18. poglavlje
LUDAKOVA SESTRA
Više puta se budila u toku te noći. Mesečina je kupala sobu intenzivnim sjajem. Andrej je spavao mirno, na boku, sa rukom podmetnutom između glave i jastuka. Invazivni talasi nežnosti su joj zapljuskivali telo s unutrašnje strane, strujeći od srca ka vrhovima prstiju na rukama i nogama. Ravnomerni udasi i izdasi su remetili noćnu tišinu, krećući se od onih najtiših, jedva čujnih, do prilično glasnih, praćenih povremenim hrapavim zvukom, nalik tihom hrkanju. Nikad pre nisu spavali u istom krevetu, premda su imali
bezbroj prilika za to. Ona se jednostavno nije usuđivala na taj korak, a on takođe nije ništa preduzimao. Verovatno nije hteo da ona to pogrešno shvati. Ali večeras se prilika sama namestila i on je bez previše ustručavanja uplovio u njenu intimu. I eto, sad je spokojno zauzimao više od polovine njenog jastuka, zguravši je u ćošak, do samog zida, usnuo, sa rukom prebačenom preko njenog tela. U pauzi između dva uranjanja u san, posmatrala je njegovo lice. Utonulo u to specifično, besvesno stanje, to je postajalo lice bezbrižnog dečaka. Meka oblina njegovih obraza punila ju je toplinom. Sa tim osećanjem vraćala se svojim mračnim snovima. Kad ju je dnevna svetlost konačno probudila, nije je mnogo začudilo što ga nije zatekla kraj sebe. Obukla se, dovela u red razbarušenu kosu i spustila niz stepenice. Kuća je delovala prazna. Spolja su dopirali glasovi, pa je izvirila na ulazna vrata. Andrej i njegova tetka sedeli su zavaljeni u zelene, plastične stolice i tiho razgovarali. Kad su je ugledali, tetka je poskočila sa svoje stolice, užurbano je pozvala i posela tamo gde je do malopre sedela, pored Andreja. Dočekao ju je njegov osmeh. Od njega su joj minuli žmarci niz kičmu i utrnule noge. Sto je bio natrapan tanjirima sa hranom. Tetka je odbijala da ih pusti da odu bez doručka.
– Jesi li lepo spavala? Nadam se da ti je bilo lepo kod nas – čavrljala je žena, dok ju je nutkala da proba bar jedno parče sušenog mesa i da uzme još jednu krišku hleba.
– Dobro sam spavala, hvala. Bilo mi je jako lepo – odgovarala je, gutajući zalogaje brzo i na silu jer se sramila da priča punih usta pred Andrejem.
Žena joj se smešila i nastavljala sa svojom srdačnom konverzacijom. Budući da je već bio doručkovao, Andrej je ustao od stola i otišao da upregne konja i izvrši sve pripreme za
polazak. Kad su konačno prošli kapiju sa zastrašujućim šiljcima na vrhu, tetka je izašla za njima ispred i mahala im u znak pozdrava. Dok joj je otpozdravljala posmatrala je kako njena prilika postaje sve sitnija i udaljenija i obuzeo ju je čudan osećaj nostalgije. Ta kuća je bila mesto na kom je bar na trenutak mogla da ispusti iz vida surovu realnost
života. Andrej je bio opušten, nije razmišljao o svakodnevnim obavezama, nije odlazio da radi po ceo dan i bio joj je potpuno posvećen. Zrno tihog nezadovoljstva se zlosutno
formiralo negde u njenim dubinama i ostalo da čuči tamo, potisnuto i pritajeno. Nisu mnogo pričali na putu do kuće. Njegovo zadovoljstvo je bilo jednako tiho kao njeno
nezadovoljstvo. Kao što je i očekivala, nedugo nakon povratka na imanje, ostala je sama, prepuštena svojim sumornim razmišljanjima. Dok su bili samo dvoje stranaca čiji su
se putevi, slučajno ili namerom sudbine, ukrstili, bilo je lako prihvatati njegovu posvećenost raznim stvarima, celodnevno odsustvovanje i umor koji ga je savladavao u večernjim satima. Ali sad kad su osećanja među njima počela da igraju svoj iskonski ples, stvari nisu više bile tako jednostavne. Jednom polozivši svoje biće u njegove ruke, Iva je upala u zamku očekivanja. Uglavnom nerealnih. Odjednom, sve što je do tada bilo prihvatljivo i dovoljno, postalo je malo. Jasno je osećala kako njena glad za njim raste. Više nije mogla da se zadovolji parčićima svakodnevice u koju su se bili uljuljkali i koju su oplemenjivali umetnošću, igrama i vatrenim diskusijama. Bila je željna novih iskustava i želela je da ih doživljava s njim. Ta potreba za zajedništvom bila je i uzrok ljubomore spram svega onoga što je on radio sam. Osećala se isključeno iz tih delova njegovog života. Nije osećala da može bitno da doprinese njegovim poslovima, pa se povlačila. Uostalom, želela je više od toga što ga prati na njegovim putešestvijima. Želela ga je samo za sebe u nekom potpuno drugačijem svetu od onog u kom su se svakodnevno kretali. Potreba za njim bila je, u stvari, potreba da sebi nadoknadi sve što nikad pre nije imala : sigurnost, očinsku figuru, bratsku zaštitu, najboljeg druga, divlju, inspirišuću romansu, strast, toplinu, nežnost, mentalne stimulacije,posvećenog učitelja od kog može da uči i još mnogo toga. Naviknuta na povlačenje u sebe, plašila se da iskaže sve što je osećala. Uspavani strahovi su se budili i gomilali u njoj. Ogromnom brzinom su se razmnožavali. Svaki njegov pogrešan korak, učinjen iz neznanja i nedovoljne svesti o tome što se zbiva unutar nje, bio je dokaz za ono što je mislila o sebi, dokaz za njenu nedovoljnu vrednost. Lako joj je bilo zaključiti da ona nema ono ‘nešto’ što bi njega stalno teralo da je osvaja i da se trudi oko nje. Lako je bilo zaključiti da će je kad tad zbog toga sva sreća koju je osećala sunovratiti u pakao. Ali šta je to što ga je još uvek držalo, sad kad ju je već prilično upoznao? Jedina preostala misterija, misterija njenog imena? Ili možda dugotrajna usamljenost i mala verovatnoća da će ikad više sresti devojku poput nje, s obzirom na način života koji vodi? I ko zna koliko još razloga o kojima nije želela da razmišlja i koji su je ispunjavali krajnjim očajanjem. A opet, njena nesigurnost ih je uporno nametala. Posebno joj je bilo teško jer nije mogla da priča sa njim o tome, te su joj usne vazda ostajale zalepljene jedna za drugu kao da je neko povukao patent-zatvarač. Nije imala hrabrosti da mu postavlja pitanja, da mu iznosi svoje sumnje. Nije bila sigurna u njegove reakcije, niti u njegova osećanja. Zbog tog mučnog ćutanja, osećala je kako se u njenim dubinama otvara provalija koja je gutala sve te neizgovorene reči, sve te strahove gurnute u stranu i pretvarala ih u mučninu. A opet, trenuci koje joj je posvećivao bili su tako lepi i magični da su lako brisali sećanja na sve one trenutke u kojima je bila lišena njegovog prisustva i pažnje, barem dok su trajali. No, čim bi joj nestao sa vidika, vraćao joj se taj osećaj nezadovoljstva koji ju je kopkao i izluđivao, izjedale su je sumnje. Zato što je tako malo volela sebe, činilo joj se da je on, u stvari, ne voli. Bar ne dovoljno.
