11. poglavlje
KIŠA
Ujutru se probudila ranije nego obično i osetila neku čudnu užurbanost u donjim prostorijama. Atmosfera je bila nekako tmurna i neprirodno mirna. Još uvek mamurna od spavanja, u svojoj omiljenoj žutoj spavaćici u kojoj se osećala kao devojčica i kose upletene u kike, spustila se niz stepenice u hodnik. Bio je vreo i zagušljiv. Ludak je nešto radio u dvorištu, odakle je dopiralo nekakvo lupanje, udaranje, struganje. Nakon nekoliko časaka, uleteo je u kuću, dobacio joj usplahireni pozdrav i nestao iza podrumskih vrata. Nedugo zatim, opet se pojavio noseći u rukama veliki komad najlona.
– Kiša će, rekao sam ti – doviknuo je u prolazu.
Stajala je u podnožju stepeništa, bosonoga, zbunjena tim brzim dešavanjima koja su se smenjivala. I zaista, nije mnogo vremena prošlo, kad su prozorska okna počela da se
tresu pod snažnim naletima vetra. Osetila je ushićenje. Oduvek je volela oluje. Vratila se u svoju sobu da se presvuče i kroz nekoliko minuta hitala je niz stepenice u lepršavoj,
crvenoj haljinici sa crnim tufnama. Izašla je na terasu i smestila se na najviši stepenik. Tamni oblaci polako su se gomilali iznad kuće. Krošnje su se povijale pod naletima vetra.
Pas je uznemireno lajao i trzao lanac. Uzbudljivi fijuk joj se zarivao u ušne kanale i tonuo ka mozgu, gde se spajao sa iskustvima i pretvarao u snažno osećanje čežnje. Prve kišne
kapi kvasile su joj nos i kolena, jedva osetno.
-Šta ćeš tu? Uđi, pokvasićeš se – reče Ludak, protrčavši pored nje i zastajući na terasi da otrese parčiće drveta sa pantalona.
– Neka, ovde mi je baš lepo – odgovorila je pogleda zalepljenog za krošnje na udaljenom brdu koje su se vijorile poput kakvih barjaka.
– Lepo i ludo – promrmljao je,čačkajući nešto na terasi iza njenih leđa.
– Zar ti ne voliš da gledaš oluju? Osećaš li ovaj vetar? Predivan je!
– Nekad sam voleo…Sad imam drugačija iskustva sa njom. Radujem se blagorodnosti kojom deluje na useve. Plašim se štete koju bi mi mogla naneti ako se pretvori u grad.
– Ma daj – okrenula se prema njemu s nevericom – Zar ti nisi uvek ready for the storm?
Smešila mu se i dala je sve od sebe da taj osmeh bude jednostavan i iskren, bez ikakvih primesa. Uzvratio joj je blagim razvlačenjem usana u poluosmeh. Ničim nije odavao da
ga uznemirava podsećanje na sinoćni razgovor. Prijala joj je ta jednostavnost sa kojom joj je pristupao. Nije joj uzimao za zlo greške, nije se vraćao na njih naknadno. Osetila je
nagli priliv inspiracije.
– Dođi, sedi pored mene. Dođi da gledamo oluju .- uzviknula je zaneseno.
Nije stigao da odgovori. Sevnulo je. Ubrzo se vazduhom prolomila preteća grmljavina, još uvek prilično udaljena. Kiša je počela sve jače da pada i pretvarala se u pljusak. Ledene
kapi kvasile su joj gole listove. Stresla se i ustuknula prema unutrašnjosti terase.
– Aha, a šta bi sa uživanjem u oluji? – smejao se njenom strahu.
Iva više nije bila ni upola toliko uzbuđena. Ponovo je sevnulo i za tili čas se našla u hodniku, zatvorivši vrata za sobom. Zagrmelo je prilično jako. Ludak je ušao za njom, pažljivo
je posmatrajući.
– Stvarno se plašiš grmljavine?
– Nije mi svejedno.
