Ludak i bezimena

19. poglavlje

PREPUŠTANJE

Od tada,vreme je sve sporije proticalo s unutrašnje strane njenog oka. Sve se više osamljivala, a Andrej kao da se nije previše uznemiravao u vezi toga. Odlazio je i dolazio i nije joj postavljao nikakva pitanja. Ponekad bi krajičkom oka primetila njegov pogled na sebi, ali nije se usuđivala da okrene glavu i uveri se u prirodu tog pogleda. Dan za danom, vrućina je postajala sve nesnosnija. Postala je čudno bunovna i preko mere osetljiva. Usne su joj već danima bridele od želje da se rastvore i izbljuju to toliko dugo čuvano ime. Dan za danom je sedela kraj njega čuvajući tu želju, potiskujući je u sebe. Duša je vapila da se otvori, ali strah je sputavao ; šta ako je ova slatka igra sve što ih vezuje? Ako otvori karte, hoće li je i dalje želeti? Hoće li hteti da provodi dane u njenoj blizini i onda kad više ne bude imao o čemu da mašta, šta da otkriva? Ili kada otkrije koliko je nesrećna, nepodnošljiva i nedovoljno dobra?

– Ljubav je igra – govorila je njena majka svojim gorkim, poluironičnim tonom – jedno gubi, drugo dobija. Uglavnom žena gubi, a muškarac dobija.

Da li je baš tako? – pitala se.

Majčini saveti su joj bili mrski. Jasno je videla da su izazvani frustracijom i lošim iskustvom, a ne promišljanjem. Ali nekako, što ih je više odbacivala i gurala od sebe, sve su se više ukorenjivali u plodno tlo njene podsvesti natopljene strahovima. Sve više su iz potaje upravljali njenim mislima. Sobica na tavanu postala je njeno utocište. Nisu ni razgovarali kao nekad. Bila je toliko opsednuta sumnjama i unutrašnjim preživljavanjima svih mogućnosti tragičnih po sebe, da je jasno osećala da jedva da bi o nečemu drugom i mogla da mu govori. A znala je kako bi se ti razgovori završili : dramom, suzama i jetkim prebacivanjima kojima bi na kraju uništila sve što su imali i što ih je vezivalo. Ponekad, u nastupu iskrenosti prema sebi, podvrgavala je samu sebe ironičnom podbadanju : ta nije li ionako verovala da je sve osuđeno na propast? Zato se tako i osećala i ponašala. Imala je tako malo vere. A s druge strane se plašila da ostane bez toga što je osuđeno na propast. Zašto? Je li to bila grčevita reakcija davljenika koji se hvata za slamku jer je to sve što mu je preostalo? Ili se to možda njena potisnuta intuicija javljala odnekud iz mračnih dubina svog zatvora, poput Arijadne, i bacala joj tanke niti da pokažu put iz lavirinta u koji je zalutala? Možda je negde ipak čeka neko lepše, svetlije obzorje? Upravo u tako nešto je verovala nekada u detinjstvu, a bilo je sve to tako daleko od nje, toliko daleko da joj se samoj ta njena duboka vera činila besmislenom. A sada, kad je sve tu, bliže nego što je ikad verovala da bi moglo biti, nije više bilo tog optimizma u njoj i to ju je ubijalo.

– Šta se dešava sa tobom? – upitao je jedan dan, zatekavši je mrzovoljno opruženu na krevetu, pogleda izgubljenog u grumenu plavetnila.
– Ništa – odvratila je tiho, zarivajući nos u jastuk, ne bi li prikrila lice koje se grčilo.

Njegovo prisustvo ju je uznemiravalo preko svih granica, skoro jednako kao celodnevno odsustvo. Najbolje se osećala znajući da je tu negde, osluškujući njegovo kretanje, slušajući ga kako svira, a ne dolazeći u direktan kontakt s njim.

– Nešto jeste – glas mu je bio topao i smiren. Njegova ruka je meko doticala njeno rame. Žudnja za prepuštanjem joj je skoro oduzela dah. Delovalo je tako lako, tako na
dohvat ruke, a ipak, nije mogla da dosegne to stanje, nije mogla da mu se preda.
Njeno ćutanje više je ličilo na vrištanje.
Osećao je njen nemir, ali nije znao kako da joj pristupi. Sa svih strana vrebalo je trnje.