– Da me voli onako kako želim da me voli – razmišljala je – dolazio bi ranije, više bi truda ulagao u osmišljavanje našeg zajedničkog vremena, ne bi se stalno zavlačio u onu kuću, u tu svoju improvizovanu laboratoriju i taj podrum sa svom tom čudnom mašinerijom. Znao bi da mi je potreban. Bio bi tu. Ogromni nebeski miševi su već bili prilično izgrickali kolut mesečevog sira kad se neke od narednih večeri ukazao nad njihovom terasom, bledunjav, srpast i prilično neupadljiv. Andrej je na klaviru svirao konačno uobličenu verziju melodije na koju ga je inspirisala mesečina one noći koju su proveli kod njegove tetke. Bila je uzvišena i pomalo tužna i prenosila je njen duh u neke mistične dimenzije. Kad je svirao klavir, izgledao je drugačije nego kad bi svirao gitaru ili bilo šta drugo radio. Opuštenost i vedrina sa kojom je pristupao svemu ostalom, gubila se i ustupala mesto nekom poludivljem zanosu. Kao da je celim telom proživljavao svaki odsvirani ton. Njegovi prsti su se grčili i lomili preko crnih i belih pragova. Na trenutak bi se zaustavili iznad dirki, a onda bi se ustremili na njih brzo, oštro i beskompromisno, poput zveri kad nasrne na željeni plen. Nemarno začešljani pramenovi padali bi mu na blago zarumenjene obraze, a oči su mu bludele negde sa one, njoj nedostupne strane svesti.
– Mnogo je lepa – rekla je sa toplim ushićenjem kad su poslednji tonovi utihnuli – Nisam uopšte bila ovde. Kao da sam bila na nekoj drugoj planeti.
– Ja se uvek osećam tako, kao da živim na nekoj drugoj planeti – odvratio je, smeškajuci se – Posebno otkako sam upoznao tebe.
– Laskavče – dobacila je kroz šalu .
– Ne, stvarno je tako.
Uputila je u njegovom pravcu stidljiv osmeh. Uzvratio joj je pogledom punim neispoljene radosti, ali nijedan mišić na njegovom telu nije se pomerio. Žudela je za tim da sad opet učini nešto neočekivano, kao te noći kod tetke kad je pun mesec bestidno razotkrio najtananije spone koje su ih vezivale. Silno je želela da je opet privuče sebi, da probije
oklope kojima se pokrila, da je razoruža i osvoji. Žudela je za tim da je natera da mu se potpuno otvori i prepusti. Da mu kaže svoje ime i tako baci pred njegove noge i tu zadnju
liniju odbrane. Ali on je ostajao miran i nepokolebljiv u kontroli nad sobom. Samo su oči odavale tragove osećanja. Samo pomisao na njih ju je slamala iznutra. Kakvu to igru igra? Zašto je tako uzdržan? Nije mogla da dokuči.
– Lana se javila. Doći će sutra da vozite bicikl.
Ova rečenica ju je probudila iz čeprkanja po sopstvenoj utrobi i vratila u stvarnost.
– Kad se javila? Kako? Ti nemaš telefon!
– Haha, pa nemam, javila se komšinici, par kuća odavde.
– Mislila sam da ne komunciraš sa komšijama.
– Ne tražim ih. Ali kad mi se obrate, naravno da saslušam šta imaju da mi kažu. Uostalom, potpuno je nevažno šta ja mislim o njima i oni o meni – iscerio se – Lana je sa svima u sjajnim odnosima i svi je prosto obožavaju. Za nju će sve učiniti, pa čak i razgovarati sa mnom.
– Hm, pa dobro. Jesi li sredio bicikl?
– Naravno. Iza kuće je. Ostavio sam ga napolju, da ga ne tražiš ujutru po šupi.
– Ok, hvala ti.
– Još uvek se plašiš Lane? – izazivao ju je.
– Haha. Nije smešno. I da, plašim se pomalo, ako te baš zanima i malo se osećam nelagodno jer je jedva poznajem, ali izboriću se ja sa tim.
– Dobro. Nadam se da ćete se lepo družiti. U stvari, siguran sam da će te udaviti. Hoćeš da sednemo malo na terasu?
– Hoću. Zašto misliš da će me udaviti?
– Zato što je to Lana – odgovorio je grabeći gitaru iz ćoška i hitajući za njom prema vratima.
– Slušajući te kako govoriš o njoj, moja želja od detinjstva da imam starijeg brata i ne deluje više tako privlačno – namrštila se.
– Haha, to je zato što idealizuješ taj odnos. A idealizuješ ga zato što ga nisi iskusila.
– Da, nisam ga iskusila – promrmljala je mrzovoljno – U mojoj mašti, stariji brat je neko od koga možeš da mnogo toga da naučiš i ko je tu da te zaštiti kad je potrebno…
– A u stvarnosti – dobacio je Andrej, okidajući žice naizgled nasumice i nemarno – stariji brat je neko kog si nervirala celo detinjstvo i još uvek ga nerviraš, ali se nekako navikao na tebe, pa trpi tvoje ispade.
Smejao se glasno u polumraku.
– Ali jednom si mi rekao da je voliš…
– Koga?
– Pa Lanu.
– Kad sam to rekao? Nikad to nisam rekao.
– Nemoj da me zezaš. Rekao si.
– Ma hajde. Volim Lanu! Šta hoćeš da ti sviram?
– Zašto ne priznaš da je voliš? Zašto je to problem? – Iva je bila prilično iznervirana, ali njegov osmeh je kao i uvek razoružavao i dopuštao da odgovor ostane da lebdi svuda
oko njih, neizgovoren, a opet, jasan i opipljiv.
–
Setio sam se jedne pesme – počeo je nešto kasnije, radosno lupnuvši prstima po gitari – Slušaj :
Black is the colour of my true love’s hair…
Podigao je prema njoj nasmejani pogled. Uzvratila mu je uzdržanim, nedorečenim osmehom, podrhtavajući od vetrića koji je donosio titraje svežine, a nešto i od uzbuđenja koje ju je obuzelo. Nastavljao je toplim, prigušenim glasom :
Her lips are like some roses fair.
She’s got the sweetest smile
and the gentlest touch
and I love the ground
where on she stands…
Nije progovarala još dugo nakon što je odjeknuo poslednji drhtaj žica. Grudima su joj se prosipali talasi topline kao da je neko nestašno dete prolivalo čabrove vrele vode po
njenoj unutrašnjosti. On je to njoj pevao. Njoj. A opet, kao da je pevao nekoj drugoj osobi. Iako je silno želela, nije se usuđivala da poveruje u reči koje su njegove meke, senzualne usne, uokvirene bradom i brkovima, izgovarale. Nije smela da veruje pogledu koji ju je milovao kroz polutamu. Da li je on zaista voli ili mu se samo tako čini sada? Hoće li sutra misliti drugačije? I Andrej je ćutao, kao da nešto iščekuje. Cvrcči su nastavljali svoje drevno pojanje kao da nije ni bilo nikakve pesme, mekog jauka gitare i topline njegovog glasa. Žudela je da mu kaže sve što oseća. Da mu kaže koliko joj je teško kad on nije tu i kad razmišlja o prošlosti i budućnosti. I koliko joj je lepo sada, u ovom trenutku. I kako bi bila najsrećnija kad bi mogla da učini da u njemu izbledi sve osim sadašnjosti. Ali reči su se gušile i utapale u sadržinu njenog želuca, čineći da se naizmenično grči i opušta.
