3. poglavlje
MARTINA ZABAVA
Sunce se uvlačilo kroz otvore na roletni, poput uljeza. Osećala je njegovu toplinu na obrazima. Pridigla se u krevetu i sela, naslonivši se na jastuk. Mrzovoljno se zagledala u pod. Događaji od prošle noći su ostavili traga na njenom raspoloženju. Nije joj bilo ni do čega, a valjalo je pregurati dan sa radosnim osmehom na licu. Prezirala je tu mlakost u svom karakteru. Zašto nije mogla jednostavno reći ‘ne’ i ne pojaviti se na Martinom veselju? Zar to ne bi bilo iskrenije? Nije li, na kraju krajeva, čovek dužan da zastupa svoje stavove ako ih već ima? Zar to ne čine svi veliki ljudi? A opet, kako da ne ode? To bi povredilo njenu sestru. Ipak je to nešto značajno za nju. Kakve veze ima to što ona, Iva, to ne može da razume? Ko određuje šta je ispravno, a šta ne?
Odjednom se izgubila u lavirintu svojih misli. Nije više imala živce da se obnosi s njima, te ih odgurnu u stranu.Poskoči, i za tili čas se nađe kod ormara. Preturala je po stvarima koje su visile na ofingerima,nabacane jedna preko druge. Svetlost i senke poigravale su se na oblinama njenog lica. Nikad nije unapred planirala šta će da obuče. Volela je da svoj izgled usklađuje sa trenutnim raspoloženjem. Srećom, nije smatrala da svu odeću treba da nosi sa sobom na studije ; u suprotnom, kad god bi se ukazala potreba, morala bi da ih vuče nazad u preteškim torbama. Konačno, izdvojila je jednu haljinu i bacila je na krevet. Kao da je tek tad primetila da je u sobi prilično mračno, prišla je prozoru i podigla roletnu. Svetlost ju je zaslepila na trenutak. Čudna vrelina treperila je u vazduhu, donoseći nemir prepun iščekivanja. Nekoliko sekudi je stajala tako, oslonjena na izbočinu zida, zagledana u vrhove nabujalih krošnji. Njihovo lagano njihanje delovalo je hipnotički. Onda se naglo vratila u stvarnost. Crna haljina je lezala na krevetu. Skinula je pidžamu i navukla je preko glave. Odmeravala je svoju figuru u ogledalu. Pokušavala je da uživa u prizoru koji joj se pružao pred očima, ali nije mogla. Lice joj je bilo bledo i bez sjaja. Oči prazne. Kosa lepa i gusta, ali bez oblika. Noge su joj bile premršave. Bila je svesna da je lepa, ali u svojim očima ona nije videla ono što je verovala da ženu čini privlačnom. Šta god to bilo. Videla je samo izgubljenost i bezvoljnost.
– Uostalom, koga je briga kako izgledam! – zaključila je na kraju i okrenula leđa svom odrazu.
Presvukavši se u trenerku, spustila se stepeništem do izlaza. Svetlost je kroz otvorena vrata prodirala u hodnik kao u kakav mračan tunel. Iz dvorišta su dopirali majčin i Tamarin glas. Zastala je na pragu, osluškujući.
– Računaj da ćemo i tamo morati da damo neki dinar, red je… – Tamarin glas je bio jasan i čvrst.
– Da, da, naravno – odgovarala je majka – to je u redu. Sad nije trenutak za štednju, moramo da pokažemo da nam je stalo, znaš kakvi su ljudi…
– Valjda ćemo uspeti da izguramo do kraja meseca sa ostatkom para. Ako ne mognemo, zamoliću šefa da mi da unapred deo plate, učiniće mi valjda…
– Ma dobro, to u krajnjem slučaju. Potrudićemo se sa ovim što imamo da izdržimo.
– Ne zaboravi da i ova mora da putuje nazad, i za to trebaju pare.
