njegova
pažnja gušila je njenu slabost i postepeno je činila snažnijom i hrabrijom. Toga je, naravno, postala svesna tek kasnije.
Kad je došlo vreme da se kosi trava, izrazila je želju da mu se pridruži. Njegova primedba da joj kosidba najverovatnije neće biti posebno zanimljiva nije je omela u njenoj
nameri, te je odustao od ubeđivanja i poveo je sa sobom kroz voćnjak i šumarak. Kao i uvek, pas je trčkarao za njima, lajući razdragano. U hladu poslednjih stabala je zastao i
odložio ranac i kosu. Pas je uzbuđeno počeo da laje. Izvadio je konopac i vezao ga za tanko stablo. Potom je iz džepa izvadio duguljasti sivkasti kamen i krenuo da prevlači njime
preko oštrice.
– Šta to radiš? – prišla mu je, radoznalo zagledajući.
– Sečivo mora da se oštri – njegov osmeh ju je ponovo zabljesnuo – kao i um.
Nasmejala se i ona, premda pomalo u zabuni. Kao i obično, izmicale su joj reči baš onda kad su joj bile potrebne, kad je želela da kaže nešto pametno i duhovito.
– Ja ću sad da krenem da kosim, a ti…sedi tu, odmaraj. Ali ni u kom slučaju se ne približavaj. Jasno?
Klimnula je glavom.
Nosio je majicu, pohabanu trenerku i gumene čizme. Inače se ustručavala, ali sad je mogla neometano da posmatra svaki delić njegovog tela. Bio je lepo građen, premda mršav.
Brzo je odmicao niz livadu. S vremena na vreme se okretao, proveravajući da li je ostala dovoljno daleko. Uhvatio bi neki od njenih pogleda i nasmejao se, a ona bi brzo i
postiđeno okrenula glavu. Kad se udaljio toliko da je počeo da joj izmiče sa vidika, krenula je da razgleda okolinu. Intenzivno plavo nebo naslanjalo se na vrhove
brda. Nazirala je njive raštrkane u daljini. Ludakova kuća bila je malo izdvojena od ostalih kuća u selu. Pitala se živi li ko u njima i kakvi bi mogli biti ti ljudi, Ludakove komšije.
Za nešto više od nedelju dana koliko je bila ovde, niko nije svraćao, niti je videla koga u blizini. U stvari, videla je jednog čoveka u nekoliko navrata kad je prelazila potok. Nekad
je stajao nalakćen na zid od nekakvog kamenja koji se nadovezivao na Ludakov voćnjak, a nekad bi samo čučao pored potoka, zagledan u njegove dubine. Nikad nije prilazio
blizu, niti zalazio na Ludakovo imanje, te nije obraćala previše pažnje na njega.
– Ko je taj čovek? – upitala je jednom.
– Zoki, komšija – glasio je kratak, neodređen odgovor.
-Čudan je – dodala je zamišljeno.
– Svi smo čudni na svoj način – usledio je odlučan Ludakov zaključak.
Osetila je talase strepnje u stomaku. Bacila je pogled na, sada već prilično udaljenu, Ludakovu siluetu. Kakav može biti čovek koji ne opšti sa drugim ljudima? Kakvu
mračnu tajnu ili tešku muku nosi na svojim leđima? I zašto tvrdi da ga nazivaju ludakom? Nije mnogo vremena provela u njegovom domu, ali sasvim sigurno nije primetila
ništa što bi joj ulivalo strah ili odvratnost, štaviše, osećala se veoma lepo.
Oštar povik ju je trgnuo iz misli. Ludak joj je mahao, tražeći da mu donese vodu. Izvadila je flašu iz ranca i pohitala ka njemu, probijajući se kroz neuredne gomile pokošenih
stabljika. Sunce se već penjalo ka svom zenitu i postajalo je sve toplije. Prislonio je zeleno staklo na čelo ne bi li se rashladio, a onda je otpio nekoliko gutljaja. Pružio joj je nazad
flašu.
– Vrati je u ranac, da se ne zagreje previše na suncu.
– Naravno.