– Hajde, nije to ništa strašno. Samo malo zaglušujuće buke sa svetlosnim efektima.
Poveo ju je u dnevnu sobu i posadio na kauč, pored sebe. Čulo se samo pljuštanje kiše po isušenoj zemlji i škripanje satnih kazaljki.
– U stvari, veoma volim kišu – reče iznenada.
– Zašto si onda malopre rekao da ne voliš?
– Volim da teram sebe da razmišljam praktično – nasmejao se – dobro si me procenila što se toga tiče. Ali to ne znači da ne volim kišu.
– Zašto voliš kišu? – upitala je okrenuvši se napola prema njemu, nalaktivši se na naslon i oslanjajući glavu na dlan.
Slegnuo je ramenima.
– Kad pada kiša, ne mogu da radim ništa napolju. Kad preduzmem sve mere zaštite od oluje, preostaje mi vreme koje mogu da potrošim na takozvane “nepraktične stvari”, na
sve ono što mi je nekad pričinjavalo mnogo zadovoljstva.
Govorio je mirno, kao u nekom zanosu.
– A to je…?
– Pa eto, volim da sviram kad pada kiša. Ponekad me inspiriše, pa komponujem neku svoju muziku.
– Stvarno? Pa kad ću ja moći da čujem neku tvoju kompoziciju?
– Jednu si već čula, pre neko veče.
– Kad? A, misliš ono kad si svirao kao da si poludeo, a ja doletela na krilima mašte? – upitala je smejući se.
– E baš to.
– Ono si ti komponovao? Nisam znala…Pa sjajno je, zaista, veoma upečatljivo.
Spustio je pogled. Nije se mnogo obazirao na kompliment koji mu je udelila, kao da mu je bilo neprijatno. Sevnulo je. Iva se opet trgla i instinktivno mu se približila. Udar
groma je bio jači nego prethodni. Snažno je stisnula njegovu nadlakticu.
-Hoćeš da ti odsviram nešto? – upitao je.
– Sad? – zbunila se.
– Zašto ne sad?
– Pa dobro, važi…
Prešli su u sobu s klavirom. Smestila se na kauč, podigla noge i savila ih ispod sebe u turski sed. Ludak je seo na tabure i spustio ruke na dirke. Nije odmah počeo da svira. S
vana se čulo monotono pljuštanje kise. Napeto je iščekivala sledeći treptaj munje. A onda se sobom prolomila muzika, vesela, puna života i detinjaste radosti. Ponovo je to
radio. Ponovo je bio u raskoraku sa atmosferom koja ga je okruživala. Da li je hteo da je natera da zaboravi na strah ili je možda hteo da uplaši oluju i otera je kao kakav drevni
vrač? Nasmejala se u sebi zbog ove pomisli koja ju je, uostalom, veoma zabavljala. Grom je udario snažno još nekoliko puta, ali Ludak nije prestajao da svira i njegova mirnoća
kao da je prelazila i na nju. Pored toga, bilo je sramota da stalno cvili pred njim kao neko preplašeno dete. A onda, kao da je sledila njenu misao i oluja je počela da se povlači i
jenjava. Kad je utihnula muzika, čula se samo proređena kišna zavesa kako odzvanja po baricama. Okrenuo se ka njoj.
– I ? Šta misliš?
– Oterao si grmljavinu. Zahvalna sam ti.
– Više se ne plašiš?
– Pa sad kad je sve gotovo, ne…
– A kompozicija? Ne sviđa ti se?
– Sviđa mi se, odlična je! Samo me je iznenadila…Ko si ti? Neki čarobnjak, vrač?
Nasmejao se.
– Sviđa mi se što me tako doživljavaš.
– I meni.
Pogledi su im se sreli. Lica u poluosmehu su ostala nepomična, ali nešto je nepovratno pokuljalo iz njihovih očiju i spojilo se negde između njihovih tela. Jasno je osetila
to. Vrelina joj se prosula grudima. Skrenula je pogled u drugu stranu. Na trenutak se nagnuo prema njoj, kao da je hteo nešto da joj kaže. Pokušavao je da uhvati njen
pogled, ali ona se nije usuđivala da zadrži oči na njegovom licu. Primetivši da joj je neprijatno, odustao je.