– Ja sam ista ovakva – rekla je jednom, fotografišući neki samonikli žbun kupina čije su bodljikave grane štrčale na sve strane i onemogućavale pristup sitnim, bezukusnim
plodovima – Neprohodna sam, a imam i trnje.
– A ispod toga, ništa – dodala je u mislima – Bljutave bobice.
– Slažem se za trnje – odgovorio je tada smejući se, a onda se uozbiljio – Ali ispod njega…Znam da će ti zvučati … recimo…stereotipno, ako te uporedim sa ružom, pa ću se
uzdržati od toga. Za mene, ti si kaktus. Ispod sveg tog trnja ti čuvaš dragocene kapi vode. Ovaj svet za mene je kao pustinja, ali znam da pored tebe više nikad necu biti žedan.
Ali baš sad je jasno osećao žeđ i nije mogao da pojmi šta im se to dešava. Iva je mislila o tome kako jedva čeka da ode da bi mogla da mašta o njemu. Ta želja joj se činila blesava, ali je bila njena realnost. Ako mu pokaže sebe, izgubiće ga. Činilo joj se da kad skine veo misterije sa svog bića, neće ostati ništa, baš ništa vredno zanimanja i voljenja. I ponovo će patiti, kao što i sada pati. Patnja joj je delovala kao jedina moguća perspektiva.

– Znaš da meni možeš sve da kažeš – skoro je prošaputao na kraju.

Da li je mogla? Na momenat bi joj se učinilo da zaista može i put ka svetlosti se otvarao u njenoj glavi. Već sledećeg trenutka ta vrata su se zatvarala.

– Samo želim da spavam – rekla je.
– Bezimena… – zastao je, setivši se njene reakcije kad joj se prošli put obratio tim imenom – …mila…najdraža… – njegov glas je postajao drhtav i strastven. Vrhovi prstiju dotakli su njen obraz, nežno, jedva osetno.

Zaustavila je pogled na belom zidu. Silno je želela da veruje u ove nežne reči što joj je izlivao u uho. Zašto se to nešto u njoj toliko opiralo? Zar toliko malo voli i veruje u sebe? A zašto bi? Njeni najbliži su joj pokazali put. Otac je nije želeo. Majka je bila ravnodušna prema njoj. Tamara nije mogla da je gleda očima. Jedino Marta…A i ona joj je bila
naklonjena zbog njihove krvne veze. Da nisu bile sestre, ne bi je ni volela. Zašto bi je onda voleo taj stranac što sedi tu, kraj njenog uzglavlja i miluje joj obraz i šapuće reči ljubavi? Zar nije verovatnije da je to što govori i oseća samo refleks njegove dugogodišnje usamljenosti i prirodne reakcije tela? I ta pustinja o kojoj je govorio…Zar to upravo i ne dokazuje njene slutnje? Da ju je sreo u nekim drugim okolnostima, da li bi isto ovako vrednovao sve što ona nosi u sebi?
Isplivavši na momenat iz bujice misli, osetila je njegov uzdah i odvajanje od kreveta. Sa bolom u grudima ispratila je njegove korake niz škripavo stepenište. Osećala je kajanje
što ga je pustila da ode. Plašila se da će izgubiti i ovo malo njegove naklonosti što je imala. Plašila se da će izgubiti dane provedene u nadi koju se nije usuđivala ostvariti.

– Nije trebalo da dolazim – prošaputala je u nedra jastuka, potom ih zalila suzama.

Popodne je odmicalo, vrelo i pospano. Omorina je najavljivala tamne senke oblaka. Bludela je negde između sna i jave, oblivena kapljicama znoja.

– Andrej…Andrej!

Njena svest uporno je ponavljala njegovo ime kako kakvu mantru.

