16. poglavlje
LUDAKOVO SKROVIŠTE
Negde u to vreme Andrej joj je otvorio i vrata tajanstvene kućice. Osećala je tremu dok je koračala prema tim vazda zaključanim vratima koja su, u njenoj mašti, skrivala kojekakve tajne. U potaji se nadala da će iza njih konačno pronaći odgovore na pitanja koja su je mučila. Kad je konačno prešla taj prag pred njom se otvorio čitav jedan svet kakav njene oči nisu dotad videle. S vrata se ulazilo u omaleno predsoblje. Desno su se nalazila još jedna vrata, a nasuprot ulaznih su se spuštale stepenice, očigledno ka nekom
podrumu. Poveo ju je u sobu skrivenu iza zatvorenih vrata. Kroz veliki prozor sunce se probijalo u punoj snazi, te je cela soba blještala okupana nekom skoro nestvarnom
svetlošću. Zidovi su bili neokrečeni, prekriveni samo sivim, zaravnatim nanosima maltera. Drvene police su se pružale celom njihovom širinom, od poda pa skoro do plafona. Na njima su njene oči, zaslepljene od jarkog sunčevog sjaja, prepoznavale staklene tegle, teglice i činije ispunjene listovima, korenjem i plodovima biljaka, pregršti isušenih biljnih mešavina koje je verovatno koristio kao čajeve. Bele nalepnice uredno ispisane čitkim rukopisom, krupnim, štampanim slovima, sprečavale su da dođe do zabune oko sadržaja. Bilo je tu i plastičnih posuda sa poklopcima u raznim bojama, keramičkih šolja i raznobojnih flaša i flašica sa kojekakvim tečnostima i tinkturama, raznih oblika i struktura. Jednom rečju, osećala se kao da je ušla u drevnu jazbinu kakve dobre veštice, neku kombinaciju savremene apoteke i prodavnice zdrave hrane. Bila je tu i jednostavna peć na drva, slična onoj na terasi, nekoliko velikih, metalnih lonaca, starih, okrnjenih šerpi raznih veličina, naslaganih jedna u drugu. Ispod prozora je uocila sto od nerđajuceg čelika i na njemu epruvete, pipete i još sijaset slične opreme kakvom bi se mogla podičiti hemijska laboratorija neke škole. Kao opčinjena je zurila u taj neobični prizor. Činilo joj se kao da se obrela u nekom fantastičnom filmu. Ludak je zaista bio neka vrsta modernog čarobnjaka.
– Dobro došla u moje skrovište – rekao je, teatralno pokazujući po sobi i smejući se.
– Ovo je zaista čudesno! – uskliknula je – Zbilja čudesno! – dodala je tiše, kao za sebe, razgledajući načičkane police, čitajući nazive ispisane na nalepnicama koji su ju joj uglavnom bili potpuno nepoznati – Ovde dakle praviš one tvoje šampone i sapune?
– Pa da, u ovom velikom loncu, a onda ih presipam u flaše i kalupe.
– To mora da je prilično komplikovano…
– Naprotiv. Neka isparenja su otrovna, pa moram da vodim računa o ventilaciji, ali u suštini prilično je jednostavno.
Kao da se tek tad setio da je unutra vruće i prilično zagušljivo, prišao je prozoru i širom raskrilio okna. Prozor je gledao na ogradu i komšijski voćnjak nešto dalje. Pokrenuo je i
ventilator. Talasi svežine su joj bistrili misli uskomešane buljukom utisaka. Uprkos svemu iznenađujućem, nekako se osećala kao kod kuće.
-Mora da je lep osećaj kad možeš sam sebi da stvoriš sve što ti treba…
– O, da, osećaj slobode koji time dobijaš, neprocenjiv je. Naravno, ne mogu baš sve sam da napravim. Ponekad mi trebaju i sirovine koje ne mogu u prirodi da nađem, ali i tad gledam da zaobiđem korišćenje novca. Sve što mogu dobavljam trampom.
– Hoćeš da kažeš da uopšte ne koristiš novac? – širom je razrogačila oči, u neverici.
Sa rukama prekrštenim na leđima, pomalo nervozno je udario nogom o pod, kao da otresa blato sa čizama.
– Ne, ne mogu to da kažem. Premda bih voleo da mogu…
U očima mu se pojavio neobičan sjaj, istovremeno bolan i nekako divlji, besan, skoro preteći. Nije mogla ostati tek nemi svedok te unutrašnje borbe.
– Ne razumem…Objasni mi…
Pogledao je, a onog malopređašnjeg, uznemirujućeg sjaja je nestalo. Lice kao da mu se ukočilo u neprirodnu grimasu, imitaciju nehaja, a ton je postao hladan i skoro zvaničan.
