17. poglavlje
SEOSKI VAŠAR
Narednih nekoliko dana bila je pod utiskom svega što je videla u Ludakovom skrovištu. Iako joj nije dao sasvim jasna objašnjenja u vezi razloga zbog kojih je činio sve što je činio, osećala je da je to nešto što premašuje uobičajenu moć poimanja. Celim bićem je naslućivala težinu tereta koji je sam sebi natovario na leđa, a koji je nosio sa lakoćom i nonšalancijom. Kao, uostalom i sve što je radio. Kakva suluda misao ga je gonila na to, kakva ukorenjena patnja? Mogla je samo da nagađa. A onda joj je jedne večeri saopštio da će je, ukoliko želi, rado povesti na vašar koji je sutradan trebao da se održi u susednom selu. Vašar ju je uvek podsećao na detinjstvo, uzbuđenje i ukus šećerne vune na nepcima, te se sa radošću odazvala pozivu. Pored toga, mislila je kako bi bilo lepo malo promeniti svakodnevni ritam kojim su se kretali i upoznati neku novu sredinu, makar ona bila udaljena samo par kilometara. Trebalo je da krenu tek predveče, te je s nestrpljenjem iščekivala njegov povratak. Kad se konačno vratio, već je bila spremna i cupkala je na terasi, čekajući ga da se istušira i presvuče. Nosila je dugu, pamučnu haljinu petrolej nijanse, ravne sandale i smeđu, upletenu traku oko glave. Traka iste boje objumljivala joj je i levu nadlakticu, a od nje su se prema šakama zrakasto pružale rese. Na vrhu svake rese počivala je po jedna plava, drvena perla.
Njegova pojava na vratima izazvala je osmeh na njenom licu. Pokušala je da ga prikrije, ali nije to učinila dovoljno brzo. Uhvatio je njen osmeh pogledom i takođe se nasmejao.
– Smeješ se? Izgledam čudno možda? – upitao je i paradnim korakom prošetao pored nje, zastajkujući kao na modnoj pisti. Nosio je pantalone od smeđeg materijala, starinskog
kroja, prsluk iste boje, a ispod belu košulju sa rukavima podvrnutim malo ispod lakata. Na glavi je nosio cilindar, na čiji su obod bile oslonjene neobične naočari sa debelim
staklima. Iz džepa mu je virio lanac sata. Smeđa, sada glatko začešljana kosa uredno mu je uokvirivala lice.
– Dakle? – upitao je pompezno.
– Lepo izgledaš – odvratila je smejuljeći se.
– Misliš da je muškarac obučen u viktorijanskom stilu smešan?
– U viktorijanskom stilu! Nosiš odelo svog dede!
– Pa dobro, morao sam da kombinujem ono što mi je bilo dostupno.
– Šalim se. Zanimljivo izgledaš, zaista. Lepo ti stoji taj cilindar.
– Šešir je, kao što znaš, iz pozorišta.
– A kakve su ti to naočari?
– To su specijalne naočari. One simbolizuju moju novostečenu reputaciju ludog naučnika, haha. Naravno – dodao je – bilo bi manje pozerski da umesto njih nosim, recimo, moderne naočari koje koristim u laboratoriji, ali ove prosto bolje izgledaju i idu uz celu ovu priču. Pretpostavljam da moji takozvani istomišljenici veruju da su se ovakve koristile u vreme industrijske revolucije da se zaštite oči tokom rada u fabrici, ali ja nisam baš siguran u to. Nabavio sam ih na nekoj licitaciji preko interneta. A odelo jeste
dedino. Ličim ti na mog dedu?
– Ne znam kako izgleda tvoj deda. Nego, neće li ti biti vruće?
– Ne. Misliš li da izgledam previše upadljivo?
– O, da. Ali sviđa mi se kako izgledaš – dodala je vragolasto, provlačeći mu prste kroz kosu koja je virila ispod šešira, ne bi li ga razbarušila i ljubeći ga kratko, sa zvučnim efektima.
– Ne, zaista – rekao je braneći se od napada njenih prstiju i zaglađujući ponovo kosu – Neće ti biti neprijatno da šetaš sa mnom?
– Daj, pa ni ja ne izgledam kao ostali ljudi, isto pitanje bi ti mogao meni da postaviš.
– Istina, tvoj stil odaje različitost. Ali dopadljivu različitost.
– Šta sad pa to znači? – upita ona hvatajući ga pod ruku i već ga vukući preko dvorišta.
– Pa to da sve što ti se učini zanimljivim ti nekako prilagodiš ukusu većine i ne izgledaš čudno, već interesantno.
– Pa, to i nije neka mana, zar ne?