– Zovem se Iva. Iva, kao vrba – šaputala je kao u bunilu. Zamišljala je izraz njegovog lica kad sazna njeno ime. Hoće li se ozariti poput njene sobe kad joj se prikrade jutro? Hoće li biti srećan kao što je ona bila srećna kad je saznala njegovo?
Andrej!
Njegovo ime je mirisalo na vlažan vazduh, na tmurno nebo koje je pritiskalo njen prozor.
Andrej i Iva…Ludak i Bezimena…Tako lako su se sakrili jedno od drugog, i od drugih, pod maskama i oklopima koje im je društvo nametnulo svojom surovošću…Ali tamo, negde, ispod, živela su i sanjala krhka i ranjiva ljudska bića, deca koja su nosila svoja imena i svoje sudbine tako prirodno, tako spontano i neopterećeno. Gde su sad ta deca?
Gde je ta mala, vesela, radoznala Iva koja je pravila galamu u vrtiću i snatrila o svemiru iz skrivenog ugla svoje bašte? Gde je taj energični, vispreni dečak koji je voleo da otkriva
tajne sveta i u sve prodire svojim pametnim, plavim očima?…Ta ista Iva je život provodila bežeći i lutajući, a sada je sedela zgrčena u svom ćošku, paralisana strahom. Andrej je koračao mučnim putem pokušavajući da spasi svoju dušu, gubeći nadu da će ikad prodreti u tajne dubine Ivine. Zar je o takvom životu maštala onomad u senci četinara, obasjana zlatnim i plavičastim zvezdanim sjajem koji je titrao u mraku?
Ova misao ju je uzdrmala. Na trenutak je skoro uspela da dozove blaženstvo tadašnjeg optimizma. Uhvatila je taj trenutak i čvrsto ga stisnula u šaku, da ne umakne. Možda će
zaista sve biti bolje ako skupi hrabrosti i kaže…

Kiša je već uveliko padala kad je prekoračila prag svoje sobe. U podnožju stepenica oslušnula je. Čula ga je kako u dnevnoj sobi tapka petom o pod u brzom, nervoznom ritmu, kao da se trka s kišom. Delovao je zamišljeno i odsutno kad je naišla. Iznenadio se kad je ugledao. Peta je ostala da leži oslonjena na pod.

– Moram ti reći nešto – izustila je. Strah je ogromnom brzinom pravio praznine u njenom mozgu, te je žurila da kaže to što je imala pre nego što je strah i nesigurnost pretvore u
tabulu rasu.

– Kaži.
– Ja sam…Bilo mi je jako drago kad sam saznala tvoje ime…

Pauza je bila duga i neplanirana.
Klimnuo je.

– Pa sam mislila da treba…Nisam mislila, želela sam…Mnogo sam želela…da ti kažem svoje. Još uvek želim. Ali se plašim.

Samo lagani treptaj je odao njegovu zbunjenost.

– Zašto se plašiš?
– Zato što… – spustila je oči, a onda ih opet zarila u njegove – Teško je ovo reći – nasmejala se usiljeno.
– Šta to? Šta je teško reći?
– Pa teško mi je da ti kažem svoje ime jer se plašim da me nećeš voleti više ako ti ga kažem. Naravno, pod uslovom da me uopšte voliš.
– Znaš da te volim. Rekao sam ti to.
– Da, rekao si mi, ali možeš li biti siguran da je to zaista ljubav, da će večno trajati, da se ništa neće desiti…
– Naravno da ne mogu biti sasvim siguran da se ništa neće desiti, ali da je ljubav to što osećam, sigurno znam. I ne znam zašto bih prestao da te volim ako mi kažeš svoje ime?
– Pa zato – jeknula je – ako greškom svoju, ovim ili onim uslovima, izazvanu strast pomešaš sa ljubavlju, moje ime će sve to razbiti. Strast traži misteriju, igru, a svega toga nema kad se vidi ko smo u stvari.
– Ti, dakle,misliš da ja tebe ne mogu da vidim, jer misterijom imena kriješ svoje pravo lice? Da jurim tamo neku senku, priviđenje i da me privlači i vezuje to što mi stalno izmiče? Hahaha, ta šta ti misliš o meni, da sam dete, da ne znam šta hoću, da ne mogu da vidim dalje od onoga što mi serviraš?…

Ćutala je. Bila je nekako posramljena njegovim smehom, njegovom nonšalancijom. Spustila je ovlažene oči. Skoro ga je mrzela u tom trenutku.

– Da, ponekad mi tako izgleda. Kao da me ne voliš. Kao da te uopšte ne zanimam.
– Ne znam šta da kažem na to – odvratio je.
– Verujem da ne znaš. Ne znam ni da li bih ja znala da mi neko tako nešto kaže. Zato tako često prezirem sebe.

Videla je kako nabire obrve pokušavajući da shvati njeno komplikovano izlaganje.