– Izgleda da će kiša uskoro stati, idem da proverim… – pokazao je rukom prema vratima, ne zavrsivši rečenicu. Očigledno nije mogao da se seti nijednog razloga zašto bi u tom
trenutku morao napustiti prostoriju.
– Ok – usledio je kratak odgovor.
Pratila ga je pogledom sve dok nije zamakao niz hodnik. Osluškivala je škripu vrata koja je otvorio, ali ne i zatvorio. Kao što je naglo počela, kiša je naglo i prestala da pada.
Oblaci su se već razilazili, kroz njih se stidljivo pomaljalo sunce. Izašla je iz Ludakove sobe. Vrata su bila širom otvorena. Za tren oka se našla na terasi, potom u dvorištu. Trava
je bila mokra. Opojno je mirisala. Poslednje kišne kapi su umirale klizeći niz elastične vlati. Ludak se pojavio odnekud iz zadnjeg dvorišta, živahan i bosonog. Zastao je pored nje
i duboko udahnuo.
– Osećaš li ovaj miris? Miris mokre trave?
– Aha, i ja volim taj miris… – zastala je neodlučno, ustežući se da otvoreno bulji u njegova stopala uronjena u vlažno busenje i prljava od blata. Ali nije mogla dugo da se
uzdržava.
– Ovaj, verovatno si na brzinu izleteo iz kuće, pa si zaboravio da obuješ papuče…
– A, to… – nehajno je pogledao svoje noge – nisam zaboravio, tako sam i hteo. Volim da hodam bos po mokroj travi.
Nasmejala se bezazleno, bez namere da mu se podsmeva.
– Smešno ti je to? – upitao je izazivački. Nije volela kad joj se obraćao tim tonom, kao da je njime želeo da sugeriše da je negde pogrešila i da je time, na neki način, prekoreva.
– Nije mi smešno, malo je čudno.
– Pa ja sam Ludak, sećaš se?
– Da, zaista, nikad mi nisi objasnio zašto te zovu Ludak? Je l’ to zato što hodaš bos po mokroj travi? – dodala je polušaljivim tonom.
– Hm – zastao je na trenutak, kao da razmišlja šta da kaže, potom joj je odlučno obgrlio rukom rame i pogurao je prema stepenicama. Taj dodir je potresao kao udar struje i nije
imala snage da mu se odupre. Seo je na stepenice.
– Sedi – pokazao je na mesto pored sebe.
– Zašto?
– Sedi – ponovio je.
Poslušala je. Nehotice joj se pogled lepio za njegove blatnjave tabane i prste. Napeto je iščekivala šta će joj reći. Ali, umesto da bilo šta kaže, Ludak je iznenadnim pokretom
uhvatio njenu nogu, skinuo joj papuču i bacio je daleko prema ogradi.
– Hej! – uzviknula je iznenađeno, ali nije prošlo ni par sekundi i druga papuča je već počivala negde u travi.
– Zašto si to uradio? – upitala je zaprepašteno.
– Jer sam lud – smejao se obešenjački – i jer sam hteo da vidiš koliko je lepo to što nazivaš čudnim. Hajde, pođi za mnom!
Nije stigla da odgovori. Povukao je za sobom i nedugo zatim, oboje su gacali po travi i blatnim ostrvcima. Trebalo joj je manje vremena nego što je očekivala da se
opusti. Skupila je haljinu iznad kolena u veliki čvor, da je ne bi isprljala i prepustila se čaroliji koja ju je podsećala na detinjstvo. Šljapkala je po baricama, klizala se niz blatne
piste, čvrsto stiskajući Ludakovu podlakticu. Kad je u jednom trenutku pala, nije mnogo žalila što je umazala haljinu, premda je veoma brinula o svojoj odeći koju je doživljavala
kao deo svog identiteta. Spustio se pored nje u travu i spontano počeo da čeprka po zemlji i tankim slojevima blata crta ratničke šare po svom licu. Pružio je prljavu ruku
prema njoj :
– Želiš li i tebe da te našaram?
