13. poglavlje
NEOČEKIVANI GOSTI
Nakon što se, bar delimično, rešila krivice poslavši poruku i nakon što je izbljuvala pred svog domaćina krvave parčiće svoje prošlosti, nije više toliko mislila na svoju nekadašnju porodicu. Mogla je lakše da se prepusti sadašnjosti. Ali i sadašnjost je prikrivala svoje zamke, bar je takva šema sveta bila usađena u njenu glavu i mučila je iz potaje
kojekakvim strepnjama. Baš o tome je razmišljala jednog kasnog popodneva dok je čekala Ludaka nalakćena na prozoru svoje sobice u potkrovlju. Sunce joj je pržilo čelo, obraze, vrat, gole ruke, ali njena tamna koža je pružala otpor toj vrelini. Pogledom je doticala vrhove kukuruza koji su polako izrastali i odmicali sve dalje od tla. Misli su
postepeno čilele iz njenog uma koji se gubio u nekoj vrsti blažene praznine. Iz te snene zatupljenosti trgla je sitna senka koja se provukla kroz kapiju i zastala kraj iste, pažljivo
osmatrajući. Bila je to mačka. Siva sa tamnim prugama, poput tigra.
– Mac! – doviknula je.
Mačka, koja se taman spremala da sukne kroz dvorište, zastala je i pogledala neodlučno u pravcu iz kog je dopirao zvuk. Iva nije odolela tom pogledu. Hitro je sjurila niz stepenice, uz strašan štropot i izjurila na terasu. Mačka je i dalje stajala na istom mestu, nepomična i napeta. Oprezno je napredovala prema njoj, da je ne uplaši. Kad joj je prišla sasvim blizu, videla je da nije skroz siva, vec da joj iz korena dlake sukljaju žućkaste nijanse. Lepo, siroko lice sa velikim žutim očima i još većim brkovima govorilo je o tome da ima posla da mačorom.
– Mac! Macane, dođi, maco – pružila je ruku u njegovom pravcu, mameći ga, ali mačak nije reagovao. I dalje je stajao nepomično, u položaju pune pripravnosti, prateći svaki njen pokret. Prišla mu je još bliže, polako nadnoseći svoju šaku nad njegovu glavu. Kao da se kolebao između želje za pažnjom i želje za uzmicanjem. Pustio je da mu njeni prsti očešu vrhove ušiju i podmetnuo joj je vlažnu njuškicu, a onda je umakao par koraka iz njenog dometa. Nekoliko trenutaka je ispitivački posmatrao, a onda je legao na stomak, podvivši šapice i opustivši rep. Žmirkajući, utonuo je u spokoj. Taj spokoj imao je u sebi nečeg izazivačkog. To ju je nasmejalo. Volela je mačke. Kao dete je često donosila kojekakve kući, ali bi ih njena majka sve otpravljala po kratkom postupku, nakon kog je bila primorana da sluša tirade :
– Znaš li ti koliko su mačje dlake opasne? – govorila je – Jedna devojčica je umrla jer je progutala jednu. Jednu jedinu! A zamisli koliko ih mačka poseje kad se linja? A gde su
mačke, tu su i buve. I brojne zarazne bolesti! Fuj! Znaš li ti da one kopaju po kontejnerima i kantama za đubre? Ne dolazi u obzir!
Nakon tih zastrašujućih reči grabila je mačku za višak kože na vratu i izbacivala je na ulicu, potom bi je terala i plašila udarajući đonom klopme po asfaltu, lupajući dlanom o
dlan uz sitan, prodoran prasak i besumučno ‘Šic’ ponovljeno nebrojeno puta u raznim intonacijama. Preplašena i odbačena, mačka se gubila u lavirintima komšijskih
dvorišta. Poneka nije želela da ode. Vraćala se iz dana u dan, pokušavajući upornošću da savlada nepoželjnost, ali majka je ostajala neumoljiva. Nevoljko je odmahnula glavom, rasterujući ta neželjena sećanja. Kolena su je bolela zbog čučećeg položaja u kom se nalazila, te se spustila na travu, oblikujući nogama turski sed. Sedeli su tako jedno nasuprot drugog, na par koraka, ona i nepoznati mačor. On se pravio nezainteresovan, dok je ona uporno buljila u njega. Sa zanimanjem je posmatrala njegove uši u koje je lagani vetrić zavlačio svoje dosadne prste, te ih je neprestano trzao, terajući ga. Te uši su se povijale prema napred i prema nazad, hvatajući u tu konusnu antenu zvukove koje ona nije mogla ni da nasluti. Polako je počela da se spušta prema njemu. Jednim laktom se oslonila na zemlju, dok je prstima druge ruke počela polako da puzi po travi u njegovom pravcu. Malo po malo, njeni prsti su polako osvajali teritoriju njegovih leđa. Nije pružao otpor. Pustio je da ga miluje i češka duž osetljive kičme. Nakon uspostavljanja poverenja, uspela je da ga zgrabi u naručje. Prionuo je uz njene grudi bez pobune, prepuštajući se.