– Znam da misliš da sam komplikovana i to…I ja to isto mislim…I znam da sam često naporna…Sve znam…I ponekad se pitam zašto me uopšte voliš…Ne samo ti…Nisam
sigurna da postoji razlog da me bilo ko voli…A ja tebe volim i htela sam da ti kažem da te ne volim samo zato što si se pojavio u trenutku kad si mi bio potreban, niti zato što nisam imala kog drugog da volim…Znaš, moji su me nazvali Iva jer je mama volela kratka i jednostavna imena..
– Iva?
– Da, Iva je moje ime.
– Iva – ponovio je nekako mehanički.
– Da – nastavljala je sve brže i nervoznije -Ali meni se oduvek nekako sviđalo da u svom imenu vidim neku simboliku, pe sam se poistovećivala sa vrbom, sa njenim granama koje
su toliko savitljive da je tačka pucanja pod naletom vetra teško uočljiva. I onda te grane trepere, trepere i onda samo puknu, a drvo i ne primeti da su pukle dok krv ne poteče…Tako sam i ja lutala svetom i prepuštala se vetrovima i slagala ranu na ranu, sve dok se koža nije istanjila, a meso počelo da truli…I sad se osećam kao deblo naduto od
vode, pušteno niz bujicu…I znam da je sve ovo što pričam nenormalno i uvrnuto i da će možda poremetiti sliku koju imaš o meni, ali ti moraš da znaš ko sam ja ,i moraš da znaš
da ti život sa mnom ne bi bio lak,i…

Uzdahnula je, ne mogući naći reči ugušene pod naletom osećanja.

– Kako god – reče na kraju, stisnu usne, ustrča uz stepenice do svoje sobe i zalupi poklopac. Nije imala snage da se odvuče do kreveta. Stropoštala se tik uz zid na šareni tepih.

Tišinu kasnog popodneva narušavao je samo zvuk dobovanja kišnih kapi po crepu, travi i drhtavim liskama. Sedela je na podu, savijenih kolena, leđima gurajući zid. Dopadalo joj se da sedi tako, u tom položaju patnje, nekako se uklapalo sa otežalim, tmurnim nebom i upornom kišom vani, kao i sa pritajenom tugom unutar nje same. Čula je Andrejeve korake u prizemlju, lagane, oprezne, mekane, poput mačjih. Na trenutak bi utihnuli, a onda opet odjeknuli kroz škripu dasaka. Bio je tako blizu, premda su ih delili zidovi. Ti zidovi su činili da njegovu blizinu doživljava sve kroz neke sanjive trzaje, nagoveštaje i slutnje, koji su je uzbuđivali i uznemiravali preko granica izdržljivosti. Onda su se koraci stali približavati, stepenice su škripale i znala je da je u hodniku, tik ispod njenog ulaza. Zastao je, kao da okleva. Srce joj je ubrzano lupalo. Da li će sad ući? Šta će onda biti? Mnogobrojne slike, toliko puta proživljene poslednjih dana, u magnovenju su joj minule glavom. Ući će. Potražiće je pogledom. Kakav će biti trenutak susreta? Probiće se kroz oči do same duše i isterati je na nos? A možda će biti hladan i distanciran i kruto će joj, ne gledajući je, saopštiti surovu istinu. Ili ne, ne, nije to bio njegov stil. Ipak će je pogledati toplo, obazrivo, skoro nežno i reći će nešto što će učiniti da se oseća dobro, kao mnogo puta do sad. Intuicija joj je govorila da nema razloga za brigu, ali neka potmula
iskra, potpirivana nesigurošću i lošim iskustvima, razumom je opravdavala njen strah i drhtavicu. Izgubljena u mislima, jedva je čula kako se koraci polako udaljavaju. Osetila je
olakšanje i razočaranje u istom trenutku. Škripnula su vrata i čula je kako ulazi u spavaću sobu. Nije zatvorio vrata za sobom. Kiša je i dalje lupala po staklima, dovodeći je u stanje rastrojenosti. Telo izmučeno unutrašnjim kidanjima vapilo je za snom i odmorom, ali usijani nervi poigravali su na ivici paljenja. Pretili su kratkim spojem. Poželela je da se to zaista desi i da konačno utone u mrtvilo i mrak. Lagana melodija provukla se kroz otvor između vrata i dovratka i zavukla se u njene usne školjke. Ludak je svirao u ritmu
kiše. Muzika je bila melanholična i sumorna, baš kao i dan koji se bližio kraju. Zašto je to činio? Uvek je razbijao očekivanja i stereotipe. Tipično za njega bi bilo da sada svira nešto žustro i disharmonično, nešto što bi podsećalo na radost ili bes. Ali ne, on je svirao u ritmu kišnog predvečerja i skakutao joj po živcima kao vrabac po žicama. Nije više imala snage da čeka i odlaže. Prešla je hodnik u par koraka. Ušunjala se u sobu skoro nečujno. Njegova koncentracija je delovala nepomućena. Sela je na krevet. Pogled joj je rasejano lutao po njegovim leđima u beloj majici. Skoro ga je mrzela zato što se ne zaustavlja, ne okreće, već jednako svira i izvija tonove svojim vitkim, koščatim prstima po crno-belim dirkama.
Kad je konačno završio, zadržao je duže taj poslednji ton i pustio ga da se stopi sa kišom. I dalje je sedeo okrenut joj leđima. Ruke je položio u krilo, poput deteta. Bubnjanje svana je postajalo nepodnošljivo. Naglo se okrenuo. Njegov pogled ju je zbunio. Bio je miran i nije izražavao nikakvu emociju. Odjednom je osetila nalet zebnje i hladnoće u grudima. Zašto je tako čudan?