Spakovala je flašu natrag u ranac, sela u podnožje obližnjeg stabla, oslonivši se leđima na njega i vratila se svojim mislila. Pomislila je da je možda zaista krajnje vreme da se javi
majci i Tamari. Premda je želela da brinu, nije mogla da se reši osećaja krivice zbog te brige koju im zadaje. Plašila se i mogućnosti da zaista angažuju policiju da je traži, kao i
mogućnosti da je pronađu ovde, premda je to bilo malo verovatno. Nije želela da zadaje probleme ni tom čoveku koji ju je primio u svoj dom, skoro bez ikakvih pitanja ili
uslovljavanja. Zaista, nakon par bezuspešnih pokušaja u početku da je navede na razgovor o sebi, nije se više vraćao na tu temu. Ali je i sam ostajao prilično misteriozan. I
on je krio svoje ime. Pričao joj je o sebi, odgovarao na sva njena pitanja. Ali ona najvažnija, na koja su je odgovori najviše zanimali, zaobilazio je sa par osmeha i šaljivih
dosetki. No, nije smela da se buni. Sama je tražila tu igru, sama je pristala na nju,a bila je suviše poštena i neiskvarena da bi varala i igrala prljavo.
Završivpi deo svog mukotrpnog posla, Ludak se polako vraćao ka ivici šume. Stajala je, iščekujući ga i mazila Džimija đonom čizme, da ne prlja ruke. Pas je ležao na leđima,
izvrnuvši svoj nešto svetliji stomak prema njoj. Ali čim je ugledao svog gospodara, poskočio je i počeo radosno da maše repom. Ludak je već vadio iz ranca
komade hleba sa sirom i nekim mesom i bacao parčiće psu koji je je veselo lajao i trzao konopac. Nakon doručka, sedeli su još neko vreme u senci razgranatog hrasta. Među
njima je zavladalo neko čudno ćutanje. Iako joj nije smetala ta tišina, osećala se nekako obaveznom da je prekine, da započne komunikaciju. Sa naporom je pretraživala u glavi
repertoar mogućih tema.
– Pričaj mi nešto…Pričaj mi o svom detinjstvu. Kakav si bio kao dete? – izlanula je konačno.
Sedeo je na travi, oslonjen na drvo. Pogled mu se gubio na sopstvenim prstima koji su cepkali otkinuti list duž razgranatih žila. Onda je pogledao prema njoj, žmirkajuci,
odbijajući sunce koje je pretilo da mu se useli u zenice.
– Odrastao sam sa Ciganima, po vašarima, grobljima, napuštenim zgradama…
– Stvarno? Zvuči kao zanimljivo detinjstvo – primeti Iva.
Osmehnuo se pomalo odsutno.
– Da – promrmlja – Otac mi je bio vašarski prodavac. Živeo je na relacijama. Od grada do grada, od sela do sela. Gde god se pruzala prilika da zaradi.
– Nisi ga često viđao?
– Oh, jesam. Od malena me je vukao za sobom, da mu pravim društvo, da mu pomažem, da zabavljam mušterije. Na žalost, to su bile i prilike kad sam viđao i ono najgore u
njemu.
Žustrim pokretom hitnuo je poslednji komadić lisne pločice, ali on se samo zaljuljao u vazduhu i aterirao nedaleko od njegovog stopala.
– Ali tada to nisam tako posmatrao. Bio mi je važan – gorki tonovi u njegovom glasu su je prenuli i pojačali njenu pažnju, ali nije želela da kopa po tim ranama, bar ne u tom
momentu.
– Rekao si da si odrastao sa Ciganima…
– Pa da, moj otac se bavio svim i svačim, kao što to čini većina Roma, te se on družio sa njima, sarađivao, a ja sam se igrao sa njihovom decom. Bilo je to neko zanimljivo vreme.
– I šta ste sve radili?