– Hej, pa ti si jedna pitoma maca…Samo si malo oprezan i nepoverljiv, je l’ da?
Mačor je lenjo žmirkao dok ga je nosila uz stepenice, češkajući mu meku dlaku na glavi. Spustila se u fotelju, a njega posela u krilo. Sklupčao se i počeo da prede. Beskonačno je uživala u tom zvuku. Sav jad i nemir kao da su nestajali dok je uranjala u taj monotoni smiraj zajedno sa njim. Nepomična, zagledana u sunce koje se polako rušilo ka brdima sa svog nebeskog trona, kao da je konačno uspela da izađe iz svog omraženog tela, iz svog omraženog bića i kao nekad davno, u detinjstvu, oseti povezanost sa svemirom, prirodom i svim bićima i duhovima koji su ih opsedali.
Iz meditacije ju je probudio nagli trzaj. Mačka se odbacila zadnjim šapama od njene butine i skočila na zemlju. Na trenutak je zastala na ivici terase, a onda klisnula niz dvorište. Iva je tek tad postala svesna laveža koji je dopirao iz dvorišta. Nedugo zatim, Džimijeva crna prilika je protrčala mačkinim stopama prema kapiji. Skočila je, preneražena :
-Džimi! Vrati se, Džimi! Džimi!
Ali Džimi je trčao sve dok ga nije zaustavila zatvorena kapija kroz čije se šipke mačka sa lakoćom provukla i, pretrčavši čistinu, nestala među kukuruzima. Uporno je lajao.
–
Džimi, dosta je bilo! Dođi!
Ludakov glas je imao više dejstva na razularenog psa. Dotrčao je, veselo mašući repom i krotko se podmećući pod njegovu šaku.
– Ne valjaš, Džimi! – pretila mu je Iva prstom, kroz osmeh.
– Šta je to bilo? Neka mačka?
– Aha, pojavila se niotkuda. Mnogo je medena. U stvari, meden, mačor je. Prvo nije hteo da se mazi, a onda sam mu polako prilazila i na kraju mi je završio u krilu, predući. I onda smo tako sedeli nas dvoje i žzivali u popodnevnom suncu…
Dočekao je njen napad oduševljenja i vesele govorljivosti u mrežu umornog osmeha. Ušao je u kuću i skinuvši teret radne odeće, ubrzo zatvorio za sobom vrata kupatila. Hidrofor je započeo svoju uznemirujuću pesmu. Iva je ostala na terasi. Bilo joj je žao što je čarolija nepoznate mačke tako brzo prestala da deluje. Polako je došetala do kapije, tražeći je pogledom.
– Kuda li je mogla da ode? – pitala se.
Ma koliko se upinjala da nazre oble ivice mačkinog tela, kukuruzi su ostajali nemi i jalovi. Sa tužnim izrazom na licu, slegnuvši ramenima, poput deteta kome su oduzeli
igračku, konačno se odvojila od ograde i uputila ka kući. Hidrofor je već utihnuo. Vrata kupatila bila su pritvorena.
– Sutra će doći neki ljudi – dobacio je iznutra, čuvši njene korake u hodniku.
Zastala je, neugodno iznenađena.
– Koji ljudi?
Nije bilo odgovora. Vratila se na terasu i srušila u fotelju, prilično neugodno iznenađena. Kroz pola minuta se pojavio na vratima sa peškirom u ruci, vlažne kose i blistavih očiju.
– Moja sestra i jedan moj drug.
Osetila je još veću nelagodnost. I sama je bila iznenađena neprijatnošću koju je osećala zbog dolaska uljeza u svet u kom tek što je počela da se oseća prijatno i opušteno. Pored
toga, bilo joj je neprijatno što će sad oni videti da je ona tu, što će se pitati ko je i odakle se stvorila, što će joj možda postavljati pitanja na koja neće želeti da odgovara. Takođe
nije bila sigurna ni da je on sam načisto s tim želi li je u svojoj kuci kad gosti dođu.
– Ok, ja ću da prošetam po imanju. U stvari, imam još bolju ideju! Skoknuću do grada, zaželela sam se urbane atmosfere – završila je sa osmehom.
Ludak je sad sedeo u fotelji naspram nje i otresao rukom mokre vlasi. Kapljice su letele na sve strane.