– Zašto si tako čudan? – čula je sebe gde drhtavim glasom iskazuje skrivene misli.
– Zašto sam čudan? – uzvratio je – Ja sam uvek čudan.
– Sad si posebno čudan.
– Zašto, šta je danas drugačije na meni?
– Ne znam. Možda ništa. Možda mi se samo pričinjava.

Zastala je kao da očekuje njegovu reakciju. Ćutao je.

– Možda je u meni nešto drugačije.

Pogledao je pravo u oči.

– Drago mi je što si to shvatila.

Sakrila je oči trepavicama.

– Zašto mi ovo radiš? Zašto mi ne pomažeš?
– Možda ne znam kako da ti pomognem.
– Znaš. Znaš koliko mi je teško sve ovo…
– Šta je to toliko teško, Iva? Reci mi, šta?

Andrej je polako padao u vatru. Videlo se da je iznerviran nerazumevanjem između njih. Ustuknula je, na ivici suza. Svu snagu je uložila u napor da glas zadrži čvrstim, ali je
izdavao.

– Teško je…

Nije mogla da završi rečenicu. Okrenula je glavu u stranu i zarila pogled negde u prazninu.

-Da?
Pogledala ga je. Sve je nekako postajalo besmisleno, kao i mnogo puta do tad, sa raznim ljudima. Osetila je paniku. Nije smela, nije mogla da dopusti da jedini tračak svetlosti utrne u trenutku. Pogled je ukočila na njegovom licu. Otpustila je uzde napregnutom umu i pustila misao da galopira. Usne su verno pratile tokove u njenoj glavi.

– Ako me voliš…Ako me zaista voliš…Ako nisi ljut na mene ili nešto slično…Želim da učiniš nešto za mene.
– Šta želiš da učinim? – pogled mu je bio ozbiljan, prepun nervoznog iščekivanja i zebnje.

Čega li se plašio? Njenih želja ili nemogućnosti da ih ostvari?

– Želim…Želim da me vežeš za ovaj krevet. Nečim mekim, što će nežno prionuti uz moje ručne zglobove.

Osetila je trzaj njegovog tela, slutila iznenađenje i šok na njegovom licu, ali više nije mogla ni želela nazad. Nastavljala je, kao u nekom zanosu :

– Ne želim da me vežeš da bi me mučio niti bilo šta slično. Kad to učiniš, želim da me ljubiš, dodiruješ i miluješ, želim da mi pokašeš koliko me voliš. Da nežnošću otopiš moje
ledene oklope. I kad poželim da se branim i da bežim, nošena strahovima i nenaviknutošću na ljubav i predavanje drugome, da me te veze zaustave, da me zadrže kraj tebe, na tvojim rukama. Da mi dopuste da ti se prepustim. Telesno i emocionalno. Jer to je jedino što zaista želim. Činilo joj se kao da još uvek čuje odjek sopstvenog glasa. Kiša, koja kao da je zastala i ćutala sve vreme dok je ona pričala, sad se opet oglasila i jecala poput goropadi izlivajući se iz oblaka. Nije se usuđivala da ga pogleda.

– Misliš li da sam luda?
– Hm.