– Ne, nije. Naprotiv. Ali ipak! Ima nešto u tebi, neka tvrdokorna ispravnost. U tvom izgledu, u tvom ponašanju, u onome što osećaš. Svi tvoji demoni su u svetačkim odelima i sa
oreolima. Ne znam.
Ćuteci su hodali neko vreme. Veče je već navlačilo tamno rumenu skramu na lice neba. Vazduh je opojno mirisao. Pogled joj je bio zariven u tlo. Osećala je neku čudnu mešavinu uzbuđenja i bola. Njeni demoni…U svetačkim odelima. Pomislila je kako je, kao i obično, u pravu. Pogodio je pravo u najbolniju tačku, u njenu nesposobnost da bude onoliko drugačija koliko je želela, da bude buntovna i dosledna u svojoj pobuni. Ma koliko želela da doživi sebe kao antagonizam svemu već viđenom i monotonom, nije mogla umaći činjenici da joj je često bilo dosadno sa samom sobom. Kako li je tek drugima sa njom? Ovakve misli su pojačavale njenu nesigurnost i strahove i udaljavale je od ljudi uprkos želji da sa njima bude bliska. Kako da mu to objasni? Kako, kad je i sama jedva shvatala?
Ugrizla je usnicu.
Primetio je njen nemir.
– Jesam li te rastužio? – upitao je blago, pomogavši joj da se popne na kola.
– Ne! – brzo je odvratila, ne gledajući ga, ali bilo je jasno da ne govori istinu.
Popeo se na kola pored nje i obgrlio joj ramena.
– Hajde da krenemo pre nego što padne mrak.
– Ok.
Zaprega se polako klackala uzanim seoskim putem. Nije bilo vetra, te su odmicali zbijeni izmedju kukuruznih šuma, tihih, uspravnih i skoro nepomičnih. Iz trave koja je izbijala u prvim redovima do puta čulo se uspavljujuće šuškanje i zveket nevidljivih bića. Osećala se prijatno i nekako uklopljeno u to ruralno okruženje. Pomalo je strepela od izlaska na
glavni put. Pitala se kako će delovati njihova pojava tamo, među svetom. Zaista, dvoje ljudi neobičnog izgleda na arhaičnom vozilu…Privlačiće previše neželjene pažnje. Pogledala je svog saputnika. Nije delovalo da ga to brine. On je to radio skoro namerno. Svoju suštinsku različitost je prenaglašavao želeći da razbije očekivanost. Želeći da pokrene nešto u samom sebi i u drugima. Celokupan njegov način života bio je svojevrstan umetnički izraz. Retko je sretala ljude tog kova i osećala je kako je njegova energija
pokreće ka nekim neslućenim horizontima. Činilo joj se da bi sa njim ovako mogla i do kraja sveta.
– Do kraja sveta – prošaputala je, potom se trgla i podsmehnula sama sebi.
– Nešto si rekla?
– Ne, ne, ništa – odgovori nervozno, vrteći glavom.
– Učinilo mi se da si spomenula kraj sveta? Misliš da je ovo mesto na kraju sveta, bogu iza leđa? – smejao se, a okean u njegovim očima je oživeo.
– Ma ne. Samo sam sledila neku misao. Znaš kako misao skače sa jedne teme na drugu…Začas se nađeš na neočekivanim mestima. Sad kad bi me pitao, ne bih znala ni odakle sam krenula…A više se ne sećam ni gde sam to stigla! Stvarno! O čemu li sam razmišljala?
Iva se, doduše, vrlo dobro sećala svega što joj je prošlo kroz um, ali nije imala hrabrosti da to podeli sa njim. Nije bila sigurna da neće pogrešno shvatiti. Sad su već izbili na glavni put. Asfalt je bio topao, upijao je ostatke letnje žege. Andrej zateže uzde i konj uspori. Nije mogla da ne posmatra krišom njegove ruke. Već pomalo ogrubele od napornog rada, sanjalački dugih prstiju, odražavale su naizgled nespojive kontraste njegove prirode : s jedne strane umetničke sklonosti, slobodoumnost i inovativnost, a sa druge veštinu, hrabrost i spremnost da se uhvati u koštac sa svakim izazovom. Nije mogla da se ne divi tome kako je izgradio sebe, kako je od nesigurnog, neprilagođenog i mračnog dečaka kog su destruktivna osećanja i okolnosti nosile kroz život postao ono što je sada : snažan i stabilan muškarac, otvorenog uma i dečjeg duha. Nekako joj se činilo, ako je on uspeo u tome, moći će i ona jednog dana. Samo njegovo postojanje teralo ju je da veruje da i za nju ima nade.