– Nema potrebe da bilo gde ideš. Oni znaju da si ovde.
Bila je mnogo više šokirana ovom izjavom nego što je to pokazala.
– Gledaš me kao da sam lud – našali se Ludak.
– Šta si im rekao o meni?
– Samo sam im rekao da imam gosta. Zato i dolaze,verovatno. Radoznala bagra.
Njegov smeh je bio zarazan, a njegovo dobro raspoloženje je lako pokretalo uspavane točkove njenih zapuštenih mehanizama. Ipak, još uvek je osećala strepnju.
–
Šta ćemo im reći? Neće me valjda pitati za ime i to? Ne želim da pričam o sebi…
– Zašto toliko brineš? Šta bude biće, ne opterećuj se time. Kad budu tu, samo će se kazati kako je najbolje da se postaviš. U svakom slučaju, ja sam tu i pobrinuću se da se osećaš
dobro. Ok?
-Ok.
Zavalila se u fotelju i zanela u misli . Leva noga joj je pogravala, peta se naizmenično spuštala i odvajala od drvenog patosa, proizvodeći sitno lupkanje. Ludak je ustao i spustio
se u dvorište. Ne ustajući sa svog mesta, krajičkom oka zapažala je njegovo kretanje. Seo je u hladovinu koju je stvarala mlada višnja, okrenuvši joj leđa. Znala je da metalnom
oštricom vadi zemlju koja mu se zavukla ispod noktiju. Nikada to nije činio pred njom, valjda se stideo. Uvek je osećala tihu, golicavu nežnost prema njemu u takvim trenucima. Dirljiva joj je bila ta mala slabost. I premda je čuvala u sebi mnogo nedefinisanih i jedva naslućenih osećanja spram njegovog karaktera i snage, duboko ju je doticala i ta druga strana koju je prirodno i bez preteranog snebivanja ispoljavao.
– Reci mi nešto o njima – zamolila je dok su sakupljali tanjire nakon obroka.
– O njima? Pa, moja sestra se zove Lana, ali bi mogli da je zovemo i Majka Tereza. Aktivna je u udruženjima za obolelu decu, uvek je spremna da pomogne i da sasluša i omiljeno je biće svima. Za razliku od mene – dodao je smejući se, ali nije mogla da ne oseti blagu ironiju i gorčinu u njegovim rečima.
– A taj drug?
– Petar? Petar je drug. I uvrnut je. I zabavan na neki čudan način. Volim ih oboje. Zameram im samo to što ih niko ne naziva ludima, a veći su ludaci od mene.
– Kakav si ti šaljivdžija! – smejala se.
– Ja sam veoma ozbiljan.
– Naravno – slegla je ramenima – Kad stižu?
– Sutra, verovatno predveče. Prespavaće, pa ujutru idu.
– Aha. A gde će spavati?
– Pa…ima mesta, smestićemo ih več negde. Nećeš izgubiti svoju sobu, ne brini – dodao je i pogledao je pomalo izazivački.
– Ne brinem – začudila se Iva.
– Onda je sve u redu.
Ali ipak je bila zabrinuta. Iz priče je,naravno, znala da Ludak ima sestru, premda je bio veoma škrt na rečima kad je govorio o svojoj porodici i životu pre dolaska na selo. Pitala
se kakva li je ta devojka? Da li će joj se svideti? Šta će ona misliti o njoj? Plašila se tog susreta mnogo više nego susreta sa drugom svog domaćina. Iz iskustva je znala da je sa
muškarcima lakše razgovarati, lakše uspostaviti komunikaciju koja neće sadržati previše ispitivanja i kopanja po prošlosti.
Sutrašnji dan je protekao u pripremama za dolazak gostiju. Ludak tog popodneva nije išao na njive, niti u polja. Bilo je lepo provoditi vreme sa njim u nekoj svakodnevnoj
aktivnosti. Pravila je salatu od kupusa, dok se on bavio ljuštenjem krompira i pričao joj doživljaje iz detinjstva povezane sa sestrom i drugom čiju su posetu iščekivali.
– Mmm, ovo je divno – zatvorenih očiju kušala je sir koji je doneo iz podruma – ne mogu da verujem da ga sam praviš!
– Svašta čovek nauči kad se ukaže potreba – odgovorio je i sam savladavajući parče šupljikave beline – A ja, naravno, sam sebi stvaram te potrebe upravo zato jer sam željan
znanja – dodade, skoro poskakujući od neke veselosti.
– To je za svaku pohvalu. I ja bih volela tako, svašta nešto da znam, da umem sve sama,da ne zavisim ni od koga i ni od čega.