Uhvatila je njegov pogled u mrežu svoje šarenice. Videla je približavanje njegovog osmeha u obliku srpastog meseca. Poljubio ju je meko i jednostavno. Taj dodir ju je potpuno umirio. Sve što je potom usledilo, bilo je nežno, strastveno i dirljivo. Bez puno reči, bez suvišnih izliva. Posle svega, trpela je bolne knedle u grlu od previše progutanih suza i neispoljenih jecaja. Nije želela da bude patetična, te je ćutala i puštala snažne udare ljubavi i nežnosti da joj haraju grudnim košem poput oluje, a osećala je, najradije bi pustila
dane i noći da idu tamo kud su naumili, bez nje, pustivši je da zauvek spava ušuškana na njegovim grudima.

Još je bila noć kada se probudila, sleđena, tek umakla iz more. S vana je dopiralo nervozno dovikivanje petlova. Ležala je nepomično par trenutaka, sluteći gde blizina
svitanja narušava zastrašujuću tišinu noći. Andrej je ležao na svojoj strani kreveta, prebacivši ruku preko njenog stomaka. Toplina njegovog tela je delovala smirujuće, a opet, ta ruka je plašila. Bila je opuštena, teška i nehajno prebačena, kao da je mrtva, kao da ni kap krvi ne kulja njenim žilama. Pažljivo je odgurnula tu ruku koja je sad u njoj izazivala oprečne emocije. Disao je duboko i ravnomerno. Pridigla se, vrhovima nožnih prstiju napipala papuče, potom teškim koracima odbauljala do kuhinje. Drveni pod je škripao pod njenom težinom. Prišla je prozoru. Kiša je stala. Nebo je još uvek bilo pokriveno oblacima, ali više nisu bili tako teški i zlokobni. Pogled joj je bio staklast i zamagljen, izraz skamenjen, kao da je još uvek bludela između stvarnosti i košmarnih snova. Volela je taj komadić noci koji je ubirala nakon buđenja iz mora ,taj momenat balansiranja sopstvene psihe. Snovi su joj bili čudni, katkad užasni, katkad opčinjavajuće samotni i bežala je iz njih poput davljenika iz uzburkanog mora. Hvatala se svesti, obale, drhtureći u tami poput preplašene ptice. I dok bi sedela tako, u sigurnosti kuhinje i osluškivala brujanje frižidera i poznate noćne zvuke, sva ta svakodnevica, makar i pod jezivim plaštom noći, postajala je sigurno utočište od lavirinata i izvrnutih slika njenog uma i pružala joj olakšanje.
Slike su se sad izoštravale, lagano je dolazila sebi. Izraz njenog lica je oživeo. Kamen u nedrima je ostao. Otvorila je prozor i bacila pogled na uspavano drveće i senku taraba. Noć je bila prijatna, vazduh oštar. Mirisao je na mokru zemlju i na travu. Cvrčci su ćutali, prepuštajući scenu žabljem horu iz zamućenih barica. Stresla se od jeze, povukla
nazad u kuhinju i zatvorila prozor. Prsti su joj bili hladni, te ih je tutnula među gole butine, zarivši pogled u stopala. S vremena na vreme bi lupnula papučom o pod, sledeći
neki svoj unutrašnji ritam. Iz skrivenih kutova sobe začulo bi se povremeno neko čudno pucketanje, kao da tu, negde, duboko u nedrima kuće živi kakvo maleno biće koje želi da
izađe, te ciči i nasrće na zidove i pukotine. Hor petlova je sve žešće pevao odu nadolazećoj zori. Zvuci, boje, mirisi su postajali sve jasniji, odjekujući u njenoj svesti, mešajući se sa njenim osećanjima, drhtajima njenog tela, svim preživljenim, naslućenim, nedokučenim, željenim i preobražavali se, postajali muzika. Ta muzika u glavi ju je izluđivala. Nije znala šta da radi s njom. Nije umela da je pretvori u prave tonove, nije čak umela ni da je ponovi. A opet, neki unutrašnji nagon ju je terao da pevuši. Na trenutak joj je minula umom misao kako to pevušenje podseća na drevne uspavanke. Pomislila je kako su te, nekadašnje majke, isto tako sakupljale magiju i noćnu jezu u mreže svoje duše. Decu je smirivao taj lagani napev, ali njen strah nije jenjavao. Težina u grudima je pritiskala. Uprkos talasima čežnje ,nije mogla da se vrati u spavaću sobu. Žudno je dozivala miris tople posteljine i Andrejeve kože, pokušavajući da oseti mir, ali joj je izmicao. Misao o tome što se te večeri desilo između njih ispunjavala ju je nekim čudnim, uzbudljivim stidom. Nekom čarolijom, izvukao je iz nje ono što je tako dugo skrivala i od čega je uporno bežala, dotakao je njenu suštinu. Ali, ma koliko uzivala u tom silno željenom ogoljavanju, jasno joj bilo da je još više prestrašena nego ranije.
Naposletku se pope u svoju sobu.Kvadrat neba je već bledeo. Pretpostavljala je da će Andrej uskoro ustati. Napeto je iščekivala bat njegovih koraka iz prizemlja. I zaista, uskoro je kuća oživela. Njegovo prisustvo je ulivalo krv u tvrde, skorene žile te proste, stare građevine. Hoće li je potražiti? Njegovi koraci nisu odavali uznemirenost. Očigledno se nije zabrinuo što je nema u njegovom krevetu. Osetila je razočaranje. Zašto je nije potražio? Ta čudna nonšalancija joj je bila skoro odbojna. Kakva je to ljubav koja ne krije u sebi brigu za voljeno biće? Ta ona bi sto puta do sad nagrnula na sva vrata da ga pronadje…A onda se seti što se, uprkos žudnji, naposletku vratila u svoju sobu, a ne u njegovu i ugrize se za usnicu. To ju je vratilo u stvarnost, te iracionalni strah pretvorilo u realni.