Automobili su promicali i videla je glave kako se okreću i poglede kako ostaju na njima. Ne bi bila iskrena ako ne bi priznala da joj je ipak bilo pomalo neprijatno. Sva ta priča o različitosti je bila u redu, ali ona nije volela u toj meri da bode oči ljudima time. Nekako joj je više prijalo da čini povremene čudne ispade, nego da to pretvori u stil života i time bude stalno ogoljena i prepuštena na milost i nemilost masi koja nije imala razumevanja.
Prvi mrak je već prekrio okoliš kad je zaustavio konja ispred velike, u belo okrečene kuće, sa lepo uređenim dvorištem i širokom betoniranom stazom ispred. Sigurnim pokretima, koji su odavali utisak da ovde nije prvi put i da je blizak sa domaćinima, raskrilio je metalnu kapiju, uterao kola i pomogao joj da siđe. Već je zamakao sa ispregnutim konjem iza kuće, kad se otvoriše vrata i na njima se pojavi omalena, starija žena.
– Dobro veče – doviknula je učtivo, osećajuci nelagodnost što Andrej baš u tom trenutku nije bio tu i što je sama zatečena u dvorištu nepoznatih ljudi.
Žena je klimnula glavom.
– Dobro veče.
Nije delovala začuđeno što je vidi, valjda je prepoznala kola i pretpostavila da je došla sa njihovim vlasnikom.
– A gde je Andrej? – Ivine pretpostavke su bile tačne.- Odveo je konja negde pozadi…
– A, dobro! Hajde, uđi, dete, nemoj da stojiš tu, u dvorištu.
– Jao, hvala na pozivu, ali ne znam, Andrej je rekao da će me voditi na neki vašar…
– A, na vašar! Pa dobro. Idite, sad je tamo lepo, ima puno ljudi i muzike.
Nasmešila se ljubazno, ne znajući šta da odgovori. Simpatična joj je bila ta dobroćudna žena, jednostavnog izgleda i ponašanja. Kroz nekoliko trenutaka, Andrej je stigao i srdačno se pozdravio sa ženom. Iz živahnog razgovora zaključila je da je ona neka sestra njegovom ocu i da Andrej često kod njih navraća jer žive blizu. Pošto su se na brzinu
dogovorili oko prenoćišta, zgrabio je Ivinu ruku i poveo je uskom, slabo osvetljenom ulicom. Ubrzo su prošli zadnje seoske kuće i most u podnožju brežuljka. Osvrnula se na
zatamnjeno ogledalo reke. Bilo joj je žao što ne može da čuje njen žubor. Odozgo, sa uzvišenja, dopirala je glasna muzika. Glas čoveka koji je pozivao na vožnju ringišpilom
prolamao se kroz noć. Duž blage kosine bile su naređene slabo osvetljene tezge. Zainteresovano je razgledala izložene sitnice, odeću, nakit.
– Sviđaju ti se? – upita on, opazivši njen ushićeni pogled zalepljen za neobične, dugačke minđuše od plavog perja.
– Slatke su – odgovorila je i pomalo postiđeno odložila minđuše nazad na tezgu.
– Mislim da bi ti baš pristajale – dodao je, potom je priljubio usne uz njenu ušnu školjku i došapnuo:
– Nemoj da ih kupuješ, napraviću ti iste takve.
Njen osmeh je odavao blagu zbunjenost.
– Ok, naravno. Volela bih.
Probijali su se kroz uskomešanu gomilu. Nisu joj promakli pogledi uprti u njenog netipičnog dragog, radoznali, začuđeni, podsmešljivi, pa čak i zluradi. Nije se mnogo uznemiravala zbog toga, ali se osećala čudno i uzbuđeno, nekako otrgnuto od sebe,od svakodnevnog utiska o sebi, sagledanog u ogledalu koje su držali drugi ljudi. Šetnja sa
Ludakom, makar sama po sebi nije sadržala ništa neuobičajeno, nosila je sa sobom čar voća koje je sama sebi nekada davno zabranila, a baš zato ga je ostala željna. Toliko
željna, da joj je taj osećaj odsecao noge do kolena, ispunjavao ruke prijatnom malaksalošću sve do vrhova prstiju, a njen hod činio sigurnijim i utemeljenijim. Sve jače je
stiskala njegove prste. On sam se ponašao vrlo nonšalantno i opušteno, podizao je cilindar u znak pozdrava kad bi sreo nekog kog poznaje, dobacivao joj je nasmejane poglede, pričao o koječemu zanimljivom, svraćao od tezge do tezge, raspitivao se o cenama svega što bi mu se učinilo interesantno i sve u svemu, činio da se oseća veoma prijatno u svakom trenutku.