– Ne znam… – oklevala je i s nepoverenjem gledala u tu ruku koja je čuvala groznu masu, ali i intenzivno, obećavajuće uzbuđenje zbog činjenja nečeg zabranjenog. Osetio je
njenu žudnju za razbijanjim zidova :
– Hajde, zabavno je. I ne brini, ništa se neće desiti tvom licu, to ti garantujem. Ne bih nikad žrtvovao nešto tako lepo zarad malo zabave.
Postideo ju je ovaj neočekivani kompliment i spustila je oči. Kad ih je podigla u njima je blistala odlučnost.
– U redu.
Njegov blistavi osmeh ju je zasenio. Pokreti njegovih prstiju tik ispred njenih očiju, skoro su je potpuno izbezumili. Kad je završio sa crtanjem po njenim obrazima i čelu,
posmatrao je sa divljenjem i zadovoljstvom svoje delo.
– Eto, mudra poglavicina kćerka spremna je za pohode.
Nasmejala se.
– A vrač? – upitala je, gledajući ga ispod oka dok je ustajala – Šta će vrač da radi dok ona ratuje?
– I on će da ratuje. I da priziva moćne sile da je zaštite.
– Kako će da prizove te sile?
– Evo ovako – dodao je i sam ustajući.
Zatvorio je oči, sklopio ruke oko usta i ispustio jedan dug, moćan krik koji ju je skor zaglušio. Srce joj je poskočilo u grudima. Uzbuđenje je potisnulo sveprisutni strah od
izloženosti, od mogućnosti da ih neko čuje i osudi. Kad je zvuk zamro, gledali su brda u
tišini, kao da očekuju da im se sile odazovu.
– Mogu li i ja da prizovem te sile ili to može samo vrač? – smešila se.
– Probaj. Možda ti i uzvrate.
Sklopila je prste oko usta i jeknula što je jače mogla. Pumpa u grudima se razularila. Krv je kuljala brzo i snažno. Jasno je osećala svaki deo svoga tela. Jasno je osećala
pulsiranje života u sebi.
– U pravu si .Zabavno je – smejala se glasno i nesputano, možda po prvi put otkako je došla – Jao, gle kakve su mi noge!
– To su noge divljakuše i apsolutno ti pristaju.
– Ja divljakuša? Hm.
Zamislila se na trenutak.
– Može, sviđa mi se da budem divlja devojka.
– Živiš u šumi?
– Da, divlja devojka iz šume – široko se osmehivala – Zubima tigra kidam daljinu…
– To odlično zvuči! Ti si neki pesnik?
– Neki tamo, da, ponekad. Ne misliš da su mi stopala ogromna?
– Ne mislim. Dobro se snalaziš sa rečima. Možemo da napravimo pesmu?
– To je super ideja! Nazvaćemo je : Divlja devojka i vrač. Ili ne. Divljakuša i Čarobnjak iz Zemlje Čuda. Ili ne…Ta, reci nešto…Daj neku ideju…
– Ludak i Bezimena? – dodao je naizgled nehajno.
Zastala je i pogledala ga pravo u oči, po prvi put bez snebivanja.
– Da. To je to. Misliš da ta priča može da se ispriča?
Slegnuo je ramenima, ne odvajajući oči od njenih zenica.
– Ne bih ni predlagao da je napišemo da ne mislim tako.
-Hm.
Nije znala šta da odgovori na to, nije znala šta da misli. Bila je suviše nesigurna da bi zadnje dve Ludakove rečenice sa sigurnošću prihvatila kao dvosmislene, premda joj se
na trenutak učinilo da je tako. Da li je on to govorio o njima dvoma u stvarnom svetu, o mogućnosti veze između njih? Da li on zaista razmišlja o tome?