– Kao da postaje malo hladno? – konačno je razbila čaroliju glasom koji je zvučao nekako previše hladno i formalno.
Odmah je osetila kajanje zbog toga. Telo mu se zgrčilo u pokret iznenađenja, ali ništa nije rekao. Ćutke je klimnuo glavom, odsvirao još nekoliko živahnih tonova i odložio gitaru. Ušli su u kuću poterani noćnom svežinom. Kad su obavili sve pripreme za spavanje, pogasili su svetla i svako se uputio na svoju stranu. Naime, od one večeri nikako više nisu spavali zajedno. Iva je žudela za tom bliskošću isto koliko se i plašila svih njenih posledica, te je redovno nakon poljupca za laku noć zamicala uz stepenište ka potkrovlju, ostavljajući ga samog u hodniku, zagledanog u drvene prečage koje su krile tragove njenih stopala. Ipak, nikad joj to nije spominjao, niti pokušao da je pita za razloge. Divila se njegovom strpljenju, koliko ga je i skoro mrzela zbog istog. Zašto se, do đavola, nikad nije popeo za njom i naterao je da mu se prepusti? Zašto,zašto,zašto, kad je to bilo jedino što je želela : da bude uhvaćena, upletena u njegovu mrežu, ogoljena i poražena ; da ispovraća sve strahove koji su je sputavali i onemogućavali joj da bude srećna ; da bude zarobljena u toj arhetipskoj ulozi koja ju je uzbuđivala samim tim što ju je vekovima sebi uskraćivala i sama sebi nametala moranje da bude nešto drugo, nešto veće i značajnije, nešto manje ljudsko i prizemno ; da bar na momenat bude vračeva skvo i ništa više toga.
– Maskiraću svoja osećanja u hiljadu slika i prilika života – pisala je u gluvoj tišini svoje sobe – Nazvaću ih tuđim. Ne volim da budem ogoljena.
Pogledala je kroz prozor. Misteriozna svetla su drhtala u daljini.
– A možda želim da me baš ti razgolitiš – dodala je.
Misao je nesputano sledila svoj tok :
– Podići ću zidove samo da bih te naterala da ih srušiš. Da prodreš do mene. Možda želim da me nateraš da te zavolim.
Zamislila se. Svetla su i dalje hipnotično treptala, prkoseći prolaznosti i njenim nemirima. Na kraju je nažvrljala :
– Možda ne znaš da te odavno volim.
– Ma, sve je to potpuno besmisleno – pomislila je naglo, iscepala ispisani list iz sveske i bacila ga u ćošak.
Tog popodneva, po dogovoru, Lana se pojavila na kapiji, čvrsto stiskajući upravljač bicikla prstima desne ruke. Smeđu kosu podigla je u konjski rep. Njeno lice, sa izraženim
jagodicama, nesvakidašnjim očima i oblim, nešto većim usnama, možda nije ispunjavalo kriterijume klasične lepote, ali nije ostavljalo čoveka ravnodušnim. Iva je pomalo zazirala od nje, premda se trudila da to prikrije. Lana je poznavala načine da pristupi tajnim fiokama njene duše, a opet, kao da se čuvala od suštinskog zbližavanja, pomno ispitujući svaki njen korak i svaku reakciju. Pitanja koja je postavljala nalikovala su zamkama za divljač u tajanstvenim šumama. Nije bila sigurna na čemu je s njom. To, naravno, nije smetalo njihovom odnosu da bude spontan i dinamičan. Svojom neposrednošću Lana je razbijala Ivinu stidljivost, izvlačeći iz nje upravo ono što je bilo zatureno i prikriveno pod slojevima nesigurnosti.
– Hajde, hajde, idemo! – požurivala je.
Iva se ušeprtljala pokušavajući da spusti sedište Andrejevog bicikla.
– Zašto to radiš? Pa lakše ti je da voziš kad je sedište podignuto?
– Ma lakše…Možda…Nego nisam neki vozač, plašim se visine. Volim da mi noge dotiču čvrsto tlo.
– Pa što ti to taj moj brat nije namestio kad ne znaš?
– Bilo me je sramota da mu kažem da ne znam…
– Au, ti se još ustručavaš pred njim? Ne valja ti to…I ne treba…On svakako vidi tvoje slabosti, svaki dan ste zajedno…
Nije odgovorila, praveći se da je zaneta u svoj jednostavni posao, drhteći iznutra od ushićenja. Bio joj je neprijatan ovaj razgovor, isto koliko je uživala u njemu. Kad je konačno namestila sedište kako je znala i umela, prepustile su se vetru koji ih je čekao među kukuruzima i zavlačio im se među gumicama ukroćene pramenove.
– Hoćeš da se trkamo? – izazivala je Lana kad su izbile na asfaltirani put, živahno vrteći pedale i odmičući daleko ispred nje.
– Čekaj me! – vikala je Iva, ali videvši da ova ne planira da stane, uložila je svu snagu da ubrza i da je stigne.
– Ti si luda – doviknu joj kad ju je konačno sustigla.
– Da, da, luda sam kao i moj brat – smejala se razdragano.
Ivi je svako pominjanje njenog dragog bilo milo i uzbuđujuće i razvlačilo je njene usne u osmejak koji je pokušavala da prikrije prividnom nemarnošću i koncentracijom na vožnju. Put je pucao pred njima, hrapav, siv, izbrazdan rupama koje su morale pažljivo da zaobilaze. Poneki automobil bi ih mimoišao, ostavljajući ih da jure kroz prašnjave
oblake. Predeli su se nizali sa leve i desne strane, obrasli pšenicom, kukuruzima i retkim drvećem. Kad su sele da se odmore u hladovitom okrilju jednog od stabala, Iva joj je
pričala o svojoj fasciniranosti dalekovodima, o značaju koji za nju poseduje nihova lepota i stamenost. Lana ju je pažljivo slušala, smeškajući se i ništa ne govoreći. To ćutljivo
smeškanje ju je toliko podsećalo na Andreja da joj je došlo da je zagrli i izgrdi u isti mah.
– A zašto se smeškas? – upitala je, pomalo se dureći, poput deteta – I Andrej se tako smeška kad mu pričam o svojim razmišljanjima.
– Zato što je to tako neobično i simpatično – odgovori Lana toplo – To tvoje oduševljenje uobicajenim stvarima daješ simboličko značanje.
– Ja samo prenosim ono što osećam. Svet je prepun magije. Ne bih mogla da živim u njemu kad bih ga videla drugačije.
– Znam. Ali to može da bude i zamka, nadam se da si toga svesna.
– Šta to?
Pogledala je nekako tužno, rezignirano, velikim, plavim očima punim saosećanja :
– Ti si tako neiskvarena. To nije dobro za tebe. Ne znaš mnogo o svetu u kom živiš, o lošim ljudima koji bi mogli da te…slome svojom zlobom…Daješ sebe previše iskreno
svemu, otvaraš se skoro nesvesno…Ljudi kao ti teže prolaze kroz život, ne znaju da se odbrane. Moraš biti zaštićena, okružena ljudima koji umeju da cene to što možeš da pružiš…
– Ja se ne osećam baš toliko neiskvareno i krhko – prkos u njenom glasu poticao je od nelagode. Nije volela da se oseća ogoljeno pred neznancima.
Lana se opet nasmejala.
– Naravno, ja ti kažem kako te ja vidim. Ponekad nas drugi jasnije vide nego što to možemo mi sami.