Noć je zgušnjavala tamu nad njihovim glavama. Muzika je postajala sve glasnija, a svetla ringišpila su se palila i gasila naizmenično u vazduhu, dajući večeri specifičnu
čaroliju. Atmosfera je bila nekako nestvarna, kao da sanja, a tlo joj je podrhtavalo pod nogama. Kad su konačno prošli kapiju i dospeli u centar vašarišta, shvatila je da se nalaze
na groblju. Zastala je, zaprepaštena neočekivanim prizorom. S njene leve strane počivali su grobovi, uznemireni prodavcima kokica, privezaka, igrački i sladoleda koji su bili naređani tik uz ivicu groblja. Desna strana je bila prekrivena šatorima i ringišpilima i vrvela je od razularenog kafanskog života i neumerene dečje zabave. Ko li se samo dosetio da poveže te dve stvari? Svuda unaokolo širio se miris mesa pečenog na roštilju i crnog luka. Andrej je odlučio da to veče žrtvuje beskompromisnost svog stava o nekorišćenju novca zarad malo zabave. Kupio je pivo i naručio pljeskavice. Dok su čekali, osvrnula se bojažljivo na spomenike. Tamni i nepomični, grabili su ostatke svog uzurpiranog mira poput sluga u mračnom kutku dekadentne balske dvorane.Titravi sjaj sveća gubio se u drečećem blještavilu.
– Kako uvrnuto! – pomislila je.
Opskrbljeni pivom i vrućim lepinjama, smestili su se na poljanu nadomak crkvice. Tu je bilo prilično mračno .Iz okvira nabujalih krošnji, smeškale su se zvezde. Trava je bila suva i šuštala je pod prstima. Unaokolo se širilo kikotanje i poluglasan žamor ljudi koji su, kao i oni, posedali na hrskave vlati. Iz tog položaja lako su mogli videti tezge i prolaznike. Magija je treperila u njoj i svuda oko nje. Smejala se bradatom čoveku koji je išao od tezge do tezge u dugoj crnoj mantiji.
– A šta će pop ovde u ovo doba? – upitala je.
– Radi – odvrati Andrej smejući se zagonetno.
– Šta radi? Sabira milostinju za beskućnike? – podsmehnu se Iva
– Haha, ma ne. Naplaćuje pijačninu.
– Naplaćuje pijačninu? Misliš ono kao crkva izdaje prostor vašardžijama, a oni plaćaju da tu prodaju?
– Baš tako.
Njene visoko podignute obrve su jasno izražavale zaprepaštenje.
– Nisam vernik, ali zar ne znaju onu priču o tome kako je Isus upao u neku crkvu i porazbijao sve tezge i izbacio sve trgovce iz hrama? Zar ovo nije to isto?
Andrej je ćutao i dalje se odsutno smešeći.
– Zar to nije licemerno? – nastavljala je Iva – Sve ovo…- pokazala je rukom po poljani, ali nije uspela da završi rečenicu.
– Jeste – odgovori on posle duže pauze – veoma je licemerno. Sve je smešno i nenormalno i licemerno, ne samo ovo što vidimo. Živimo u svetu u kojem se svetinje i vrednosti poštuju jedino iz straha, a u stvari, sve je oskrnavljeno. Oskrnavljeno je već samim strahom kao motivom, a tek ljudskim postupcima!
– Slažem se s tobom. Sve je tako besmisleno. Razlozi, uzroci, posledice. Za mene, sve je jedno veliko ništa.
– Hm. Nije baš tako. Vidim nemoć. Vidim strah od te nemoći u tvojim očima. Ali ti, zapravo, nisi nemoćna. Možeš da pokreneš nešto, možeš da nečemu udahneš smisao, umesto da lutaš tražeći ga. Razumeš?
– Donekle…
– Pogledaj ovaj kamen. On je ćutljiv i nepomičan i naizgled ničemu ne služi. Ali pokušaj da ga podigneš, zateći ćeš čitav jedan svet mrava, bubica i poneku glistu. Za njih taj kamen ima smisao, za njih je on dom, odmorište, utočište. A vidiš, ta bića nisu oduvek pod tim kamenom živela i sve dok su obitavala i kretala se nekim drugim stazama, on za njih nije bio ništa. Nije imao smisao. Tako i ti možeš pronaći svoj kamen na koji ćeš nasloniti glavu kad kloneš i on će za tebe postati smislen. I svoj život mozes isto tako istgnuti iz kandži slučajnih dešavanja i usmeriti ga, oplemeniti, osmisliti, iako ti sad to izgleda nezamislivo i nemoguće.
– Da, mislim da sad razumem.
– Nego, dođi – razbio je naglo ozbiljnost razgovora – Hoću da ti pokažem nešto.