– Kuda sve ovo vodi? – pitala se – U propast? Ili u sreću?

Nije bilo odgovora.
Trenutak predavanja je prošao i njene muke su se nastavljale. Iako je bila mamurna od nespavanja, nije mogla više da utone u san. Ustala je nedugo nakon njegovog odlaska, ali nije mogla da se usredsredi na bilo kakav posao. Lutala je iz sobe u sobu, neprestano razmišljajući o prethodnom danu. Noge su joj na momente trnule od uzbuđenja i slasti, a onda bi je opet paralisao strah i utroba joj se stezala od zebnje. Dan je tako sporo odmicao. Sunce se stidljivo probijalo kroz mrežu oblaka, obećavajući još jedan topao letnji dan. Razmišljala je da obuje svoje zelene gumene čizme i da potraži Andreja, ali nije joj se dalo gacati po blatu. Naravno, to je bio samo izgovor. Potajno je strepila od susreta s njim. U trenutku bi je iznervirala ta sopstvena plašljivost. Svaka nova situacija donosila je strah. Svaki korak napred morala je da plati patnjom. A zašto? Zato što se osećala kao sopstvena senka! Uvek je kaskala za onim što je trebala biti. I onda kad bi njeno biće krenulo u susret kakvom sudbinskom događaju, senka je slutila sve moguće bolne situacije, te ih unpred proživljavala, prizivala bol da spasi to biće još veće patnje. Sav taj bol je imao tako malo veze sa samim Ludakom, a opet joj se činilo da on isuviše
ispašta zbog njega. Nije želela da ga unesrećuje.
Popodne je opet postalo vruće. Bezuspešno je pokušavala da se koncentriše na čitanje. Stranice su bile pune reči čiji smisao nije mogla da dokuči. Andrej joj je stalno bio
pred očima. Vratio se ranije nego obično, kao da ga je prizvala. Iznenadio je. Nije mogla da se uzdrži. Pohrlila mu je u susret. U hodniku je susrela njegov osmeh. Delovao je iskreno obradovan što je vidi, ali i pomalo uzdržan. Kao da je strepio hoće li je uopšte zateći kad se vrati. Taj osmeh ju je ukipio. Zbunjivala je sreća koju je osećala. Osećala se malo postiđeno što je tako strčala iz svoje sobice na tavanu kad ga je čula. Nije mogla da se opusti. Nije znala kuda da usmeri svoj sledeći korak. Činilo joj se da bi, kad bi joj glava bila hladnija, mogla lakše i lepše da ga voli. Mogla bi da bude srećna. A ovako, sva ta osećanja koja je čuvala u sebi, hranila su strahove, sama sebe sputavala. Kao i obično, naslutio je njenu unutrašnju borbu, razbio led i spustio nežan poljubac na njene usne. Na trenutak se osetila umireno. Uzvratila mu je poljupce i grlila ga. Bilo je to takvo blaženstvo za nju…Makar na trenutak isključiti grozničavi mozak. Nisu imali snage da se odvoje, kao da su se plašili da će predugo čekati na sledeći ovakav trenutak. Kad se to ipak dogodilo, od čarolije i spokoja ostali su samo tragovi. Ponovo se plašila da mu veruje. Hiljade nevidljivih bodlji izrastalo je iz njenog tkiva, probijajući kožu, povređujući istu, nju samu, njega.