Govorila je jasno i razložno i sličnost sa Andrejevim načinom izražavanja je postala toliko upadljiva da je nervirala.
– Ako je tako kao što kažeš, odavno bih trebala biti slomljena. Nemam baš dobar odnos sa majkom i sestrama.
– A sa ocem?
– Nemam oca. Bila sam mala kad nas je napustio.
Još vise se iznervirala shvativši da je rekla više nego što je želela. Lana je nagnula glavu prema njoj i dodirnula joj je nadlanicu lako, tako lako da joj se činilo kao da je dodirnuo
dašak vetra. Stresla se iznutra od tog dodira. Opet se setila Andreja, i on je posedovao tu crtu spontanog izražavanja bliskosti u kom je uvek prednjačio u odnosu na nju, čineći da se oseća neprijatno.
– Jesi li ikad poželela da ga upoznaš?
– Naravno.
– I?
– Pa ništa. Ne znam uopšte gde je on. Negde u inostranstvu. Ne pita on za nas,ne pitamo mi za njega i to je to. Mislim, moja majka je mnogo ljuta na njega, čak i danas, naljutila bi se da sam ikad pokazala pred njom želju da ga upoznam ili kad bi čula da sam se raspitivala unaokolo…
– Pa šta, ipak ti je majka, trebala bi da te razume, a ne da te sputava u tvojim željama…
Sad se Iva nasmejala. Njen smeh imao je prizvuk gorčine.
– Nije tako lako. Naši odnosi u kući su mnogo komplikovani i ponekad je bolje ćutati nego pokušati da raspleteš to klupko…Ne znaš šta bi mogao da oslobodiš, kakvo čudovište…
– Pa dobro, to mogu da razumem, ali ne mogu da shvatim da nikad nisi pokušala sama da saznaš nešto o njemu…Ili da je nešto slučajno došlo do tebe…
– Naravno, čula sam svakakve priče…Ali znaš ,moja majka je sve to toliko preuveličala, toliko nas je unesrećila svojom patnjom da mislim da smo sve tri izgubile želju da ikad više to i pomenemo…Čak i da mislimo o tome…Razumeš…Za nas otac nije nepoznanica koja intrigira da je otkrijemo, već uzurpator našeg svakodnevnog mira…Tako sam umorna od svega toga, sve je tako besmisleno…Ne znam kako da ti objasnim…
– Razumem, neću te više pitati o tome…
– Ok.
– Jesi li gladna? Da otvorimo sendviče?
– O, da. Umirem od gladi. Daj ovamo.
Izvadila je sendviče iz ranca i uskoro su se bacile na jelo. Ptice su čavrljale, svađale se i dozivale iznad njihovih glava. Čuo se udaljeni fijuk vozila sa autoputa. S vremena na vreme je bacala pogled na Lanino lice. I dalje se osećala čudno i uznemireno u njenoj blizini. A opet, neka čudna sila je lepila njen pogled i njenu pažnju za Lanino lice, za te
velike, plave oči prepune titravih misterija. Bezuspešno je pokušavala da razgovor učini živahnim i neobaveznim i da skrene pažnju na muziku, filmove i neke svakodnevne teme. Njena neobična saputnica je delovala odsutno i nekako nezainteresovano.
– Razmišljam o tebi – počela je iznenada, stisnuvši oči. Izgledala je kao da ponire u mistične dubine univerzuma – O toj tvojoj ranjivosti.
Iva je nabrala čelo.
– Zaista?
– Da. Volela bih da ti pomognem.
– Da mi pomogneš? – Iva je bila zatečena – Ko kaže da mi je potrebna pomoć?
Nasmejala se.
– Svetli ti znak iznad glave. Zaista – dodala je, videvši gde Iva zbunjeno odmahuje glavom – To me je odmah privuklo tebi. Imam nos za takve stvari.
– Kakve stvari?
– Za ljude kao što si ti. Koji vape za pomoći.
Zanemela je. Nije mogla da podnese ovoliku količinu direktnosti čak ni od Andreja, a kamoli od osobe koju je jedva poznavala. Osetila je nelagodnost i počela da se vrpolji, ali
Lana kao da to nije primećivala.
– Evo, ja ću da budem tvoj guru – nastavila je sa puno vrcavog entuzijazma – koji ti otkriva mudrosti stečene tokom svih ovih godina promišljanja i komunikacije sa svetom. Je l’
hoćeš da budem tvoj duhovni vođa?
Teatralno je mahala rukama dok je ovo govorila. Iva nije bila sigurna da li se šali ili je ozbiljna. Šta je mogla da kaže na to? Nasmešila se ljubazno.
– Može…Zašto da ne?
– Super! – uzviknula je i stegnula je u zagrljaj. Napetost je krcala jedva čujno kroz Ivina creva koja su varila doručak.
– Lekcija broj jedan – počela je, postavljajući kažiprst neposredno ispod svog nosa – Moraš da shvatiš da je život borba. Borba za opstanak u areni zvanoj ljudsko društvo. Jako je
bitno da sebi pribaviš što više saveznika i što manje neprijatelja. Zato je važno da, između ostalog, besprekorno izgledaš.
– Šta znači besprekorno?
– Znači da na tebi sve uvek treba da bude na svom mestu, najbolje moguće. Naravno, u skladu sa građom. Nismo svi isti. Ali to je manje bitno. Bitno je da tvoj izgled nikako ne
sme da bude ekstreman, niti agresivan, već prefinjen i neupadljiv.
– Ne slažem se – upade joj Iva u reč vatreno, ali je ova prekinu :
– Znam, znam da se ne slažeš, vidim kako se oblačiš. Tvoj stil odgovara tvojoj građi, ali suviše upada u oči.
– Zašto je to loše?
– Zato što te to nepotrebno izlaze zlim jezicima, podsmesima, pa čak i u nekim situacijama može da te pretvori u žrtvu.
– Mislim da preteruješ.
– Misliš? To je zato što ne znaš kakvi su ljudi. Misliš da su svi takvi kao ti ili ja ili Andrej? Varaš se.
– Ne mislim da su svi dobri, ali ne vidim zašto bi moj izgled izazivao bilo koga da me napadne.
– Da se razumemo : nisam rekla da je SAMO tvoj izgled taj koji izaziva zlurade napade…To je samo jedna mala karika u lancu.
– Ok – odustala je Iva od daljeg objašnjavanja, iako se nije slagala sa njom.
– Dalje. Bitno je ne samo da izgledom ne bodeš oči, već da njime pleniš. Specifičan stil te odmah svrstava u neku grupu i onda te pripadnici nekih drugih grupa u startu odbacuju
zbog predrasuda. Bitno je da tvoj izgled svim grupama bude dopadljiv i prihvatljiv, da svi mogu da se prepoznaju u tebi.
– To je već previše. Zašto bih želela da se svi prepoznaju u meni?
– Zato što je bolje imati što više saveznika, a što manje neprijatelja, kao što sam već rekla. Zar ne?
Zbunjivala je ova vojna terminologija. Zbunjivalo ju je sve to što je ta devojka pričala. Nij bilo bez smisla, ali bilo je toliko van pameti da nije bila sasvim sigurna da je s njom baš
sve u redu.
– Zar ne? – ponovila je.
– Pa…Valjda – priznala je Iva nevoljko.
Lana se nasmejala i setno se zagledala u daljinu.
– Znam šta misliš. Misliš da sam luda i da pričam gluposti.
– Ma ne…Odakle ti to?
– Prosto znam – pogledala je pravo u oči nekako toplo i tužno – Ne umeš ništa da sakriješ. Kao što rekoh, previše si otvorena.