– Šta to?
– Videćeš, hajde.
– Ali šta ćemo sa ovim stvarima..?
– Ostavi ih tu, kome trebaju načete pljeskavice i poluprazne pivske flaše? Vratićemo se. Hajde!
Pružio joj je ruku i pomogao joj da ustane. Povukao ju je među masu koja se komešala na kapiji. Skoro trčeći i usput gazeći, gurajući ljude i izvinjavajući im se, doprli su do tezge sa raznovrsnim sitnicama. Bacivši kratak pogled, lako je iz naslaganih stvari izdvojio starinski budilnik. Njegova lepa, žuta površina se caklila na svetlosti sijalice.
– Moj deda je imao sličan, ali ga je razbio kad mu više nije trebao – rekao je.
– Mora da ga je mnogo mrzeo- Ivine oči su bile pune nežnog zadirkivanja.
– Naravno da ga je mrzeo. Ceo život ga je budio u ranu zoru da se spremi za posao.
Smejala se.
– Vidiš, ovo je pravi budilnik, kao što su se nekad proizvodili – nastavi on pokazujući joj mehanizam koji je pokretao kazaljke, podešavajući crvenu kazaljku da zvoni za dva minuta, potom zatežući šraf do kraja.
– To su bilo mnogo dobri satovi – dobaci prodavac predusretljivo – Nema više takvih. Mnogo su retki. Taj i još nekoliko imam kući.
– Da, da. Odlični su. Ako zazvoni, kupujem ga.
Prodavac je odjednom promenio položaj tela, raskoračio noge, ruke zario u džepove i pogledao ga veoma ozbiljno. Posle dramatične pauze, progovorio je :
– Prijatelju, zar sumnjaš u mene? Zar misliš da bih ti nudio nešto što ne valja? Pa pitaj bilo koga ovde zna li Novicu , da li je ikad ikoga prevario…Probaćeš, pa ćeš se i sam uveriti…
– Taman posla – odvrati Andrej – Ne sumnjam. Ali znaš kakvi su ti stari mehanizmi, lako rđaju, kvare se, nikad ne znas koliko će da traju. Zato proveravam. Ne zbog tebe, ne
sumnjam, ne srećemo se prvi put, znamo se…
Vidno odobrovoljen, prodavac upita klimajući glavom prema njoj :
– A ovo je snajka?
– Da, to je moja ljubav – odgovori Andrej osmehnuvši se i bacivši na nju kratak pogled, još uvek držeći budilnik u rukama. Ona spusti pogled, u neprilici. Poželela je da taj stari sat konačno zazvoni i izvuče je iz iste, ali on kao da se uzjogunio i sve jednako je ćutao nalik kakvom starom namćoru. Baš kad je zazinula da nešto priupita ne bi li razbila neprijatnu tišinu, začula je rezak udarac metala o metal. Nije bilo sumnje, sat je zvonio. Videla je kako se Andrejevo lice u trenutku ozarilo. Pogled mu je ispunila plima života i radosti koja se rasipala svuda oko njega, čineći ga magičnim.
– Uzimam ga! – uskliknuo je radujući se kao kakav dečak kad pronikne u tajne sveta koje ga intrigiraju.
U tom trenutku, u gomili nepoznatih ljudi, omamljena muzikom koja joj je parala uši i vibracijama tla koje je izazivala, Iva je shvatila. Ne, nije shvatila, samo je postala svesna
saznanja koje je oduvek bilo tu, deo nje i čekalo trenutak da ispliva : da voli Ludaka i da je srećna zbog toga.
Deset minuta kasnije, opet je sedela na travi, nadomak crkvice. Andrej je ležao, smestivši glavu u njeno krilo. Milovala ga je po kosi, grabeći i stiskajući nežno, s vremena na
vreme, meke pramenove. Nije se pomerao. Na trenutak joj se učinilo da je zaspao. Zaustavila je dlan na njegovom obrazu. Činilo joj se kao da se celo njeno biće slilo u njega. Mnogo snažnih osećanja komešalo se u njoj i pretilo da izbije kroz stisnute usne, prste, oči prikrivene tamom. Uplašila se tog što je osećala. Osetila je kako joj se šaka grči od uzdržavanja, a želela je, silno je želela da stisne te obraze, tu glavu, to telo prepušteno snu, snažno, do bola. Želela je da ga privije uz sebe, da se stopi sa njegovom toplinom, da uguši nemir koji je osećala. Pitala se kako može da spava tako mirno, tako bezbrižno. Zavidela mu je na toj slobodi. Ona nikad ne bi mogla da se prepusti nekome tek tako, bez zadrške, bez straha, bez preispitivanja. Mrzela je sebe zbog te sputanosti, doživljavala ju je kao hendikep u odnosima sa ljudima. Posebno u odnosu s njim. Nije znala koliko je vremena provela zadubljena u misli,kad je uhvatila njegov pogled uperen u svoje lice. Osetila se razapeto između ushićenja i neprijatnosti, između želje da prati impulse koje je osećala ili strahove koji su je zaustavljali, ali ta borba je trajala samo jedan trenutak. Već sledećeg se smešila i spustila stidljiv poljubac na njegove usne. Nedugo zatim, ležala je u travi kraj njega i strasno ga ljubila. Svetla sa tezgi su se stapala sa zvezdama. Senke ljudi polako su iščezavale iz njihovog vidnog polja. Urnebesni zvuci su se odbijali od okolnih brda, šaljući odjeke u tamu. Pevačica iz obližnjeg šatora već je bila promukla.