– Jesi li gladan? – upitala je nekako mehanički.

Izgledala je potpuno smeteno.

– Ne, nisam gladan – gledao je nekako zabrinuto.
“Šta se dešava sa tobom?”-pitale su njegove oči. Peklo ju je to pitanje poput žeravice. Kad bi bar mogla da mu objasni! Kad bi mogla da objasni samoj sebi i preuzme kontrolu nad svojim osećanjima i reakcijama! Nedostajalo joj je vreme kad je ljubav bila samo prijatnost i slutnja i kad je mogla nesmetano uživati u njoj i svemu što je pružala.

– Hoćeš da sednemo na terasu? – upitao je.
– Može…
– Možemo da odemo i do grada, još se vidi…
– Ne znam…Kako želiš…

Ta bezvoljnost ga je odbijala. Bila je svesna da i njega zbunjuje. Njeno uporno povlačenje ga je činilo nesigurnim. Udaljavala se od njega potajno se nadajući da će poći za njom i
vratiti je k sebi i tako postepeno razbijati njen strah. Ali to se prosto nije dešavalo. Ne znajući kako da ponovo dopre do nje, udaljavao se i osamljivao.

– Dobro, ostaćemo ovde. Ne moramo ništa da radimo. Biću u sobi ako ti zatrebam – njegov glas joj je odjekivao u ušima.

Ostala je sama u hodniku. Osećala se kao dete koje je upravo izgubilo silno željeni slatkiš. Odvukla se do kuhinje, nehajno trpajući sudove u viseće elemente. Hvatala je zvukove iz sobe preko puta, tumačila ih. Pitala se šta radi. Tako dalek i osamljen joj je nedostajao. Tražila ga je. Bio joj je potreban. Zatekla ga je na podu kraj vrata. Popravljao je neku staru mašinu za meso koju je,verovatno, našao na otpadu. Nije mogla da dokuči šta namerava s njom. Sela je na kauč i otvorila knjigu, preko čijih ivica je krišom bacala poglede na njega. Bio joj je neodoljivo privlačan tako zanesen. Ruke su joj malaksavale od strasti sve do vrhova prstiju. Sećanje na minulu noć je i dalje uzbuđivalo i plašilo u isto vreme. Nikad do tad ona se nije toliko otkrila i pokazala sebe, otvorila se u potpunosti. Rekla mu je svoje ime. Priznala mu svoje strahove. A oni su opet bili tu. Nikad kao sad je nije plašila mogućnost da će se on promeniti, osuditi je, odbaciti…Ta pomisao je bila nepodnošljiva. Skoro je poskočila sa kauča na kom je sedela praveći se da čita. Podigao je pogled. Začuđen, kao otrgnut od blaženstva i vraćen u ne tako prijatnu stvarnost.

– Je l’ sve u redu? – brižno je upitao.
– Da, da. Sve je u redu.

Odgovarala je naizgled mirno, ali ju je baš u tom trenutku poput munje ošinula jedna misao. Misao o tome kako bi on bio srećan i bez nje…Skriven od sveta u svojoj staroj kući
sa zelenim zidovima, sa svojim biljkama, životinjama, mašinama i eksperimentima. Sa svim svojim ciljevima i borbama. U stvari, bio je već srećan kad ga je srela. A ona…eto…i sa njim i bez njega nije poznavala sreću i nije smela da se nada da će ikada uspeti da je upozna…Još je i tu njegovu sreću svojim problemima narušavala…Zaista, nije mu bila
uopšte potrebna. Ta misao je bolela. Nešto gorko i oštro se kovrdžalo u njenim grudima. Ukočena i zarivena u sopstvene dubine, nije primetila njegov ispitivački pogled na svom licu sve dok joj se nije ponovo obratio:

– Iva…Šta…?

Nije dovršio pitanje.