Iva je skrenula pogled u stranu, grizući usnice. Nešto kasnije, dok su jurile jedna pored druge na točkovima prema suncu, nastavljale su razgovor :
– Lekcija broj tri – dovikivala je Lana, dok joj je vetar punio usta sopstvenom kosom – Uvek budi nasmejana i ljubazna. Ljudi vole one koji zrače. Razočarani su. Izmučeni. Treba im pružiti malo topline. Osmeh ništa ne košta. Ali ne lažan osmeh. Osmeh treba da proizlazi iz suštinske ljubavi prema čoveku. Prema čoveku kao ranjivom biću. Prema vrednostima koje poseduje, ma koliko bile različite od naših.
– Ali čekaj, zašto sad govoriš o ljubavi? Malopre si pominjala saveznike i neprijatelje.
– Jesam, ali time sam samo htela da istaknem realno stanje stvari. Moj stav nije napadački, već odbrambeni. Čovek treba biti spreman na sve.
– Ok, ali i tvoji neprijatelji su ljudi. Je l’ i njima treba pristupati sa razumevanjem?
– Naravno. Kao što si rekla, oni su takođe, samo ljudi. To što oni ne mogu da shvate nas i osuđuju nas, ima svoje razloge. Ali nisu oni ti koji treba da određuju moje postupke, već
ja sama. To je najveća greška koju ljudi čine u odnosima jedni sa drugima. Nemaju jasan stav, već puštaju da nas drugi vode. Kakvi su oni prema nama, takvi ćemo mi biti prema
njima. Oko za oko, zub za zub. Ja se sa tim ne slažem. Ja, recimo, želim da budem dobra prema tebi, ma kako se ti ponašala prema meni. I želim da budem direktna, premda vidim da ti je neprijatno zbog toga.
Iva se iznenađeno trgla i pogledala je nesigurno. Nije smatrala da treba bilo šta da odgovori. Nije mogla da oseti isto što i Lana. Nije mogla bezuslovno da voli čoveka kao takvog. Volela je pojedine ljude, ali mnogi su je itekako nervirali i smetali joj. Osećala je blagi stid zbog toga. Nije bila tako dobar čovek kao što je Lana, premda i dalje nije bila
sigurna da li je njena velikodušnost urođena ili naučena. Uostalom, to nije bilo ni važno. A nije mogla ni da se ponaša jednako prema svima. Uvek je bila osetljiva na reakcije drugih i nije želela da čini da se osećaju loše u njenom prisustvu.
– Mislim da je to kontradiktorno – izustila je na kraju – i prilično sebično – pomislila je.
– Šta konkretno?
– Pa eto, tvrdiš da želiš da svakom čoveku pristupiš sa razumevanjem, a da se pri tom uvek ponašaš isto prema svima.
– Šta je tu kontradiktorno?
– Pa nisu svi ljudi isti. Nešto što pokreće jednog, inhibira drugog. Što usrećuje jednog, povređuje drugog. Jednako ponašanje prema svima uvek je rizik da nekog povrediš.
– Kako mogu nekog da povredim dobronamernošću?
-Otkud znas kako će taj čovek doživeti tvoju dobronamernost? Evo, ti mene sad ogoljavaš. Ali šta ako se ja plašim ogoljenosti? Šta ako su moji zidovi jedino na šta mogu da se oslonim? Tvoje grubo nasrtanje me može povrediti…
Lana je ćutala nekoliko sekundi, razmišljajući.
– Ali možda je to povređivanje samo trenutno. Možda je na duže staze dobro za tu osobu?
– Možda .A možda i ne. Ne možeš biti sigurna kako će se završiti. Šta ako ubiješ u pojam čoveka i on se ubije nakon toga? Tu nema ispravke, tu je kraj.
– Mislim da sad ti preteruješ – namrštila se Lana.
– Moguće – pravdala se Iva – Ja samo želim da sagledam stvari sa svih strana.
– Razumem – dodala je Lana na kraju pomirljivo.
Iva je sad bila sigurna da je ovo najčudnija vožnja biciklom u njenom životu. Uvrnutost situacije u kojoj se našla delom joj je bila zabavna, ali većim delom joj je bila teret. Šta li je to mučilo Andrejevu sestru kroz život te je postala ovako čudna? Koji potisnuti drhtaj detinjstva? Činilo joj se da Lana nema baš realnu sliku o sebi. Zapravo, iako je toliko
isticala Ivinu ranjivost, Iva nije mogla da se otme utisku da je upravo taj pokušaj da pomogne njoj otkrivao dosta toga o njenim ličnim nesigurnostima. Usudila se da joj to i
kaže. Lana se nasmejala.
– Znam. Ja i govorim iz svog iskustva.
– Ali…Ja imam osecaj… – zamuckivala je Iva…Ne znam kako da se izrazim…
– Da lako možeš iskoristiti protiv mene sve što ti kažem. Jeste. Ali ja ti pominjem samo stvari koje sam već prevazišla. Uostalom, od tebe mi ne preti opasnost, pa mogu da se
otvorim.
– Otkud znaš da ti od mene ne preti opasnost? – zbunila se Iva.
– Znam – opet se nasmejala – Kao što rekoh, imam nos za ljude i njihove karaktere.
– Ljudi se menjaju. Šta ako se nekad promenim?
– Ne verujem.
– Ali šta ako ipak…?
– Pa jednostavno je…Ako ostaneš u mom,tj.Andrejevom životu, nećeš želeti da iskoristiš protiv mene bilo šta što sam rekla, nećeš želeti da me povrediš…S druge strane, ako odeš, više neće ni biti važno.
Izgovorivši to, Lana je brže zavrtela pedale i odmakla daleko napred. Iva je zaprepašteno gledala za njom. Nakon nekoliko trenutaka,i sama je ubrzala i dostigla je. Iako je neka sitna nelagodnost uzimala maha među njima, obe su znale da je to tek početak. Početak jednog čudnog i nesvakidašnjeg odnosa za koji nisu znale čime će rezultirati na kraju, ali su znale da nemaju nikakvog drugog izbora nego da mu se prepuste. Vozile su sve dok sunce nije počelo da se umara i priklanja brdima sa zapadne strane.
– Vreme je da te vratim kući – reče Lana sa osmehom.
– Hajde – odvrati Iva okrećući bicikl. Ćutke su vozile jedna pored druge sve do puteljka među kukuruzima. Tu su zastale, zajapurene, zadihane, pomalo u neprilici, ne znajući šta da kažu jedna drugoj na rastanku, a da to bude dovoljno ljubazno i iskreno.
– Bilo je ovo lepo popodne – konačno led probi Lana – moramo ga jednom ponoviti.
– O da, definitivno! – Iva je skrivala pogled, ne želeći da pokaže radost koju je osetila sasvim neočekivano zbog ovog poziva.
– Nagovori jednom Andreja da te dovede kod mene, taman ću ti pokazati grad i sva mesta koja volim.
– Važi, volela bih – uzvrati Iva, trudeći se da glasu doda notu entuzijazma koji je zaista osećala ispod slojeva konfuzije i umora.
– Vidimo se. Ćao. – Lanin osmeh isijavao je toplinu koja je bila možda jedina, ali upečatljiva sličnost sa osmehom njenog brata.
– Vidimo se – odgovori Iva, gledajući je kako odmiče niz prašnjavi put.