Iva se trgla, neprijatno iznenađena. Tamara je reč ‘ova’, koja se odnosila na nju, izgovorila sa toliko ironičnog naglašavanja, sa toliko pritajenog besa. To ju je opeklo poput žeravice. Pričala je o njoj bez imalo topline, bez mrvice nežnosti. Kao da joj nije sestra. Kao da je uopšte ne voli. I premda su godinama među njima rasle i bujale nesuglasice i hronično nerazumevanje, Ivu je zaprepastila mogućnost gubitka sestrine ljubavi. Začudo, ona u sebi nije osećala nikakvu promenu. Ma koliko je mučio odnos sa njom, nikad nije ni pomisljala da ga se odrekne ili da ga obezvredi. Pitala se zašto je to tako. Nije li to neka mazohistička crta u njenom uvrnutom karakteru?
– Ne znam šta je isplanirala da obuče…Nadam se da će izabrati nešto normalno… – majčin glas ju je probudio iz razmišljanja.
– Eh, ta znaš Ivu. Zamišlja da je čudna garderoba automatski čini izuzetnom osobom.
– Tiše, čuće te.
– Pa nek’ me čuje.
– Neću da trpim svađe po kuci. I mora li ceo komšiluk da zna da se vi ne slažete?!
– Zar ja nešto izmišljam? Ne. Ona je takva. Sve će učiniti da se izdvoji, da se uzdigne iznad nas , običnih smrtnika.
Tamarin glas je sad bio prepun gorčine i Iva je osećala kako je ljutnja spram nje ponovo napušta, ustupajući mesto sažaljenju. Da li bi vredelo ako bi joj predočila svoje razloge?
Da li bi ih razumela? Nije bila sigurna.
Iskoristivši pauzu u razgovoru, nonšalantno je ušetala u dvorište i sela sa njima za baštenski sto. Tamarin pogled je izdajnički bežao u stranu. Majka je krajičkom oka pratila njene pokrete. Povremeno joj se činilo da oseća njen pogled na sebi, kao da je želela nešto da joj kaže, da pita, ali reči nisu prelazile barijeru njenih čvrsto stisnutih usana. Ne mogavši izdražati pritisak novonastalog ćutanja, Tamara poskoči :
-Hoće li neko kafu? Ne? Ok. Idem ja sebi da skuvam još jednu, pa da se spremam.
Šoljice u njenim rukama nervozno su zveckale lupkajući jedna u drugu. Iva je ostala sama sa majkom i dugogodišnjom tišinom koja se uvlačila između njih.
– Kad krećemo? – upitala je tek da razbije neprijatnu tenziju.
– Imamo autobus u 4 i pet. Taman stižemo na vreme.
– Ok.
– Volela bih da porazgovaramo o onome što se juče desilo.
– O ne – Iva zatrese glavom – nemojmo o tome danas, molim te.
– A kad? Tvoje ponašanje prelazi granice normalnog. Jesi li svesna toga?
– Možda ja uopšte nisam normalna. Možda je to normalno ponašanje za mene.
– To nikom ne čini dobro. Znaš li kako smo se uplašile kad te nije bilo u autobusu? Zvale smo te na mobilni, a ti si ga isključila. Imaš li ti uopšte predstavu o posledicama svojih postupaka?
– A ti imaš?
– Naravno da imam.
Iva se sarkastično nasmeja. Majka se zavali u plastičnoj stolici.
– Samo se ti smej. Ali ja ti govorim iz najbolje namere. Uzmi se u pamet, devojko. Vreme je da preuzmeš odgovornost za svoj život.
– Molim te da me ostaviš na miru. Zar ne vidiš da ništa ne postižeš svojim metodama? Zar ne misliš da je vreme da odustaneš ?
– Majka ne može odustati od svog deteta.
– Ha – nasmeja se Iva – ali to važi samo u slučaju da znaš šta je najbolje za tvoje dete. A ti definitivno ne znaš šta je najbolje za mene, uopšte me ne poznaješ, ne znaš ništa o meni. Ti znaš samo ono što su ti usadili roditelji, društvo, okolina. Samim tim što je opšte prihvaćeno, za tebe je ispravno. Zar ne vidiš koliko je sve to bezveze?
– Ne viči! Ne znaš ti ništa o ovom svetu. Znas li kako izgleda ostati sam sa troje dece, bez posla, bez prihoda? Imaš li predstavu kakav sam horor proživljavala tokom vašeg odrastanja?
– Naravno, toliko puta si nam to stavila do znanja. Kako bismo mogli zaboraviti? – procedi Iva sarkastično
– Nemaš pravo da tako razgovaraš sa mnom!