– Nikad nisi potpuno nezavisan. Ma koliko se emancipovao, čovek ipak ostaje zavisan od prirode.
– A toliko se trudi da je savlada!
– E pa, vidiš, tu je najveća greška. Ne treba da se borimo protiv prirode. Treba da se povežemo sa njom.
– Ali zar nije cela civilizacija nastala upravo zbog želje da se savlada priroda, pobedi smrt, produži vek, obezbedi sigurniji opstanak?
– A šta imamo od te civilizacije? Sistem koji nas ugrožava mnogo više nego što je to priroda ikad činila.
– Pa dobro, u neku ruku jeste tako, ali s druge strane, ne možeš poreći značaj medicine. Zamisli samo, koliko ljudi bi umrlo od raznih bolesti da ne postoje lekovi, preventivna znanja?
– To je dobro sa naše, ljudske tačke gledišta, ali posmatraj šire. Zato što nas ima previše, uskoro ćemo istrošiti sve resurse i život više neće biti moguć. Prirodi je potrebna
ravnoteža.
– To je tako surovo. Ne želim da posmatram na taj način.
– Paziš li na tu pogaču, ženo, nemoj da ti izgori? – skrenuo je temu iznenada, munjevitom brzinom je vracajući u naručje magične realnosti.
– Ja nisam žena!
– A šta si, zaboga?
– Hmm, ni ja nisam sigurna ko sam i šta sam. Možda vila?
– Vila? Naravno! Vila si jer vileniš putevima kad ti padne mrak na oči. Vadi taj hleb, inače ostadosmo bez večere…
Njen smeh je odzvanjao kućom. Dok je, zajapurena od vreline, vadila porumenelu pogaču iz rerne, osetila je njegov pogled na sebi. Nije ga preusmerio kad je shvatio da i ona gleda njega, sve jednako držeći tepsiju sa vrelim testom u rukama. Osećala se čudno i pomalo nelagodno. Da je imala malo više samopouzdanja, pomislila bi kako se njen
nekonformistički intelekt u kombinaciji sa lepim očima i nežnim rukama zarivenim u taj tipičan ženski posao, neodoljivo uklopio u arhetip savršene žene u negde u dubini
Ludakovog uma. Ovako, budući nesigurna, neiskvarena i prilično neiskusna, pomislila je da je gleda zato jer je nešto pogrešno rekla ili učinila, a on nema srca da joj kaže. Skrenula je pogled. Istresla je hleb iz tepsije i uvila ga u krpu.
– Idem gore da se malo dovedem u red. Vidi kakva sam.
Klimnuo je glavom ćuteći. Odjurila je stepenicama, sretna što je umakla iz njegove blizine. Presvukla se i počešljala. Pranje zuba je zaobišla, jer joj se nije izlazilo Ludaku na oči. Vreme je tako sporo prolazilo. Činilo joj se da čuje otkucaje nepostojećeg satnog mehanizma. Nešto kasnije, sedela je na ivici kreveta, zagledana u prostranstvo neba koje je polako tamnelo i nežne obrise brda. Osluškivala je glasove u prizemlju, vesele usklike i smeh. Zvonak ženski glas i glas nepoznatog muškarca stapali su se sa tonovima njenog
domaćina i poznatim i bliskim zvucima leta. Nemoćna da se pomakne, osećala je težinu svojih ruku u krilu i otečenost stopala zalepljenih za pod. Smeh pridošlica bio je tako
vrcav, glas Ludakove sestre je tako milo odjekivao njenim ušnim kanalima. Znala je da će, uprkos odbojnosti koju je želela da oseća, uskoro odlepiti svoju zadnjicu od mekog
dušeka, na prstima, jedva dodirujući pod, došunjaće se do stepeništa, polako se spustiti i bojažljivo, snebivajući se, zakoračiti u dnevni boravak. Hrabro će izdržati njihove radoznale poglede, sve jednako drhteći iznutra će im prići, pružiti ruku i stidljivo sesti negde sa strane, umereno daleko i od njih i od Ludaka, gde će se osećati bezbedno i dovoljno neupadljivo. I zaista, posle dugog oklevanja, minula je sobom ne tvoreći glasne šumove, skoro nečujno se spustila niz stepenice, osećajući tremu kako joj bubri u
grudima. Nadomak ulaza u sobu gde su sedeli pod ju je ipak odao, besramno škripeći i najavljujući njen dolazak. Osetivši približavanje, glasovi su utihnuli i tišina puna napetog iščekivanja rastegla se poput šatorskog krila između nje i neznanaca. Pod je i dalje potmulo jaukao pod njenim tabanima dok je koračala prema kauču na kom je i sama rado provodila usamljeničke dane, čitajući i razmišljajući. Tamo je sedeo neobičan par : devojka nešto starija od nje i muškarac tamnih očiju i tamne puti, čiji je uobičajen izgled razbijala samo tamna marama ovlaš omotana oko vrata. Ludak je sedeo na tabureu pored. Tri para očiju uperena u nju odražavala su različita raspoloženja. Kod Ludaka joj se učinilo da vidi brigu i neku čudnu toplinu. Pogled jasnih plavih očiju njegove sestre, tako različitih od očiju njenog brata, odavao je prijatnu radoznalost i interesovanje. Nepoznati muškarac je krio pogled, ali mu je ipak uočila neku tužnu senku oko očiju.