Dobar deo dana bila je pod utiskom ovog susreta. Nije mogla da definiše šta tačno oseća i to ju je nerviralo. Nije mogla da se otrgne utisku da je Lana previše toga izvukla iz nje, s obzirom na trajanje njihovog poznanstva. A i sve što joj je ispričala bilo je čudno i nesvakidašnje i tek ga je trebalo podvrgnuti detaljnoj analizi.
– Neshvatljiva osoba – mislila je.
Nije znala šta da misli o njoj.
– I kako je bilo? – Andrej je zainteresovano podigao pogled sa nekog aparata koji je popravljao kad je naišla.
– Čudno – kratko je odgovorila.
– Čudno? Znao sam da će biti čudno.
– Znao si?
– Rekao sam ti da je Lana luđa od mene. Samo što to niko ne kapira. – dodao je nemarno, vraćajući se poslu koji je prekinuo sekund ranije.
– Hm. Ali ima nečeg u njoj.
– Naravno da ima. Konformizma, zamršenih konaca i polupanih lončića!
– Hm. Obično si ti taj koji zastupa neosuđivanje drugih.
– Da, ali pošto je Lana moja sestra imam pravo da je kinjim i ponižavam.
– Je l’ se ti šalis ili si ozbiljan? – upitala je prilično nervozno.
– Mrtav sam ozbiljan – glasio je odgovor koji je Ivu potpuno izbacio iz koloseka jer je njegov pogled jasno govorio da se šali ,samo što njoj u tom trenutku nije bilo do šale. Druge
muke su je saletale.
Odnos sa Andrejem je sve više da mučio. Sve teže joj je padala svaka sitna promena u njegovom ponašanju. Umor na njegovom licu je tumačila kao nezainteresovanost, svaku
reč je merila po više puta i upoređivala sa svime što je ranije izgovarao. Nije merila samo značenja reči, već i intonacije kojim su izgovorene. I naravno, svako tumačenje je išlo na njenu štetu. Zakivala je samu sebe na krstove svojih unutrašnjih konflikata. S jedne strane, želela je da nesputano voli i da bude voljena, da mu pruži celo svoje biće, da se
prepusti toj ljubavi za kojom je žudela, a sa druge strane, zbog strahova i svog niskog samopouzdanja nije se usuđivala na to i kao da je sama minirala sopstvene pokušaje koji su vodili tome. Činilo joj se da joj glava raste i nadima se od bezbrojnih glasova koji su šaputali, pričali ravnim tonom ili vrištali iznutra. Još teže joj je bilo što nije mogla da govori o tome. Plašila se da ga ne izgubi zbog nedostatka samokontrole, kao što je izgubila Tamaru, kao što je izgubila majku i neke druge ljude koji nisu mogli da shvate njenu unutrašnju dramu. A šta je sa Andrejem? Da li bi Ludak mogao da shvati drugog ludaka, mnogo većeg ludaka od sebe? Ko bi na to mogao da joj odgovori?
Jedne večeri Andrej se nije vratio u uobičajeno vreme. Večera se ohladila na stočiću, a Iva više nije mogla da podnese sopstvenu nepomičnost, te je uzela nervozno da se šetka po
terasi ,a zatim i po dvorištu. Svaki čas je silazila niz stepenice i zavirivala iza kuće ne bi li ga ugledala. Unervozila se. Osobi kojoj ne manjka samopouzdanja sigruno bi palo na
pamet da ga je neki važan posao zadržao. Preterano brižna osoba bi možda pomislila da mu se nešto desilo. Ali ne i Iva. Iva je bila sigurna da se svesno ili čak namerno zadržao
oko neke tričarije jer nije mario za nju, njen trud i njena osećanja. Uostalom, zar nisu baš takvi bili muževi žena koje je poznavala? Potiskivala je gnev koji je rastao, ali on je sve
više uzimao maha. Nestrpljivo je odšetala do kućice od betonskih blokova, ali vrata su bila zaključana i svetla pogašena. Gde li je otišao? Nakon hrpe odlomljenih grančica i
pocepanih listova koji su ležali beživotno na zemlji ,otkinuti, uništeni i odbačeni, vratila se na terasu. Nekoliko trenutaka je pokušavala da odgurne od sebe pakosnu misao, ali što je više odbacivala, sve je jači bio poriv za njenim ostvarivanjem. Nakon kratke borbe, pustila je impulsu da je ponese. Zgrabila je tanjire sa hranom, naređala ih jedan na drugi i ponela kroz dvorište tako nagomilane. Laktom je otvorila kapiju i odmarširala prema kukuruzima. Tamo je zastala i istresla sadržinu na zemlju. Na trenutak je osetila grižu savesti što baca hranu, ali onda se setila da će onaj mačor svakako proći neki put tuda i pronaći je, a pored toga, tu su i ptice, glodari, mravi. Vraćala je prirodi ono što joj pripada. To joj se učinilo kao dobro opravdanje. Prljave tanjire je besno hitnula u sudoper, da je zvecnulo, ali srećom, nije se polomilo. Otrčala je u svoju sobu. Stepenice su žalosno cijukale pod udarima njenih tabana. Bacila se na krevet. Zašto ga nema? Zašto joj nije rekao da ce zakasniti? Zašto je, uostalom, nije poveo sa sobom ako već ide nekud daleko? Bes nije jenjavao ni kad se noć već sasvim spustila nad kuću. Nije mogla da izdrži u sobi. Volela je noćni hor cvrčaka, ali sad joj je bio skoro nepodnšljiv. Neka plima se podizala u njoj i pretila potapanjem. Kad joj se vec cinilo da je na izmaku snage i da će poludeti, začula je Džimijev lavež. Tek tad je osetila utrnulost u nogama. Bacila se u fotelju. Začula je uskoro i Andrejeve korake, ali nikako nije nailazio. Zadržao se vezujući psa. Sedela je kao na iglama, iščekujući ga.
– Zašto dođavola ne dolazi? – režala je u sebi.
Onda se konačno pojavio. Nosio je vojničke pantalone, crnu majicu i neke stare patike. Baš tako je ranije tog dana napustio kuću, samo što je sad izgledao prljavije i odrpanije. Lice mu je delovalo umorno i zabrinuto. Nije je pogledao sa radošću, kao obično. Nije je pozdravio vedrim rečima. Nije se ni našalio s njom. Samo je klimnuo glavom nekako
bezvoljno i nemarno. Srušio se u fotelju pored nje i zatvorio oči. Nije progovarao, a ona, gutajući ljutnju, nije pitala. Nakon što je došao sebi, pogledao je i dugo zadržao pogled
na njoj .Iva je uprla pogled u liniju koju je na drvenim daskama tvorila svetlost kroz odškrinuta vrata. Pravila se da ne primećuje da je gleda.
– Je l’ sve u redu? – upitao je tiho.
– Aha – odgovorila je kratko.
Andreju je sad već, sudeći po njenom tonu, svakako bilo jasno da je nešto ljuta, ali kao da nije imao snage da to sad ispituje, te je zaćutao.
– Eto, toliko ga je briga kako se ja osećam – pomislila je, ali nije se usudila da izgovori tu misao, te samo izusti :
– Čekala sam te.
– Znam, zadržao sam se. Izvini. Imao sam neodložna posla.
– Neodložan posao! – pomislila sa gorčinom – Izgleda da sam samo ja ta koju može da odloži. Pa, to valjda tako ide.
Stisnula je usne i oćutala.
– Nećeš da me pitaš o čemu se radi? – upitao je pažljivo je posmatrajući.
– Ne. To je tvoja stvar – odbrusila je, sve jednako se dureći.
Nasmejao se.