Bilo je oko jedanaest sati kad su se polumračnim sokakom vratili do kuće gde je trebalo da prenoće. Tetka i teča Andrejevi još uvek su bili budni, te ih zadržaše na čašici rakije i
razgovora. Iva nije bila vična ispijanju tako jakih alkoholnih pića, ali, kao i obično, nije htela da dozvoli da se to vidi. Hrabro je naginjala čašicu sa tečnošću raskošne žute
boje, upinjući se iz petnih žila da zadrži crte svog lica u normalnom položaju, ne dajući grču da se probije i oda je. Bacao je ka njoj nasmejane, nimalo stidljive poglede pune
nežnosti. I premda su njegove ruke ostajale daleko od njenih i njegove noge mirne i nenametljive ispod stola, njegovo lice se vazda okretalo prema njoj, poput suncokreta
željnog sunca. Pomalo je osećala neprijatnost zbog toga, posebno pred tim ljudima koji su blagonaklono klimali glavom na svaku reč koju bi izgovorio. Naime, umeo je lepo da govori i da natera ljude da se osećaju prijatno u njegovoj blizini. Uglavnom su razgovarali o poljoprivredi, teča je pokušavao da navede točak na priču o politici, što je Andrej vešto izbegavao, a s vremena na vreme bi se tetka ubacila u priču pominjući neke zajedničke poznanike i rođake, prenoseći mu detaljno novosti iz njihovih života. Sa prikrivenim
osmehom je gledala svog dragog kako prati tetkine reči sa nepomućenom pažnjom, iako je pouzdano znala da ga sve to malo zanima. Prvu priliku koja bi se ukazala, upadao je u
procep njenog govora i postepeno širio te zidove sve dok razgovor opet ne bi krenuo u pravcu koji je svih zanimao. Svih, osim možda Ivu, koja je bila prilično ćutljiva, kao i uvek
među nepoznatim ljudima. Oglašavala se samo kad bi joj uputili direktno pitanje.
-E pa tako, teča Mirko – završavao je razgovor Andrej, ustajući od stola – navrati kad imaš vremena, pa ćemo videti za to…- Važi, važi – odgovarao je čovek, tapšući ga familijarno po leđima – nego ne valja ti to tvoje odmetništvo, sine, nije to za tebe. Da je neko drugi u pitanju, uopšte se ne bih bunio, ali ti, ti si mogao mnogo da postigneš, da stekneš ugled i poštovanje, pa i novac, i novac je bitan, da se ne lažemo, a pogledaj sebe sad…
Zastao je na trenutak, jer ga je žena uštinula za podlakticu, očima i mimikom mu kazujući da ćuti. Ali nije se dao pomesti. Trgnuo je ruku nervozno, a iz očiju mu je sukljao prekor i bes.
– Šta me štipaš, ženo? Zar ja govorim nešto loše? Samo mu ukazujem na neke stvari…Kako izgleda tvoj život, reci mi? Radiš po ceo dan, dolaziš kući prljav, umazan, umoran…Ni do čega ti nije…A pogledaj, pogledaj šta te tamo čeka – uperio je sad lice ka njoj i učinio da se oseća izloženo i na neki način zloupotrebljeno – Lepa devojka koja je po ceo dan sama i na kraju dana, šta ti možeš da joj pružiš? Još samoće, još dosade.