– Novac? Čemu služi novac nego da svojim palacavim, zmijskim jezikom zavede nesrećnog, neukog pojedinca, potom ga otruje svojim ledenim, proračunatim poljupcima? Znam, znam da su ti čudne moje metafore, ali one izražavaju istinu i samo istinu.
Ćutala je, pomalo uplašena zlosutnošću koja je vrebala iz njegovih reči.
– Stvarno – nastavljao je, sve više padajući u vatru – Prevelik je značaj pridat novcu u našem društvu. Živimo da bismo zaradili novac, novcem kupujemo stvari koje potom obezvređujemo i bacamo i tako u krug. Novac je potpuno nepotreban u toj priči i on je taj koji je kriv za obezvređivanje svega. Zaista, koliko možeš, recimo, ti da ceniš neku krpicu koju kupiš po relativno povoljnoj ceni, koju je neko drugi pravio danima, znojio se nad njom za sitnu zaradu? Ti nemaš dodir sa tom osobom, ne poznaješ je i ne zanima te ko je ona. Za tebe je vrednost te haljine ili suknje novčana vrednost po kojoj si je nabavio, zato ćeš je lako odbaciti kad ti dosadi i zameniti nekom drugom…
– To ne važi za mene – upala mu je u reč vatreno – Ja se ne odnosim tako prema stvarima, ne odbacujem ih, naprotiv, vezujem se za njih, one su deo mene…
– Znam, nisam mislio na tebe lično, oprosti što je tako zvučalo. Hteo sam da kažem da je novac otupio savremenog čoveka i sputao mnoge njegove potencijale. Zamisli šta bismo
sve morali da znamo i umemo da nema novca kojim sve kupujemo? Zamisli, eto, šta sve treba da se napravi tvoj omiljeni sok od jabuke…Treba pripremiti zemljište, posaditi
voćke, čekati da porastu, čistiti ih od napasti, s vremena na vreme orezivati, kalemiti, pretrpeti po koju nerodnu godinu, brati plodove kad dozreju, ljuštiti ih,cediti, kuvati i konzervirati. Vidiš li koliko je to radnji? A ovako, recimo, dovoljno je da znaš da čitaš,pišeš, računaš i kucaš da bi radio u nekoj prodavnici ili marketu i da bi dobio svojih redovnih ili neredovnih petnaest-dvadeset hiljada mesečno i svakog meseca će se bar nekoliko flaša soka lako naći u tvojoj potrošačkoj korpi, bez obzira na to što si, možda, totalna neznalica. Ovo je banalan primer, ali jasno odslikava stvari.
-Ali jedan ljudski zivot je nedovoljan za sva ta znanja.
-Mozda.Ali to ne znaci da ne treba teziti da znamo sto vise.
-To je ok,ali opet…Ne znam.Malo je cudno.
-Sta je cudno?
-Ta tolika zelja za slobodom.Odakle potice?
Ošinuo ju je pogledom.
-Šta hoćeš da kažeš? Čudno ti je što sam čudan? Naravno da sam čudan. Ja sam Ludak, sećaš se? Zašto misliš da je moja žudnja za slobodom preterana? Zato što je društveno neprihvatljiva? Zato što je ne srećeš na svakom koraku? Zato što bi ti svako sa kim bi pričala o meni rekao da nisam normalan, da sam poremećen, blesav? Govorio je brzo i glasnije nego inače. Nestalo je njegove uobičajene smirenosti.
– Ne, nisam uopšte to htela da kažem. Zašto se ljutiš na mene?
– Šta si onda htela da kažeš? Ne ljutim se – dodao je tišim glasom, shvativši da je izgubio kontrolu nad sobom.
– Samo me zanima kako je sve to počelo i oblikovalo se u tebi.
– Kad govoriš tako zvuči kao da imam neki problem koji treba da se reši.
Nije znala šta da kaže na to.
– Izvini – izustio je na kraju, povrativši mir i dobro raspoloženje – Znam da nemaš loše namere, preterao sam.
– Nema veze.
Prebacio je ruku preko njenih ramena.
– Dođi, ima još nešto što želim da ti pokažem.
Poveo ju je niz stepenice ka podrumu. Dok je otključavao nevelika metalna vrata, osetila je nelagodu. Šta li će zateći dole? Scene iz brojnih horor filmova prošle su joj kroz glavu. Setila se i njegovog čudnog izraza lica i skoro pretećeg uzbuđenja od malopre. A opet, to je čovek koga već neko vreme poznaje i prema kom gaji osećanja, doduše još uvek nedefinisana, ali svakako izvesna. Okrutno je bilo sumnjati u njega. Nestao je u komadiću tame koji je virio kroz poluotvorena vrata. Nije imala hrabrosti da se pomakne. Začuo se klik i jarka svetlost se probila ka njoj. Vrata su se sad širom otvorila i ugledala je Andrejevo nestrpljivo lice.