– Proslavljaju li kod vas Zadušnice? Da ? Znaš,ovde je to veoma značajan praznik. Kad osvane Zadušnica, groblje vrvi od naroda, poput mravinjaka. Ali to nije sve. Na svakom
grobu okupljaju se članovi porodice, donose kojekakvu hranu, kolače, piće. Jede se i pije za dušu pokojnika. Ne znaš da l’ je vašar ili groblje. I gde god zapališ sveću, nagneš i
rakiju, ako si voljan i na kraju, jedva nekako, polupijan doteturaš do kuće. Iva se smejala zamišljajući ovu zadnju scenu.
– A šta si ti tamo radio?
– Pa mi deca idemo od groba do groba, gde god vidimo da nekog ima. Stanemo malo podalje da se ne ljute. Nisu nas voleli. Ali uvek su nam davali paketiće sa hranom i
bombone da nas se otarase. I tako, od jednog do drugog, nakupi se svakojakog blaga.
– Jao, pa to je baš super! – kliknu Iva ushićeno i pljesnu dlanom o dlan nekoliko puta – Ali čekaj, zar se nisu ljudi čudili kad te vide, sigurno si odudarao od druge dece, bled si,
imaš svetle oči…
– Jesu, čudili su se u početku, mislili su da sam zalutala ovčica, hteli su da me spase od zle sudbine, hehe. A onda su se navikli. Zabavno je bilo to, posle, kad odu, skupljali smo
otopljeni vosak i sveće koje nisu dogorele.
– Šta ste radili sa tim? – začudi se ona
– Prodavali voskarima – glasio je odgovor koji je ispuni još boljim raspoloženjem.
– Neverovatno!
Osmeh koji joj je dobacio bio je nekako uzdržan. Zaustavio je bujicu pitanja koja joj je navirala na usne. Posle nekog vremena, opet je progovorio :
– Bila je jedna stara zgrada na kraju grada, još uvek je tamo. Nekad je tu bila pekara ili tako nešto, sad je ruševina. Prozori sa ulice su bili polupani, pa smo se kroz njih uvlačili.
Često sam se igrao tamo sa drugovima iz škole. Imali smo raznorazna tajna udruženja, borbene jedinice, laboratoriju i podijum na kom smo vežbali i izvodili trikove.
– Laboratorija? Trikovi? Kakvi trikovi?
– Iz Knjige trikova. Tata mi je kupio neki put kad se vraćao sa nekog putovanja.
– Pamtiš li neki?
Odmahnuo je glavom.
– Sve je izmaglilo.
– E, šteta – sneveselila se Iva.
Svet oko njih dremao je ušuškan u spokoj. Čudan je bio taj spokoj, nimalo bajkovit, niti magičan, već više nekako opor, žilav i hrapav na dodir. A opet, ubrzavao je damare
njenog srca i žile punio bujicom krvi. Uzbuđivao je životom koji je pulsirao iznutra, poput vrela.
– I ja volim napuštene zgrade, posebno stare fabrike – počela je zagledana u daljine – Lepa mi je i ova vaša železnička stanica. Samotna je i savršeno uronjena u okruženje. I volim
grbe brežuljaka kad ozelene i nasmejane oblake. Zar nisu nasmejani? – dobacila je ugledavši Ludakov osmeh – Zaista, može li čovek biti nesrećan kad gleda zelenilo, nebo i
oblake? Može li mu izmicati smisao?
– Ne može, ne može biti nesrećan. Jako lepo si to rekla. Priroda je tako smislena. Sve u njoj ima svoju svrhu i milion tačno određenih razloga koji dovode do određenog dešavanja.
– A ljudi nekako sve obesmisle.
– I to je uglavnom tačno.
– Šta je to između tebe i tvog oca – otkinu joj se konačno sa usana pitanje koje je već neko vreme prevrtala u glavi – Nadam se da ti nije teško da pričaš o tome?
Nabrao je čelo.
– Ne, zašto bi bilo? Ali nema među nama ničeg naročitog, nikakav veliki sukob, nikakva velika patnja. Prosto je : od momenta kad sam počeo da odrastam i otkidam se od
njegovog uticaja, njegov loš primer me je terao da činim neke stvari koje možda ne bih da nisam nosio u sebi taj strah, strah da ne postanem kao on, da se ne pretvorim u njega,
da ne živim život onako kako ga je on živeo.
– Kakve si to stvari činio?