– Čao, kako ste? – tiho je prozborila rukujući se prvo sa devojkom, potom sa muškarcem.
Okrenula se potom oko sebe da nađe pogodno mesto da sedne, ali je Ludak preduhitri.
– Sedi ovde – reče, nameštajući zeleni tabure pored svog.
– Važi. Super. – oprezno je sela, pažljivo nameštajući suknju.
Nezgodna tišina je pretila da se uvuče u svaku pukotinu sobe.
– Dakle – poče plavooka devojka srdačnim tonom -ti si taj tajanstveni gost! Andrej! – obrati se sad svom bratu prekorno – Nisi nam rekao da je tvoj gost, u stvari, žensko! Mi sve vreme nekako očekujemo muškarca.
Još u trenutku dok je izgovarala njegovo ime, Iva i Ludak su pogledali jedno u drugo. Taj kratak pogled je poput praska otvorio novu dimenziju u njihovom odnosu. Andrej! Njihova mala igra je sad poprimila drugačiji odnos snaga, i to, bez sumnje, Ludakovom voljom. Dopustio joj je da sazna njegovo ime. Zašto? Srce joj je ubrzano kucalo. Njegov
jedva primetan osmeh bio je za nju misterija. Nije imala vremena da razmišlja. Razgovor je priču odvodio na drugu stranu.
– Ali zapravo, meni je baš drago što nisam jedina žena u društvu! – osmeh Ludakove sestre bio je tako prijatan da je nehotice izazivao neku opuštenost i polet u njoj – ponekad je tako teško sa muškarcima!
Tamnoputi muškarac je ćutao. Nije gledao u nju, ali se videlo po njegovom izrazu da pažljivo sluša sve što govori.
– Pa – dobacio je Ludak nemarno – ja svoje prijatelje nikad nisam delio prema polu.
Bilo joj je drago što ju je deklarisao kao prijatelja i time joj delimično olakšao položaj. Ipak, bila je sigurna da njihovi gosti neće prihvatiti podvođenje njihovog odnosa pod pojam prijateljstva tek tako, bez podozrivosti. Zaista, ko bi!
– Kako izlaziš na kraj s njim? – plavooka se okrenula ponovo prema njoj, smeškajući se.
– Pa, ne znam, on je takav šaljivdžija! Zabavno je, a opet, nikad ne znaš šta će sledeće reći, čime će te šokirati.
– Upravo tako! – kliknu devojka – Divno si to rekla!
Premda joj je pomalo smetala njena ljubaznost koja joj se činila prevelika s obzirom na to da im je ovo bio prvi susret, nije mogla da ne oseća izvesnu prisnost s njom. Njena
komunikacija je bila tako prijatna i povezujuća. Međutim, Iva nije bila sasvim sigurna da li je njen pokretač iskrena naklonost ili je to prosto naučeni ili izabrani način ponašanja.
– Vas dve ste baš lako našle zajednički jezik. Naravno, kad imate zgodno žrtveno jagnje. Pero, šta ti veliš na to?
Petar je jedva malo podigao obrve, kao da se čudi što mu se uopšte neko obratio.
– Prijateljstva sklopljena u krvi bilo kojeg stvora, pa i jagnjeta, huda su. Krv traži novu krv.
Nastade opšte ćutanje. Iva je zapanjeno gledala u pod. Ovakav odgovor bio je totalno neočekivan i nije znala šta da misli. Ipak, morala je da prizna da joj je ćutljivi muškarac tek
ovom rečenicom privukao pažnju.
– Pero, zaboga – Lana ga je nežno lupila po nadlanici, na šta se on prilično trgao – nemoj da zbunjuješ devojku, ona nije navikla na tu vrstu humora kao mi.
– To je humor? – smejao se Ludak.
– Meni ne smeta – mirno reče Iva – Slažem se u potpunosti sa Perom.