– Moja stvar? Ok.
Pogledala ga je naglo i prekorno. U tom pogledu, uprkos tami koja ga je prikrivala, bilo je toliko toga nezirečenog da ga je nateralo da se uozbilji. Uzeo je njenu ruku. Mlitavo je
počivala u njegovom dlanu.
– Šta se dešava sa tobom? Je l’ se nešto desilo što ne želiš da mi kažeš?
– Ne.
– Pa šta je onda? Vidim da nešto nije u redu.
– Pa i nije.
– Ali šta?
– Ništa! – Iva se sve više uzrujavala, uzdržavajući se od toga da mu kaže kako se zbog njega osećala celo to veče. Osećala je da je pogrešila i da još uvek greši, ali nije mogla ništa da promeni. Već je dovoljno zabrljala time što mu je pokazala da joj nešto nije pravo. Kad bi mu još rekla i razlog, stekao bi potpuno drugačije mišljenje o njoj. Zacelo bi je
prezreo. Cela njegova pojava je sad govorila o tome da se nešto zaista bitno dešavalo i da se mnogo namučio oko toga. A ona treba da mu kaže da je bacila večeru da bi mu
napakostila. I još se ljuti. Ali svako maskiranje te ljutnje ili prikrivanje, bilo bi za nju kao prevara. Kao onda u vrtiću. Nije mogla da laže i da se pravi da nikad nije bila ljuta. Morala je tu stvar izgurati do kraja, pa makar pala kao žrtva tog neobičnog unutrašnjeg sukoba. Strah od gubitka ili smešno osećanje časti? Koja strana će pobediti? Naglo je ustala. Sukobljene misli su joj pokrenule noge. Strčala je sa terase i pojurila prema kapiji.
– Bezimena! Hej! Kuda ćeš? – doviknuo je za njom.
Ali ona nije zastala. Sad je već kao bez duše trčala preko trave. Nije znala da li je prati, ali je svakako želela da mu umakne. Umesto da krene puteljkom, skrenula je i zaronila u zavesu od kukuruza. Noge su joj se upetljale u nešto. U mraku je jedva razaznala da su to vijuge bundeva. Nastavila je laganim, nesigurnim hodom. Kukuruzi još nisu bili mnogo visoki, ali noćna šetnja kroz redove te mirne vojske bila je ipak prilično zastrašujuća. Šuštanje njenih koraka mešalo se sa šuštanjem stabljika koje je razmicala da prođe ili koje bi nehotice okrznula ramenom ili rukom. Odjednom je uhvatila strava. Prožela ju je od temena do prstiju na nogama. Jasno je osetila taj hod nervnog impulsa kroz svoje telo koji je ostavljao trag od podignutih dlačica. Nije se usuđivala da zastane, plašeći se da, kad utihnu zvuci njenog kretanja, ne shvati da nisu bili jedini. Setila se kako je onaj komšija ludak, ne tako davno, izronio iz kukuruza gde je vršio nuždu. Stresla se od tog sećanja. Šta ako je i sad tu negde? Šta ako ga zatekne u tom intimnom trenutku? Šta ako on, tako ogoljen, oseti odjednom neki pokvareni, seksualni poriv i nasrne na nju u mraku? Da li bi Andrej čuo njen krik? Da li bi dotrčao da je spasi? Da li bi stigao na vreme, pre
nego što se nešto strašno desi? Da li bi, da li bi?…Odjednom je zastala. Njena slutnja je postala stvarnost. Neki koraci, neki tuđi koraci topotali su negde u daljini i prilazili sve
bliže i bliže. Da li je to Andrej? Ili ipak onaj čovek? Ili neko sasvim treći, neki monstrum iz najgore noćne more? Šuštanje i zvuk udara đonova o tlo postajali su sve jači i nepodnošljiviji. Želela je da zapuši uši, ali nije se usudila da gurne sebe u još veću bespomoćnost. Nije se usuđivala ni da se makne, ošinuta parališućim strahom i instinktivnim nagonom da ne pravi buku, da ostane što neprimetnija. Iznenada i neočekivano, do nje je čak doprla i izluđujuća sonata podivljalih cvrčaka. Kao da je ceo svet pevušio u tom hipnotičnom ritmu koji je imao za svrhu da joj nadraži čula do krajnjih granica i tako je učini slabom, podatnom i pripremi za neminovni kraj. A onda su koraci zastali, stabljike sa njene leve strane su se razmakle i pojavio se čovek. Andrej. Svejedno je vrisnula kad ga je ugledala. Delom od prevelikog šoka, a delom i od prethodno preživljenog straha koji se tek sad svom silinom manifestovao u tom jedinom, iskonskom kriku progonjene žrtve.
– Ti si potpuno poludela! – glas mu je bio strog, ali i veoma brižan dok ju je sleđenu i naježenu gurao pred sobom prema čistini.
Kad su stigli na terasu, još uvek ukočenu ju je uhvatio za ramena i okrenuo prema sebi. Njen pogled je bio prazan i izgubljen. Kao da je jedva bila svesna svega što joj se dešava.
– Bezimena! Hej!Bezimena! – i dalje stežući ruke oko njenih mišica tresao ju je, pokušavajući da je dozove sebi. Njeno telo se mlitavo klatilo u histeričnom ritmu koji je zadavala
njegova zabrinutost. Poseo ju je u fotelju i seo na drugu, i dalje je gledajući upitno i brižno.
– Ništa mi nije – izustila je, povrativši se iz šoka – Samo sam se uplašila.
– Čega si se uplašila? Mene?
– Svega. I tebe. I mraka i zvukova i svega što je moglo da mi se desi tamo…
– Ma daj, Bezimena, to su samo kukuruzi. Šta je to moglo da ti se desi?
– Svašta je moglo da izleti iz mraka! Neka životinja, pas, mogao je da me ujede, mogla sam da nagazim na mačku i da nasrne na mene i iskopa mi oči…
– Hahahaha – Andrej se smejuljio iz polumraka.
– Šta je smešno? Uostalom, mogao je da naiđe onaj strašni čovek…Video si prošli put odakle je izašao…
Andrejev smeh je utihnuo. Nije odmah odgovorio, kao da pribira neke misli skriven senkom od njenog pogleda. A onda je progovorio čvrstim glasom :
– Sasvim sam siguran da taj „strašni čovek“ , kako si ga nazvala, nikako nije mogao da te presretne u kukuruzima. U stvari, prilično sam siguran da već spava najdubljim snom.
– Kako si tako siguran u to? – blagi grč oko usana pratio je njenu podsmešljivu ironiju.
– Siguran sam jer sam ga pre nekih pola sata lično smestio u krevet.
– Kako? – zbunila se Iva – Zašto si ga ti smestio u krevet?
– Zato što me je njegova majka to zamolila.
Ivina zbunjenost je sve više rasla.
– Nisam znala da ima majku.
– Da. Živi sa njom, ali ona se jedva kreće i skoro da i ne izlazi napolje.
– Nikad je nisam videla. Baš čudno.
– Kažem ti, ne izlazi. Juče je jedva smogla snage da dođe do kućice i dozove me. Zoki je nestao preko noći i nikako nije dolazio kući. Zamolila me je da ga potražim.
– I?
– Pa ništa – uzdahnuo je umorno – Svuda sam ga tražio i našao sam ga. Baš je daleko odlutao ovaj put.
– Ovaj put? Znači to se i pre dešavalo?