– Pa šta znam, bio sam buntovan, bežao sam, pio, čudno se oblačio. Sve je bilo bolje od onog što je on smatrao za ispravno. Zbog njegove brige za moju budućnost, nisam želeo
da imam budućnost uopšte.
– A onda? Kako se to promenilo?
Brazde na Ludakovom čelu su se produbile i punile se znojem.
– To je duga priča- reče naposletku, široko se osmehujući – Trebali bi mi dani i dani da je ispričam i na kraju bih te udavio.
Već joj je bilo na vrh jezika da kaže da je to, u stvari, veoma zanima i da je sigurno ne bi udavio, ali je naterala sebe da prećuti. Ludak je verovatno imao razlog zašto ne želi sve
da joj ispriča. Možda još uvek nije osećao dovoljnu bliskost sa njom, a možda je tu bilo nečega što nije želeo niko da zna. Ipak, nije mogla da odoli a da mu ne postavi još jedno
škakljivo pitanje :
– A, jesi li voleo nekog…nekad?
Pogledao je sa vragolastim osmehom u očima.
– Eh ,a što je to važno? Možda jesam voleo nekoga, možda ga i sad volim…
Spustila je glavu, mrzeći sebe zbog nemogućnosti da se suzdrži. A opet, neposlušne usne su sledile njene tajne porive, a ne razum.
– Pričaj mi malo o tome. Baš me zanima.
Nemirne otkucaje srca prikrivala je maskom obesnog izazivanja.
Smejao se i odmahivao glavom razdragano.
– Rekao sam ti sve što imam. Oduvek sam voleo osobu koju i sad volim i nema tu ničeg
više da se kaže.
– A ko je ta osoba? Zašto ne živi sa tobom?
– Ljudi ne mogu uvek da ostvare zajednički život. To ne znači da se ne vole.
– Ne želim da razmišljam tako. Želim da verujem u hepiend.
– Možda njen hepiend ne izgleda isto kao moj. Šta onda?
– Onda se nađe kompromis.
– Može li ih kompromis usrećiti?
– Najvažnije je da su zajedno, sve ostalo je nadoknadivo.
– Ne slažem se. Ljudi ponekad vode bitke koje su jednako vredne kao ljubav.
– Onda se uzajamno pomažu i podržavaju.
Ludak se smejao, sve bolje raspoložen.
– Pravo si dete, Bezimena. Život nije tako jednostavan kao što ga ti zamišljaš.
– Kako ga ja zamišljam? Šta ti znaš o tome? – ljutnu se Iva.
– Znam dovoljno – odgovori i zaćuta. Na trenutak je izgledalo kao da želi još nešto da joj kaže, ali se uzdržava.
– Ti uvek sve najbolje znaš – negodovala je.
– Hahaha – smejao se Ludak.
Namrštila je lice poput razbesnelog deteta. Premda se durila i upuštala u rasprave sa njim, nije mogla od sebe da sakrije koliko beskrajno uživa u toj ulozi
slatke, pametne, neiskusne Lolite, kojoj njen znatno stariji i zreliji cimer deli lekcije iz života. Bilo je neke prikrivene slasti u tome, nekog sitnog, tajnovitog, uzbudljivog flerta
koji je razbuđivao njen duh i razmrdavao ga snažnim senzacijama. Negde u njegovim očima punim razigrane vedrine, nazirala je plodno tlo za svoje seme i mekan jastuk za
svoju otežalu glavu. Iako je ta slutnja bila nalik senci i bez ikakvog zdravorazumskog osnova, činila je da se oseća dobro u njegovoj blizini. Ludakovo lice je poprimilo blag i
ozbiljan izraz.
– Šalio sam se, Bezimena. Nemam nikoga i ne volim nikoga. Živim potpuno sam ovde i nemam ni vremena ni volje za pokušaje i promašaje. Možda sam nekad i mislio da sam
voleo neke žene koje su prošle kroz moj život, ali sve je to palo u vodu kad… -zastao je na momenat, delujući neodlučno – Vreme uvek pokaže pravo stanje stvari i to je to.