Opet nastade ćutanje. Osetila je da sad mora nešto da popravi u vezi sa Lanom, pa izusti :
– Ali Andrej ( sva se ustresla prvi put izgovarajući to ime, tako puno neke čudne, novootkrivene magije ) nije jagnje i nema potrebe da ga žrtvujemo, pošto ga obe…Jer nam je obema drag na neki način. Zar ne? – pogledala je u devojku molećivo. Ova nije bila do kraja sigurna na šta Iva cilja, ali učini ono što joj se učinilo najprikladnije. Nasmeja se i potvrdi :
– Pa da. On je drago čudovište. Da samo znate kako me je maltretirao kad smo bili deca! Dušu mi je vadio.
– Ti imaš izvrnuta sećanja. Niko te nije maltretirao, sama si tražila nevolje.
– Ma nemoj. A kad si mi uništio kolekciju Barbika da bi mi se osvetio za nešto? Ne mogu da se setim za šta, ali sigurna sam da nije bilo ni približno tako strašno!
– A uništavanje Barbika je strašno?
– To je trauma iz detinjstva.
– Hihihihi – smejao se Ludak
– Da znate šta im je sve uradio! Ošišao im je kose, ofarbao u nemoguće boje, napravio neke lude, pankerske frizure, crtao im tamne senke oko očiju, tetovaže po telima…Strašno! Plakala sam tri dana.
– Pa baš su bile lepe, lepše nego dosadne plavuše u roze krpama.
– Jeste, jeste, i uvek mi se rugao što kupujem gomilu garderobe i što jurim sniženja i rasprodaje.
– Pa zaista, oduvek si bila slobodnog duha.
– Bez ironije, molim.
– U redu, oduvek si bila konformista.
– Pa šta ako i jesam? Svako živi onako kako misli da je najbolje.
– Pero, i ti se slažeš sa ovim?
Pera je odmahnuo rukom i promrmljao :
– Štrčanje po svaku cenu nije mnogo daleko od konformizma.
– Je l’ to nešto na moj račun? – Ludaku je sve ovo očigledno bilo veoma zabavno, jer nije prestajao da se smeje – Čuješ li ovo? – okrenuo se sad Ivi – Šta ti misliš o tome?
Svi pogledi se sad fokusiraše na nju, u nemom iščekivanju. Nije previše razmišljala, znala je da to nikud ne bi odvelo.
– Ako slediš svoje potrebe, makar činio isto što i milioni drugih, onda nisi konformista. Ja bar tako mislim.
– Eto, vidiš! – likovala je Lana.
– Dakle, kako god ga okreneš, ti se opet slažeš sa Perom – dobaci Ludak još raspoloženije – mogli biste da oformite neki pokret vas troje, možete da nađete neki čudan naziv, da
unesete malo mistike u celu priču…Nešto kao… – pogledao je po sobi, kao da traži nevidljivu reč skrivenu po ćočkovima – Ma nemam pojma, ne idu mi baš nazivi…Nema ni
veze…Nego, jeste li za vino, rakiju?
Svi se složiše oko vina i Andrej je već ustao kad ga Iva zaustavi :
– Neka, ja ću doneti.
Shvativši da joj je neprijatno ostati nasamo sa njima, pusti je, objasnivši joj gde da nađe flašu namenjenu gostima i ona hitrim korakom umaknu iz sobe, upali petrolejku u hodniku i kliznu niz stepenice u podrum. Glasovi iz dnevne sobe bili su sve tiši i tiši i odahnula je kad ih je potpuno zaglušila tišina podzemlja. Stajala je neko vreme u tami, zatvorenih očiju. Onda se pokrenula. Morala je prilično da zaobilazi kojekakve razbacane stvari da dođe do police sa flašama. Boce su bile uredno naslagane u nekom starom kredencu koji ih je štitio od prašine. Sledeći uputstva, pronašla je pravu, zgrabila je, malo je protrljala podlakticom i ponela uz stepenice. Svratila je do kuhinje da pokupi čaše i, naređavši sve na drveni poslužavnik, zaputila se ka sobi sa gostima. Raspoloženje među prisutnima bilo je u usponu. Videvši je gde nailazi, Ludak je poskočio, uzeo joj poslužavnik iz ruku, položio ga na stočić, potom prionuo na sipanje rumene tečnosti u trbušaste, staklene čaše. Iz usputnih komentara, zaključila je da je vino, u stvari, Petrov proizvod, da ima vinograde negde u nekom brdskom selu i da je njegova porodica već nekoliko generacija proizvođač solidnog, domaćeg crnog vina koje su plasirali, naravno, na crno. Ispijali su gutljaje polako, sa užitkom, zadržavajući ih u ustima neko vreme i puštajući ih potom da im klize niz grlo. I zaista, vino je bilo jako i tek neznatno oporo i sa lakoćom je čulo ukusa dovodilo do ekstaze.