Najdenom je osetila je kako joj sva popijena rakija udara u glavu, raspirujući vatru neočekivanog besa. Zaustila je da nešto kaze u Andrejevu odbranu, ali je on preduhitrio :
– Tečo, ja sam svestan da ste svi očekivali nešto drugo od mene. Znao sam to i kad sam birao ovakav život – glas mu je bio čvrst i nije delovao uznemireno, niti ljuto – Ali pričali smo o tome toliko puta! Znaš – okrenuo se sada prema njoj, molećivim pogledom zaustavljajući suzna jezera u dnu njenih očnih duplji – Teča Mirko je duša od čoveka i on mene u stvari mnogo voli i ceni, a to što govori, to je zato jer misli da sam ja nesrećan samo to još uvek ne znam – smejao se izgovarajući zadnju rečenicu – Ali nije problem, ponoviću koliko god je puta potrebno, ja sam srećan i ostvaren čovek, ništa mi ne fali, i ona je srećna – pokazao je prema njoj unutrašnjom stranom dlana – ona me razume i prihvata takvog kakav jesam i sve je u potpunom redu, ali ujutru neće biti ako uskoro ne legnemo, stoga, laku noć, familijo.
Njegov osmeh je razoružavao. Niko više nije imao ništa da doda.
– Tetka, gde si nas smestila?
– Na sprat, ajmo – jedva dočeka ona, pa ih povede uz stepenice.
– Laku noć – dobacila je Iva učtivo ućutkanom čoveku, osećajući istovremeno otpor pema njegovim stavovima i sažaljenje zbog toga što je na neki način ostao neshvaćen.
– Laku noć, snajka. Ne zameri… -raširio je ruke prostodušno i izdigao ramena, kao da se snebiva.
– Taman posla. Laku noć još jednom – odvratila je, na trenutak zastavši ne znajući šta bi još rekla i sledeće uradila, potom brže – bolje pojuri Andrejevim stopama.
Bila je to uredna i ušuškana kuća. Goblena i miljea bilo je na sve strane. Uvela ih je u omanju sobu, kvadratnog oblika. Luster sa belim kuglama bacao je senku na bele zidove. Nije bilo mnogo nameštaja : jedan ormar, starinski, prilično glomazan, dva kauča, jedan naspram drugog i stočić. Stopala su uranjala u mekoću šarenog tepiha.
– E pa, laku noć, lepo spavajte, pa se vidimo ujutru.
– Laku noć, tetka – odgovorio je Andrej, ovlaš joj prebacivši ruku preko ramena.
– Laku noć – odgovori i Iva ljubazno.
Vrata su se tiho zatvorila. Osluškivali su njene korake kako zamiču niz stepeniste. Kad je sve utihnulo, bojažljivo su se pogledali. Andrej je prvi razbio led :
– Biraj! – rekao je pokazujući prema krevetima.
Bez mnogo razmišljanja spustila se na onaj sa svoje leve strane. Sedela je usred bazenčića sa labudovima. Odjednom je shvatila da oseća čudno. U stvari, sve je bilo čudno te večeri : od skoro nadrealne slika vašara u grobljanskom dvorištu, preko rakije i razgovora o poljoprivredi sa Andrejevim rođacima, pa sve do ove poluprazne sobe i plave posteljine sa belim labudovima i predstojećeg spavanja sa Andrejem u istoj prostoriji.
– Šta će sada biti? – pitala se, osećajući kako joj glavom lelujaju talasi nekog divljeg mora, izazvani alkoholom.
Andrej se izvalio na krevet, naslonio glavu na ruku i gledao je veoma ozbiljno, skoro suviše ozbiljno. Činilo joj se da sa druge strane pogleda nije ona, već neka druga žena koju
ona još ne poznaje, a on je vidi i već obožava. Nije imala dovoljno drskosti da mu dugo uzvraća pogled. Stidljivo je spustila kapke i sakrila oči.
– Video sam kako si pobesnela kad je teča počeo da me kritikuje – počeo je, konačno se osmehnuvši.
Laknulo joj je. Čudna ozbiljnost na njegovom licu je skoro plašila.
– Ne znam, odjednom mi je krv jurnula u glavu i bila sam na ivici da izgubim kontrolu. Nikad pre nisam ništa slično doživela.
– Zašto si izgubila kontrolu?
– Ne znam, čudno je to osećanje, napadao je tebe, a ja sam se osećala kao da meni dere kožu sa tela.
Sad se već grohotom smejao.
– Ali nije me uopšte napadao. Samo je rekao svoje mišljenje.
– Za mene bi to bio napad.
– Osetljiva si.
– Hm.
– A i voliš me – pogledao je izazivački – Zar ne?
Trgnula se iznenađeno. Pitanje je bilo direktno i potpuno neočekivano.
– Ovaj…Pa da, nego nije to…Mislim volim te, ali zašto je to sad bitno?
– Uvek je bitno. Eto, mogla si mi sto puta do sada ponoviti reči ljubavi i stihove pisati, a ja opet ne bih u to bio tako siguran kao sada, nakon što sam ti video lice kad si mislila da
sam ugrožen i tu spremnost da sve oteraš dođavola zbog mene.