Nije je previše iznenadilo olakšanje koje je osetila nakon ovih reči.
Već je bilo kasno popodne kad je kosidba okončana. Pas je odvezan i snažnim pokretima je sekao pokošenu poljanu, dok su njih dvoje sakupljali stvari spremajući se za
povratak.
– Džimi! Hajde, dođi! – pozva ga Ludak i krenuše kroz šumu praćeni ubrzanim dahtanjem i povremenim lavežom.
Kroz nekoliko dana, pokošena trava se osušila, te je došlo vreme za prikupljanje i pripremanje za zimu. Iva je viđala stogove po selima, ali nikad nije prisustvovala njihovom
nastajanju, pa je Ludak rešio da joj predoči tu magiju. Vilama je nabadao požutele kamare i raspoređivao seno oko velikog kolca čvrsto zabodenog u zemlju. Njen zadatak je bio
da skakuće po tim gomilama, ne bi li ih utabala. Malo po malo, stog je rastao i postajao sve uži, a Ludak je zauzeo njeno mesto i sve se više udaljavao od tla. Bilo je prilično
visoko, ali njegovi pokreti su bili sigurni. Iva se trudila da njeno baratanje vilama deluje jednako spretno, ali to joj je samo delimično uspevalo. Drazio ju je njegov bezazleni
podsmeh dok ju je gledao sa visine svog položaja.
– Pitam se kako ovo izvodiš kad si sam?
– Snalazim se – odgovarao je neodređeno.
Vrućina joj je cedila snagu iz tela. Osetila je vrtoglavicu i malaksalost, ali nije htela da se požali. Zaravnavši gornje slojeve, zatražio je merdevine. Stojeći na zadnjim prečagama,
na kraju je namestio šiljati vrh i za tili čas njegovi tabani su dotakli užarenu zemlju. Bila je oblivena znojem i osećala se veoma neprijatno zbog toga. Odjednom je poželela da
uradi nešto potpuno neočekivano, da razbije tu sliku koju su tvorili njih dvoje,oznojeni, bezvoljni, umorni od fizičkog napora. Zaobišla je stog i sakrila se od njegovog pogleda.
Dlanovima je odmeravala taj mekani zid od uginule trave. Poželela je da zaroni u unutrašnjost kupe, ali nekako se nije usuđivala. Činilo joj se da je isušene vlati neće primiti s
ljubavlju, da joj neće dozvoliti da potone u njih i da će opet ispasti smešna. Ne znajući šta bi, spustila se na travu koja je bockala. Leđima se oslonila na stog i utonula u mirisnu
mekoću. Seno je bilo podatno i prilagođavalo se obliku njenog tela. Prijatno krckanje joj je odzvanjalo ušnim kanalima. Osetila je čaroliju. Pogled je pucao na pokošenu livadu,
brda u daljini i oreol neba nad njima. Na trenutak je zaboravila na sve, na svoj život, na Ludaka, na sve što joj se dešavalo i zbog čega je patila. Osećala je povezanost sa svetom,
sa prirodom, sa kosmosom, sa samom sobom. Baš kao nekad u detinjstvu. Baš kao što se nekad osećala posmatrajući zvezde iz svog tajnog skrovišta u uglu dvorišta. Bila je
tamo gde je trebala da bude. A onda je postala svesna Ludakovog prisustva i njegovog pogleda zarobljenog na svom licu i osetila je nemir.
– Gde si nestala? – pitao je.
Slegnula je ramenima, hineći blaženu opuštenost. Njegove oči su je bole. Zašto se sad osećala toliko uznemireno?
Bez mnogo oklevanja spustio se kraj nje. Ćutao je. Tišina među njima je i dalje bila lepa i čudna u isto vreme i ona je i dalje osećala potrebu da je razbije, ali se sputavala. Na kraju je ipak popustila :
– Šta bude sa cvrčcima kad pokosiš travu? – upitala je.
Pogledao je pomalo iznenađeno.
– Nisam razmišljao o tome. Verovatno se presele na neku drugu livadu.
– A kad opet poraste, je l’ se vraćaju?
– Verovatno… – bacio je pogled na njene oči koje su lučile setu – Siguran sam da se vraćaju – dodao je.