– Hajde, pomoći ću ti da postaviš sto – reče Lana ispivši poslednji milimetar vina iz čaše.
Osetivši knedlu nelagode u grlu, Iva pristade, nemajući kud. Iako je popila samo jednu čašu, već su joj se pomalo ljuljali zidovi i nameštaj, ali se svim silama trudila da gošća to
ne primeti.
– Nisam sigurna da sam čula tvoje ime malopre – poče Ludakova sestra – Takva sam, pomalo površna pri prvim susretima, jednostavno ne čujem kad neko izgovori svoje ime. Nadam se da mi ne zameraš?
– Hmm… -poče Iva, osećajući kako joj se pod nogama otvara ponor u koji će svaki čas krenuti da propada – Ne zameram, taman posla.
– Pa, hoćeš li mi ponoviti, molim te? Bilo bi veoma ružno od mene da moram da te dozivam sa ‘devojko’ ili kakvim pokretima.
– Ankica – ispali Iva kao iz puške.
– Ankica? Ok.
Preturala je krompir iz tepsije u veliki tanjir, sve jednako strepeći i sa zebnjom iščekujući sledeći napad.
– Znam da je veoma indiskretno postavljati takva pitanja – nastavi Lana,preturajući po visećim elementima tražeći tanjire – ali zaista ne mogu da odolim, kopka me to.
Iva je pretrnula.
– Šta to? Pitaj slobodno – čula je sebe gde automatski izgovara rečenicu punu uljudnosti i predusretljivosti.
– Zaista, da li ste ti i Andrej samo prijatelji? Mislim, meni ne izgleda tako. Videla sam kako te gleda.
– Kako me gleda? – Iva je pogleda skoro zapanjeno.
Lana je stajala oslonjena na sto, izraz lica joj je bio čudan, izgledala je kao da je boli glava ili je tišti neka čudna unutrašnja muka.
– Daj. Ti si jako fina i dobra devojka, ali ipak, nisi dete. Nemoguće da nema ničeg između vas…Ili stvarno nema?
– Nema – odvrati Iva i dalje izgledajući smeteno.
– Dobro. Neću te više mučiti pitanjima. Izvini, molim te – primakla joj se, uzela joj ruku u svoju i umilno je pogledala – Ne ljutiš se na mene?
Ivu je strašno zbunjivala ta njena sponatna prisnost u ponašanju, tako prirodna i nepretenciozna, kao i kod njenog brata. Nije znala kud bi pogledala, kuda bi umakla iz njene blizine koja ju je opterećivala i zbunjivala.
– Ne ljutim se, naravno – odgovori bacajući kratke, plahe poglede na njeno lice.
– U redu onda. Hajde da radimo.
Klimnula je glavom. Ubrzo, stočić je bio presvučen zelenim stoljnjakom, obični, beli tanjiri sa plavim ivicama su blistali naređani, srebrnasti odsjaj viljušaka i kašika je titrao u
njihovim očima. Hrana je donesena i natrpana u sve praznine između tanjira, svako je doneo svoju čašu, a iz podruma je donesena još jedna flaša vina.
– Šta ima novo kod kuće? Kako je mama? – upitao je Andrej dodajući sestri činiju sa hlebom.
– Bolje je – Lanino lice se zgrčilo u zabrinutu grimasu – Ali deka je prilično loše. Neće još dugo.
Andrejevo lice je poprimilo izraz bolnog besa.
– Nikad se ne zna! Zašto ga svi tako lako otpisujete?
– Ko ga otpisuje? O čemu pričaš? – izraz Laninog lica je postao veoma ozbiljan – Mi ga svi volimo, jednako kao ti i želimo da što duže živi. Ali činjenice su činjenice.
– A on je mnogo puta do sad prkosio tim istim činjenicama!
– To je tačno. Ali ništa nije večno.
– Hajde da ne pričamo više o tome, dosađujemo ostalima.
– Ok – ljutnu se Lana, ali već posle nekoliko trenutaka njene crte se razliše u osmeh koji je okrenula prema Ivi :
– Moraš nam doći u goste uskoro! Naš grad je mali i ne dešava se ništa značajno, ali ima nekoliko zanimljivih mesta koja bih volela da ti pokažem.
– Važi, volela bih.
Pomislila je na šetnju tim ulicama kojima je, poput nabujale reke, tekao Ludakov nekadašnji život i to je bilo dovoljno da oseti uzbuđenje. Sve u vezi njega ju je
zanimalo. Svaki komadić njegove prošlosti joj je već nedostajao.