-Pa gde si ti? Hajde,upadaj.
Još uvek pomalo oklevajući, prošla je pored njega i zakoračila u taj nepoznati prostor. Bio je siv i poluprazan. Nekoliko sijalica je prilično efikasno rasterivalo mrak. Nije bilo
prozora, samo je pri vrhu jednog zida bio ugrađen ventilator .Još jedna vrata neupadljivo su dremala u udubini zida i vodila ko zna gde. Osim velikog, starog drvenog stola
prekrivenog kojekakvim alatima, kablovima i delovima električnih uređaja, nije bilo drugog nameštaja. Najviše pažnje na njemu je privlačila neka čudna šklopocija. Stajala je na
vratima ne usuđujući se da zakorači dalje.
– Šta je to? – upitala je.
Izgledao je uzbuđeno i zaneseno dok je odgovarao :
– Nešto na čemu radim već dosta vremena. Dođi!
Prišla je sa oklevanjem. Pokazao joj je nešto nalik na prilično veliki, plastični balon. Neprozirna belina je skrivala unutrašnjost. Iz kupastog suženja pri vrhu je izviralo crevo. To crevo je vijugalo sve do otvora u zidu jednakog prečnika i gubilo se negde u tajnovitosti susedne prostorije.
– Čemu ovo služi? Je l’ to proizvodi onaj čudan zvuk? Čula sam ga više puta kad sam prolazila gore…
– Da, to je to. Objasniću ti. Ovde, u ovoj kutiji je kavez, to jest mreža povezanih ploča od nerđajućeg čelika. One imaju ulogu elektroda. Je l’ možeš da me pratiš?
– Aha. I?
– Sve što treba da uradim jeste da sipam vodu u ovu kutiju, dodam nešto soli i pustim struju da izvrši elektrolizu. Vidiš ove kablove?
Tek sad je uočila dva uska kabla kako se ulivaju u balon. Pratila je njihovu putanju. Gubili su se ispod stola. Odbojna gomila prašnjavih kutija, povezanih međusobno raznobojnim kablovima bila je razbacana po podu.
– Elektrolizom se izdvaja gas vodonik – nastavljao je, a njegov govor je sve više dobijao na strastvenosti – kao i kiseonik i kroz ovu cev ta smeša odlazi u motor sa unutrašnjim
sagorevanjem, potom u generator, gde se pretvara u struju.
Ponovo je bila zatečena. Setila se uništene vetrenjače nekoliko metara dalje, u dvorištu.
– Struju?
– Da.
– Ali zašto?
– Šta zašto?
– Zašto želiš da stvoriš struju?
– Zato što mi je potrebna.
– Ali ti već imaš struju u kući.
– Ta struja potiče iz državne mreže. I valja je plaćati, a već sam ti rekao da ne volim da koristim novac .Dođi – pozvao je, otključavajući vrata i uvodeći je u tu, još jedinu preostalu
neotkrivenu prostoriju. Nije se mnogo razlikovala od prethodne. Očekivano, tamo gde je cev iz prethodne sobe nestajala u zidu, nalazile su se dve povelike, metalne kutije, međusobno povezane osovinama koje su se naslanjale jedna na drugu. Svuda po podu bili su razbacani kojekakvi merni instrumenti, kablovi su se preplitali, a Iva je morala mnogo da pazi da se ne saplete na neki od njih.
– Vidiš, ovde, u ovoj kutiji je motor, gas kroz onu cev ulazi u njega i sagoreva. Tako se oslobađa termička energija koja pokreće ovu osovinu i pretvara se u mehaničku. Onda ova pokreće osovinu generatora i tamo se mehanička energija pretvara u električnu. To je suština. Sve je to dosta komplikovanije nego što ti ja sad pričam i zahteva mnogo prethodnih, preciznih proračuna. Ali ono što je bitno, funkcioniše.
-Neverovatno.
Ivina osećanja su se kretala u rasponu od divljenja do potpune smetenosti. Iako je osećala da ju je Ludak suočio sa nečim veoma dubokim i značajnim, pre svega za njega samog, nije mogla da se odupre osećanju panike pri pomisli na nezamislive napore koje je ulagao da bi dobio nešto što već postoji, a sve zbog jednog, doduše važnog, nusprodukta : slobode. Težina tog tereta joj se činila prevelika, a cilj i dalje tek delimično ostvaren i teško dostižan.
– Ipak mi se ovo čini nekako…preterano – dodala je.