– Neki možda stradaju…Zamisli…Postanu beskućnici i prosjaci…Jesi li se ikad pitao šta bude sa žabama kad bare presuše?
– Pretpostavljam da odskakuću do najbliže vode. Nego, kakva su to sad pitanja?
– Čudna, verujem. Ja uvek postavljam čudna pitanja. Nastavnici u školi su se uvek plašili mojih pitanja, ne znam zašto.
Razmišljao je nekoliko sekundi.
– Ne, nisu čudna, samo su nekako…neočekivana…To su pitanja deteta koje tek počinje duboko da promišlja o svetu u kom živi i ta pitanja nemaju veze ni sa čim što bi prosečan
nastavnik mogao da zna i da razume…Deluju prosta, ali odgovori koje traže su sve samo ne prosti i osećam se jako nekompetentno da na njih odgovorim…
– Zašto misliš da nisi kompetentan?
– Zato što godinama izgrađujem sebe u određenom pravcu…Pokušavam da učinim svoj život, kako bih to nazvao, možda “delatnim” i svoj način razmišljanja jednostavnim.
Pokušavam da budem direktan i konkretan. Da organizujem uzroke i izazovem posledice. Da ne zalazim preduboko u pitanja sveta i prirode, već da naučim da ih prihvatim i
prilagodim sebi.
– Ali meni deluje da si prethodno duboko promislio, pa tek onda rešio da ideš u tom pravcu – smejala se Iva.
– Moguće – zagonetno će Ludak.
Odjednom se uozbiljila.
– Zašto ne želiš da zalaziš duboko?
– Eto, zato.
– Eto zato – ponovila je – to se ne računa u odgovor. Je l’ zato što nećeš da zalaziš duboko u bilo šta sad nećeš da mi odgovoriš na pitanje? Odgovarajući bi ipak morao da zađeš
dublje nego što želiiš, a upravo to ne želiš…
– E baš tako – smejao se, nežno joj dotakavši obraz. Osetila je priliv životne radosti zbog tog malog, ovlašnog dodira i blagi talas povezanosti sa njim. Niko do sad nije mogao,
niti želeo da shvati sve što je krila u sebi. Osećala se nevidljivom i nezanimljivom i bila je sklona da samoj sebi zalepi etiketu čudaka. A eto, taj čovek je video i prilično dobro
razumeo to jezgro koje je krila unutar svoje ljušture i to joj je godilo.
Te večeri, nakon tuširanja i sređivanja, našla ga je na terasi. U rukama je držao gitaru i svirao neku laganu melodiju. Mesečina je obasjavala dvorište intenzivnim sjajem, poput
kakvog fenjera, te druga svetlost nije ni bila potrebna. Sela je u fotelju naspram njega, bacivši bojažljiv pogled na njegovo lice. Delovalo je skoro mrtvački bledo. Gledao je u
svoje prste koji su vešto klizili niz žice. Ili možda nije. Možda je ronio izgubljen negde u sopstvenim dubinama. Nije mogla sa sigurnošću da utvrdi.
– Šta sviraš? – upitala je.
– O, ništa, samo neku čudnu melodiju. Hoćeš li da ti odsviram nešto zaista lepo?
– Hoću, naravno! A šta to?
– To je jedna stara keltska pesma o ribaru koji se zatekne nadomak oluje, ali pronalazi u sebi snagu da se suoči sa njom…
– Da čujem…- klimnula je.
Prvi akordi su odjeknuli kroz prozirnu noć, potom mekani talasi Ludakovog glasa.
The waves crash in and the tide pulls out
It’s an angry sea but there is no doubt
That the lighthouse will keep shining in the night
To warn the lonely sailor
Pevao je toplim, prigušenim glasom, jednostavno, bez mnogo ukrasa. Noć, razbijena pesmom, budila je magiju iz prašnjavih budžaka. Činilo se da su na trenutak i cvrčci
zaćutali i senke se umirile ne bi li oslušnule pesmu usamljenog mornara.
But I am ready for the storm, yes oh ready I’m
I’m ready for the storm, I’m ready for the storm.