– Aha. Uvrti sebi nešto u glavu, da ga neko progoni ili da mu preti opasnost ili da treba nekog da spasava. I samo krene za svojom vizijom. Kad zanemoća, padne negde pored
puta ili u šumi ili gde god se zadesi. Teško da bi znao sam da se vrati .A majka k’o majka, brine se.
– Strašno. Pa zar ne bi bilo bezbednije da ga smeste u neku ustanovu?
– Možda, ali nije opasan po okolinu, pa niko neće besplatno da ga drži tamo. A da mu plaća, nema ko.
– Pa što ga neko ne čuva? Neko od rođaka, kad već majka ne moze da brine o njemu?
– Bezimena, mlada si, puna vere i ideala, ali jednom ćeš shvatiti surovu istinu : nikog nije briga za ludog i bolesnog čoveka. Niko ne želi taj teret.
Uzdrhtala je od ovih reči. Andrej je nastavljao, više za sebe, nego što se njoj obraćao, zagledan u brdo i misteriozna svetla koja su mirno, suviše mirno treptala sa linije njegovog vrha :
– Osim roditelja…Jedino je roditelj možda spreman podneti takvu žrtvu za svoje dete…A eto, i ta starica je bespomoćna. I on je bespomoćan. A imaju samo jedno drugo. Kakav je
njihov život? On jedva da i zna za sebe, a ona može samo da pati jer ne može pomoći ni njemu ni sebi.
– Pa od čega žive? – prekinula je naglo taj sumorni monolog koji ju je uznemiravao.
– Od njene penzije.
– Hm. Ne slažem se – uzviknula je iznenada i nekako previše glasno.
Trgao se iz tihog zanosa i uperio pogled u nju :
– Sa čim se ne slažeš?
– Sa tim da je jedino roditelj spreman žrtvovati se zarad bolesnog deteta. A šta je sa mojim ocem? On nije bio spreman žrtvovati se ni zarad zdrave dece! Zašto? Zašto sam ja manje vredna i manje bitna ovom svetu od tog…tog…šta god da je!? Zašto njegova majka njega voli, iako je poremećen i piša u kukuruzima i smrdi na duvan i ne zna ništa pod milim bogom? Zašto se žrtvovala da bi brinula o njemu? Zašto…
Glas joj sad već drhtao i celo telo se treslo, kao u groznici. Andrej je ćutao, poražen bolom koji je izvirao iz njenih reči , obavijao im se oko vrata i stezao ga. Iako je bilo prilično
mračno, skoro da je mogao da vidi kako joj se lice izobličava u ružne grimase i kako potisnuta patnja, poput zubarskih alatki vuče ivice njenih usana prema ušima i razvlači ih
tako da iz duplje nadolazi i ispada sve što je tamo, negde, duboko u utrobi, nekada davno sakrila i verovala da je zauvek zaboravila.
– Ja… – nastavljala je kroz grčevite jecaje koji su je celu potresali – Ja ne mogu da razumem…Zar ja nisam oduvek bila dobro dete…? Zar nisam zaslužila…
Zastala je na trenutak i pogledala u nebo, kao da otuda očekuje neku pomoć, neko prosvetljenje. Ali ničega nije bilo osim treperavih svetala u daljini, žute trake svetlosti na
podu i Andrejeve ćutljive nazočnosti u blizini. Porazila ju je banalnost okruženja u kom se našla, tako nepodesnog spram onog što je osećala i što je želela da iskaže. Njegovo
ćutanje ju je još vise uznemirilo. Možda ga je oštrina sa kojom je nastupila odbila od nje? Možda je osuda koju je izrekla promenila način na koji je gledao na nju? Možda mu je sad odjednom strana i drugačija, možda nije više tako siguran u njenu dobrotu i karakter? Ni sama više nije bila sigurna u to. Sopstveni prezir spram sebe nesvesno je projektovala na njega. Sopstveno osećanje krivice preobrazila je u njegovu osudu. Kažnjavala je sebe kroz sve ono što je njemu pripisivala, a što ju je ispunjavalo neizmernim strahom. No, bilo je to previše bola, čak i za nju koja je verovala da ga zaslužuje. Nijedna reč više se nije mogla provući kroz njene stisnute usne. Reči su je uvek dovodile u nevolje.
– Bolja sam kad ćutim – mislila je.
Toliko toga je želela da kaže, a uvek je sve ispadalo naopako; pogrešan trenutak i pogrešan nacin. Stalno je grešila; možda i nije umela ispavno postupati. Mora da je negde u njoj postojala greška, neki blago deformisani hromozom koji je nazigled skoro normalno izgledao i u nekim okolnostima se i ispoljavao kroz normalne osobine. Ali eto, ona je imala tu nesreću da, kao nosilac tog oštećenog gena, upadne u takve životne krajnosti koje su je dovele do ovog što je sada : bila je vazda neprilagođena, nesrećna, nigde nije
pripadala, nikog nije dovoljno volela ( osim možda Andreja ) , ni čovečanstvo kao takvo, niti pojedine ljude , nigde nije pronalazila svoje mesto i vazda je preduzimala pogrešne korake zbog kojih je prezirala samu sebe. A zbog svega toga što jeste i svega onog što nije ( a što bi trebala biti ) , njena unutrašnjost je odbijala da poveruje u iskrenost ljubavi tog čoveka sa kojim je delila krov i svakodnevni hleb.
– A možda se ipak varam? – na trenutak je pomislila. Bacila je pogled na njega. Jasno je osećala da je je još uvek posmatra. Učinilo joj se da na tom senovitom licu vidi toplinu i razumevanje. Možda čak i saosećanje. Osetila je priliv životne energije. Poželela je da razbije te zidove koji su je delili od njega : zid straha, zid bola, zid nesigurnosti. Poželela je da mu kaže sve, da se do kraja otvori. Da mu pokaže svoje grozne, još uvek krvave rane, ali plašila se da ga ne sablazni njima. Poželela je da bljuje svoju drhtavu i vlažnu utrobu do iznemoglosti na njegove dlanove, ali, da li bi je voleo nakon toga? Njeno ime, čije brižljivo skrivanje je u početku bilo simbol njenog bunta, sada je postalo nešto drugo, njena zadnja odbrana od surovosti sveta. Ili bar onog što je verovala da svet jeste. Značenje tog imena se širilo i raslo poput pečurke nakon velikih kiša. Postepeno je počelo da simbolizuje njen celokupan doživljaj stvarnosti, njenu suštinu, nju samu. Silno je želela da tu razdiruću emociju, strahom izazvanu dramu i nežnost koju je potiskivala baci pred njegove noge. Ali nešto joj nije dalo da to učini. Polako se pridigla iz fotelje, još uvek ne znajući kako da postupi. Poželela mu je laku noć i zakoračila preko praga u osvetljeni hodnik. Učinio se nesnosno blještav njenim očima koje su se navikle na mrak.
– Kuda ćes, Bezimena? – čula je kako dovikuje za njom.
Nešto nalik zvuku aviona kad probija zvučni zid prolomilo se u njoj. Okrenula se prema njemu :
– Nisam bezimena! Ne zovi me tako! – jeknula je naglo i toliko žestoko,da je i samu sebe zaprepastila.
Nakon kratke stanke, ponovo joj se obratio, pomalo nesigurno, premda se trudio da mu glas bude čvrst i nehajan :
– Hoćeš li mi onda reći svoje ime?
– Ne.
Opet je zavladala tišina.
– Ok. Šta si ono htela da mi kažeš malopre?
– Ništa – dobacila je i prošla kroz usijani pravougaonik vrata.
Ipak je izabrala da ćuti.