– A možemo jednom i da vozimo bicikl! – nastavljala je srdačno, svu svoju pažnju usmeravajući na Ivu koja se osećala prilično neprijatno – Voliš li da voziš? Da? E pa super! Dogovorićemo se ovih dana!
Već je htela da kaže kako nema bicikl, te shodno tome, nema načina da se odazove na njen predlog, kad ova nastavi :
– Andrej, onaj tvoj bicikl je ispravan, zar ne?
– Pa i ne baš – okrenuo se Ivi – Ali srediću ga ako želiš da voziš?
Iva se našla u nebranom grožđu. Nije baš imala silnu želju da se vozi sa devojkom koju je jedva poznavala, makar ona bila i sestra čoveka koji ju je veoma zanimao. S druge
strane, nije bila sposobna da je odbije. Teško je bilo odbiti osobu poput Lane. Njen pogled je bio tako srdačan i topao, njen ton tako ubedljiv. Kao da je njime privijala ljude uz sebe i grlila ih do iznemoglosti.
– Želim, naravno. – odgovorila je.
– Onda je sve rešeno – zaključila je Lana, a Iva joj se nasmešila, pomalo zbunjena razvojem situacije.
Petar je sve vreme ćutao. Jako malo je jeo i povremeno naginjao čašu sa vinom.
– Pero, kako napreduje projekat na kome radiš? – upita Andrej.
– Ide. I ja i moji ljubimci se gušimo u formaldehidu.
Andrejevo čelo se samo blago namrštilo, dok su mu se usne razvlačile u smešak.
– Neverovatan si. Taj crni humor ti baš leži.
Petrovo lice se tek tad izobličilo u neki nagoveštaj osmeha.
– Pera pravi lampe – ubacila se Lana u razgovor – Pravi je umetnik!
Iva se okrenula prema ćutljivom čoveku, zainteresovano.
– Zaista? Kakve lampe?
Kao da je iznenađen što mu se obratila, Petar je podigao obrve, potom kratko odgovorio :
– Lampe su u skladu sa čovekom kome su namenjene.
– Da – opet se nadovezala Lana – Za mene je napravio jedan fantastičan primerak! – opet se obratila Ivi – Pokazaću ti kad dođeš kod mene.
Klimnula je glavom, potom se obratila Ludaku :
– A ti? Nisam videla da imaš ikakvu lampu?
Nasmejao se.
– Pa, do sad mi nije bila potrebna. Ali sad imam svetlost, možda bi mogao da mi napraviš jednu? Šta kažeš, Pero?
– Svetlost treba održavati, da ne bi utrnula. Dobićeš lampu.
Čudan joj je bio ovaj razgovor dva druga. Čak je i Lana sad ućutala i gledala ih sa neodređenim smeškom na licu. Svakakve još priče su se vodile za tim stolom za kojim je
sedela ta krajnje neobična družina. Priče su se uglavnom vrtele oko Andrejevih dečačkih i studentskih dana, a povremeno su upadale Lanine ljubazne primedbe namenjene njoj. Kad su završili sa večerom, izašli su na terasu. Gosti su posedali u fotelje, a njih dvoje na improvizovanu klupicu koju je njen domaćin sklepao specijalno za tu priliku. Bio je veoma dobre volje, delovao je tako srećan dok je uzimao gitaru u ruke, kretao da svira i terao ih da pevaju. O Petrovom pevanju, naravno, nije bili ni govora,a i Iva je odlučila da ostane uzdržana. Lana se, naprotiv ,nije nimalo ustručavala. Pevala je jasnim, čistim, premda pomalo nesigurnim glasom, uglavnom poznate rokenrol hitove iz šezdesetih i
sedamdesetih godina. Kad se njen repertoar iscrpeo, tekstovi postali falični, a pevanje iscepkano, žice su zabrujale i sa njih se razlegao neki poletan ritam. Lana je ustala
ushićeno i dohvatila Ivinu ruku. Cimala je par puta uporno dok je nije naterala da ustane. Onda ju je terala da igra. Iva se osećala veoma glupo, ali, kao i do tad, nije mogla da
odoli Laninom šarmu. Imala je tu moć da sve što je u drugim situacijama i kad su drugi to činili, izgledalo glupo i smešno, pretvori u zanimljivost i neodoljivost. Vrtele su se jedna oko druge, skakutale, cupkale sve dok muzika nije utihnula. Zadihane i zajapurene, vratile su se na svoja mesta. Još neko vreme su sedeli i pričali o koječemu. Kad su počeli da otežu reči i same misli i kad je zevanje počelo da prelazi sa jednog na drugo, rešili su da odu na spavanje.