Na kraju refrena glas mu je polako zamirao, tako da je jedva naslućivala trenutak kad prestaju drhtaji glasnih žica, a nadovezuju se trzaji gitarskih. Kad je muzika konačno
utihnula, na usnama je zaustavila misao koja je pretila da izleti, neumesna i indiskretna. Pitala se koliko se on pronalazi u toj pesmi. Verovala je da nije tek slučajno baš nju
odabrao.
– Zašto baš ta pesma? – nadošla misao je ipak probila branu koju joj je postavila.
– Zašto da ne?
– Lepa je…Optimistična. I veoma borbena.
– Da.
– Jesi li ti taj mornar?
Nasmejao se nekako čudno, blagonaklono, kao neko ko vidi mnogo dalje od nje i sa simpatijama gleda na njenu naivnu otvorenost.
– Možda…Šta ti misliš?
– Ne znam…Ali zar je bitno šta ja mislim? Izbor pesme govori o tome kako ti sam sebe doživljavaš, a to je ono što mene zanima, mnogo više nego ono što se spolja vidi…
– Bezimena, ti si čudo. Sa tobom diskutovati znači baciti se u oluju.
– Pa ti kažeš da si spreman za nju – prihvatila je šalu.
Opet se nasmejao, isto onako kao malopre, a onda se naglo uozbiljio.
– Zaista, ne poznajem nikog kao što si ti – dodao je.
– Pa, to isto i ja mogu da kažem. A kakva sam to ja?
– Znao sam da ćeš to pitati – opet ju je izazivao.
– Hoćeš da kažeš da sam predvidiva?
– Predvidiva? Donekle jesi, a odnekle nimalo.
– Ništa ne razumem, ali nema veze – otpuhnula je.
Odložio je gitaru, oslonivši je uz zid.
– Idem na spavanje, Bezimena. Sutra će kiša, treba da ustanem rano da sredim neke stvari.
– Po čemu znaš da će kiša?
– Mornar poznaje svoje more.
Osmehnula se u mraku.
– Opet se izražavaš kao neki paganski pesnik.
-Zašto ti to toliko smeta?
Zastala je na trenutak, zatečena.
– Ne smeta mi. Uopšte.
– Zašto onda zvuči kao da mi se podsmevaš?
Opet se trgla, neugodno iznenađena. Zaista, mora da je tako zvučalo, kao da mu se podsmeva, jer mu se u stvari i jeste podsmevala, ali ne zato što je njegovo izražavanje
smatrala smesnim, već zato što ju je veoma privlačilo upravo to što govori takve stvari…Stvari koje su jasno odavale njegovu različitost i istovremeno,neiskvarenost…Stvari koje
su ga činile izloženim i ranjivim…Ta ranjivost, tako slična njenoj, prodirala je kroz sve njene oklope i duboko doticala njeno srce. Stidela se tog osećanja i branila se od njega
tihim podsmehom.
– Branim se – izlanula je nehotice misao koja se izdvojila iz gomile haotičnih osećaja.
– Od čega? Od mene?
Slegnula je ramenima.
– Od tebe. Od sebe. Od svega.
Ćutali su. Posle nekog vremena je ustao i dograbio gitaru.
– Idem. Ideš na spavanje ili ostaješ?
– Ostaću još malo.
– Ok. Laku noć, Bezimena.
– Laku noć.
Pritvorio je vrata. Kroz tanke zidove čula je njegove korake i poznato škripanje poda. Uski trak svetlosti iz hodnika promolio se na terasu. Tresak vrata od kupatila i iritirajuća
melodija hidrofora razbili su na nekoliko trenutaka noćnu tišinu. Nakon toga, usledilo je još malo škripanja drvenih dasaka, svetlo se ugasilo i začuo se još jedan tresak vrata,
potom je sve utihnulo.
Ostala je sama sa svojim mislima i misterioznim svetlima u daljini. Odjednom je uočila da se pojavilo još jedno svetlo koje nikad do tad nije videla. Ushićenje joj se razlilo
telom. Slutila je : nešto mnogo lepo je tek čeka.