Spustila je čelo još niže, postiđena. Iznutra je drhtala od uzbuđenja. Uskovitlana osećanja su joj zavezala jezik. Zašto je dodjavola tako direktan? Zar ne vidi da je zbunjuje? No, nije mogla da se ljuti na njega. Znala je, iako se njen površinski sloj joguni i prenemaže zbog pretnje da bude pocepan i odbačen kao beskoristan, njene dubine su upravo zbog te
direktnosti još vise prianjale uz njega, sve čvršće se vezujući.
Naglo je ustao, ugasio svetlo i prišao prozoru. Razgrnuo je zavesu. Mesečeva svetlost se spuštala kroz okno kao na nekom nevidljivom toboganu. Lice mu je na mesečini izgledalo bledo, usko, skoro sablasno. Oči su delovale ogromne.
– Je l’ ti se desilo nekad da ti se neki trenutak učini skoro filmski? – upitao je odjednom – I čini ti se da samo muzika nedostaje da ga upotpuni…
– Da, da, često mi se to dešava…- trgla se iz neke omamljujuće dremljivosti.
– Dođavola! Trebalo je da ponesem gitaru!
– Koja pesma je u pitanju?
– Nijedna postojeća. To je muzika iz moje glave.
– Otpevaj mi je.
– Ne mogu, nije to to.
– Onda ćeš mi je otpevati sutra kad stignemo kući.
– Ne, ne, ne, ni tada to više neće biti to…
– Ja bih ipak volela da je čujem…
Nasmejao se nekako na silu.
– Pa, važi, pokušaću, ali ne znam kako će sutra sve to izgledati…
Još uvek zagledan u bledo mesečevo lice, seo je nazad na krevet, skinuo odelo, čarape i košulju i zavukao se pod ćebe. Iva je još uvek neodlučno sedela na ivici svog.
– Ne spava ti se još? – dobauljao je glas iz polumraka.
– Ne. Ali leći ću.
– Šta čekaš onda?
– Pa…Da se okreneš…Ako nije problem.
Pridigao se u postelji.
– Zašto?
Opet ju je zbunio pitanjem.
– Pa da se skinem.
– A šta ako želim da te gledam?
Osetila je kako joj je krv jurnula u lice i bila srećna sto je pod okriljem mraka, te on to ne može da vidi.
– Možda ja ne želim da me gledaš?
– Stidiš se?
– Nisam savršena.
– Šalis se? Ko ti je rekao da treba da budeš savršena? Divna si takva kakva jesi.
– Ja zahtevam od sebe savršenstvo. Što ne znači i da nešto konkretno preduzimam da mu se približim.
– Komplikuješ sama sebi život.
– Znam.
– A šta je po tebi savršeno? Jesam li ja savršen?
Nasmejala se.
– Pretpostavljam da nisi. Ali si super takav kakav si, tebi je dozvoljeno da ne budeš savršen, ali ne i meni.
– Zašto si stroža prema sebi nego prema drugima?
Unervozila se. Opet ju je terao da kopa po sebi.
– Možda jer smatram da manje vredim, pa moram više da se trudim da ih dostignem, ko zna? – iscerila u mraku.
Zaćutao je. Posle nekoliko trenutaka okrenuo se prema zidu bez reči. Svlačila se u tišini. Samo u majici i gaćicama spustila se u jezerce svog kreveta, među labudove. Ćutanje je bilo glasnije od bilo kog razgovora. Nijedno nije moglo da zaspi. Vrteli su se u krevetu, silom zatvarali oči, ali uzalud. Očiju zarivenih u zid, više je osetila nego čula pokrete njegovog tela dok je napuštao krevet. U trenutku se našao jako blizu nje. Podigao je ćebe, ogolivši joj butine. Uplašeno se okrenula i instiktivno zauzela položaj u kojem je verovala da joj telo najbolje izgleda. Stajao je tako nekoliko sekundi nadnesen nad njom. Mesečina mu se rasipala po kosi, pa mu je lice ležalo u senci. Izgledao je skoro zastrašujuće. Onda se iznenada spustio kraj nje, privio se uz njeno zagrejano telo i navukao ćebe preko oboje. Osetila je kako zariva nos u njenu kosu, objumivši je rukom, ne bi li joj bio još bliže. Skoro bolan užitak je prožimao njen grudni koš. Uvek ga je osećala kad bi joj na silu prilazio bliže nego što je mogla da podnese. Borba njenih unutrašnjih sila ju je uzbuđivala više nego što je bila spremna da prizna samoj sebi. Uživala je puštajući ga da ruši njene zidove. Ali uvek bi se iza srušenog pomaljao novi.