Naglo se trgnuo. Usne su mu se razvukle u prezriv osmejak.
– Preterano? Ne, ne prihvatam to. Zašto misliš da je preterano?
– Pa ne znam…A čekaj, šta je bilo sa vetrenjačom? Rekao si da si i nju korsitio za proizvodnju struje?
– Da, ali se pokazala kao nepouzdana. Vetar ne duva stalno, a struja treba i kad nema vetra. Uostalom, već sam ti rekao kako je završila. Dune jači vetar i nema više vetrenjače.
– A kako rade one velike vetrenjače, viđala sam u filmovima cela polja. Šta bude sa njima kad nema vetra, zar sme da se desi da cela naselja ostanu bez struje?
– Koliko sam ja upućen, te velike vetrenjače na farmama rade na gas kad nema vetra. Tako da se tu gubi prvobitna ideja vezana za obnovljive izvore energije.
– Ne razumem…?
– Pa energija vetra je čista, ne zagađuje vazduh kao termoelektrana. Ali kad radi na gas, zagađenje je opet tu i ništa se ne postiže.
– Aha. A hidroelektrane? One ne zagađuju?
– Vazduh ne zagađuju, ali remete rečne tokove i riblje populacije u njima.
– Jesi li pokušao nekad da napraviš i neku hidroelektranu?
– Razmišljao sam o tome, ali nije baš jednostavno. Onaj potok ispod kuće je suviše mali, nema dovoljan protok. Trebalo bi da napravim akumulaciono jezero, a i sva ta mašinerija je dosta skupa.
– A ovo što sad radiš – dodala je, pokazujući prema neobičnoj skalameriji ispred sebe – Radi li?
– Radi, naravno. Ali još uvek unapređujem sistem. Ovakav kakav je trenutno, ne može da funkcioniše samostalno. Ne može da proizvede dovoljno struje.
– Ali stani! Nešto tu ipak nije u redu…Rekao si da treba da pustiš struju da bi se izvršila elektroliza vode. U čemu je poenta? Koristiš struju da bi dobio struju?
Nasmejao se.
– Znam da zvuči čudno.
– Ali ne razumem, objasni mi. Ako želiš da se isključiš sa državne mreže, kako zamišljaš…
U momentu joj je sinulo maglovito rešenje, te je zastala. Preduhitrio ju je :
– Mogu da koristim neku malu vetrenjaču, recimo…Ali ima tu još jedan problem. Vodonik.
Napravio je dramsku pauzu, želeći da prida značaj rečima koje je planirao da izgovori.
– Šta s njim? – upitala je pomalo umorno. Osećala je blagu konfuziju u glavi, posledicu bombardovanja kišom informacija koje se napinjala da do kraja razume.
– Teško se skladišti. Prolazi kroz većinu poznatih materijala. I veoma je zapaljiv.
Trgnula se uplašeno.
– Zapaljiv? I tek sad mi to kažeš?
– Ne brini, nisi u opasnosti. Ovde nisu velike količine u opticaju. Koliko se proizvede, toliko se i potroši. Ali da bi se proizvela struja za jedno domaćinstvo, trebalo bi da se smesti
negde neka veća količina. Najbolje ispod zemlje.
– Meni ovo, iskreno, sve strašnije zvuči. Ne razumem zašto se toliko zamla…ovaj…zašto ulažeš toliko napora u to…Vredi li sloboda toliko?
– Vredi! – odvratio je vatreno – Naravno da vredi! Ja ne razumem kako uopšte možeš to da dovedeš u pitanje!
Zaćutala je. Polako se vukla uz stepenice dok je on gasio svetla i zaključavao vrata za sobom, prethodno bacivši poslednji pogled unutra, proveravajući da li je sve u redu. Kad su već izbili na svetlost dana i prepustili se stisku vrelog letnjeg sunca, upitala je, žmirkajući zaslepljena :
– A ta voda koju koristiš, pretpostavljam da mora često da se menja?
– Aha. Na nekoliko dana. Ima tu mnogo posla. I elektrode moraju da se čiste od taloga.
– A vodonik, je l’ on zagađuje okolinu?
– Ne – odgovorio je – Nema nikakvih štetnih nusprodukata tokom njegove proizvodnje.
– Pa je l’ sve to radiš zbog sebe ili zbog očuvanja planete?
Naglo je zario svoje zagasito plave oči pravo u njene. Bile su tako ozbiljne, pomalo zamišljene. A onda su se nasmejale.
– Iskreno,zbog sebe. A ako moja lična borba doprinese i opštem dobru, biću srećan zbog toga, naravno.
Nije odgovorila, ali ova rečenica ju je navela na razmišljanje.