Pogledom je bludela po svojim stopalima, a onda je magija razbijena.
– Jao, glista! – kriknula je i pobegla prema kući.
– Plašiš se gliste? – upitao je s nevericom.
– Ne plašim se – mrštila se – ali grozna je i ljigava.
– To je biće kao i svako drugo.
– Ne želim da imam ništa sa tim bićem – dodala je i dalje se mršteći.
Nasmejao se njenom detinjastom strahu. Oprali su lica, ruke i noge na česmi, potom tuširanjem sprali ostatke praiskonske prljavštine. S tugom je mislila o tome kako
se, uprkos uzbuđenju koje je osetila, ipak oseća ugodnije i bliže sebi kad nema konkretan dodir sa prirodom. Pitala se da li je to dobro ili loše. Da li je zaista bolje za čoveka da se
non stop bori protiv prljavštine i mikroorganizama ili je to samo produkt civilizacije, mit koji nam serviraju? Da li je moderan čovek, koji je čist i dezinfikovan, srećniji od onog
pračoveka što je živeo u pećini i kupao se s vremena na vreme u reci? Podelila je svoje misli sa Ludakom.
– Naučio sam da volim prirodu – rekao je ozbiljno, nakon kraćeg promišljanja – Naučio sam da je volim jednostavno, poput tog praistorijskog čoveka o kome govoriš. Da se
pokoravam njenim zakonima, da uzimam od nje što mi je potrebno, ali i da joj pružam ono što mogu. Naučio sam i da ne strepim od nje i da je se ne plašim. Uče nas da je
priroda nešto strašno, nešto što je suprotnost onome što mi trebamo biti. Ko može nama da odredi ko smo i šta smo, osim nas samih? Priroda ne treba da bude nešto mistično,
nešto u šta bežimo i čemu se vraćamo kad nas civilizacija razočara. Ona uvek treba da bude deo nas i mi deo nje. A opet, ne treba odbacivati ni civilizaciju i njene tekovine. I to je
deo našeg identiteta, kao i priroda iz koje smo potekli. U širem smislu, sve je to, u stvari, priroda i sve je povezano. Svi naši delovi trebaju biti u skladu.
Složila se s tim.
Opet je postajalo vruće. Barice su polako isparavale, blato se sušilo. Ludak se, kao po običaju, zavukao u svoje tajno skrovište iza kuće. Ostala je sama na terasi. Razmišljala je o
svemu što se desilo tog dana, o njemu i o sebi. Bilo je neobično to što je ona, kao i uvek, reagovala sa oduševljenjem. Sa oduševljenjem je dočekala kišu i grmljavinu,dok je
on delovao suzdržano i pravdao to praktičnošću. S druge strane, jasno joj je bilo da njeno oduševljenje skoro uvek ostaje na nivou osećanja i razmišljanja, dok je na delima vazda
ostajala suzdržana. Baš kao što je Ludak rekao pre izvesnog vremena. Nije smela da iskorači na kišu, plašila se grmljavine, smetala joj je prljavština i blato. A on…On je na
delima bio vrlo odlučan. Gacao je po blatu kao da je u njemu rođen. I kao da se ničeg nije plašio, niti se od bilo koga ustručavao. Poželela je da bude tako slobodna. Do tad su
jedino snažne, razaračke emocije mogle da je pokrenu na odstupanja od onog na šta je navikla. Uhvatila je sebe da se prepušta mislima kojima se do tada nije usuđivala
prepustiti, mislima o Ludaku. I to ne običnim mislima. Bila je to bujica potisnutih utisaka, svega onog što je gurala od sebe plašeći se da ne ispadne budala pred samom sobom.
Dovoljna je bila jedna njegova insinuacija da je ohrabri. Više nije morala da opravdava i racionalizuje pred samom sobom sve što oseća u vezi njega. Sad kad je dobila kakvu-
takvu povratnu informaciju, sve je dobilo smisao i svrhu i njeni strahovi su polako posustajali. Da bi ustupili mesto novim.