– A ti imaš pravo da sa mnom razgovaraš kako hoćeš?
– Jesam li ti ja majka ili šta?
– Ne znam. Jesi li mi majka?
– Ti to mene izazivaš? – majčin glas je postao hladan i preteći.
– Ne izazivam te.
– Razmaženo derište! Sve sam ti dala, a gle kako mi vraćaš!
– Šta si mi to dala? – povika Iva razdraženo
– Sve! Svoj život, mladost, budućnost, snove! Sve sam podredila vama! Usrećila sam se!
– Zato i jesam ovako nenormalna !Ne treba mi ništa više! Molim te da odustaneš od mene. Važi?
Tresući se od besa, uložila je ogroman napor da se izvuče iz kruga besmislene rasprave, toliko puta do sad vođene. Ustrčavši uz stepenice, zalupila je za sobom vrata svoje sobe. Bacila se potrbuške na krevet, zarivši lice u jastuk. Mirisao je na omekšivač, na planinsku svežinu. Mislila je o tome kako taj miris treba da je podseća na toplinu doma, ušuškanost i sigurnost. Na sve što nije osećala. Nakvasivši malo šarenu jastučnicu, obrisala je tragove suza i stavila slušalice na uši. Muzika je polako vraćala klimavu ravnotežu u njen život.
Nešto pre četiri, spustila se u dvorište u svojoj asimetričnoj crnoj haljinici sa spustenim ramenima i poludubokim crnim cizmama na sniranje. Jedini detalj koji je imala na sebi bila je dugačka ogrlica sa velikim priveskom u obliku satnog mehanizma i kratke, heklane rukavice bez prstiju.
Majka nabra obrve kad je ugleda.
– Nećeš valjda tako da ideš? I kakve su to čizme? Zašto nisi obula sandale? Izgledaš kao satanista. Šta će ljudi reči kad te vide?
– Ja mislim da izgledam lepo.
Mama zausti da još nešto kaže, ali je Tamara prekinu:
– Pusti je mama, nije tako strašno. Hajde, idemo, zakasnićemo.
Njena pomirljivost bila je potpuno neočekivana.
Autobus se klackao preko usijanih granitnih kocki. Bio je to od onih autobusa što povezuju manje relacije, s neudobnim sedištima i prljavim staklima. Pitala se koliko li glupo izgledaju njih tri onako napirlitane i namirisane u moru sumornih, posivelih lica zarobljenih na svom svakodnevnom putešestviju. Krišom je bacala poglede na Tamarin profil, na njen obraz boje breskvinog cveta i oko uokvireno izvijenim trepavicama čije je crnilo činilo dramatičan kontrast sa njenom šarenicom boje jutarnjeg neba. Sa svakim pogledom, topila se u lepoti njenog lica, uspevajući da povrati potisnutu nežnost. Nije mogla da razume kako tako lepo biće može da bude toliko nesrećno. Onda joj je pogled pao na njene tanke, rumene usne sleđene u tvrd izraz i osetila je sažaljenje, duboko i poražavajuće.
Stigli su nešto posle pet sati. Ljudi su još uvek pristizali u dvorište restorana, te su stolovi čamili poluprazni. Instrumenti su već bili postavljeni, a članovi benda su sedeli u jednom kraju stola, ispijajući rakiju i pelinkovac i tiho žamoreći. Nije videla Martu, niti njenog muža. Pozdravili su se sa Martinim svekrom. Posmatrala je njegovo turobno, ispijeno lice razvučeno u širok, domaćinski osmeh i pitala se koliko se obroka morao odreći da bi danas bio ovde, u svojoj svečanoj toaleti nezgrapnog kroja i novčanikom punim para koje će mu izleteti iz ruku još istog dana, ugrabljene šakom običajnog konformizma.
– A gde je prija? – čula je svoju majku kako ljubazno pita, predajući mu poklon upakovan u veliku kutiju obloženu srebrnastiim papirom.
– Čuva bebu – objasni on, potom se, uz srdačno rukovanje, oprosti i prigrlivši poklon, vrati na mesto predodređeno za njega.
– Pogledaj – došapnu joj majka dok su se smeštale za jedan od dugačkih stolova – niko nije obukao crno. Samo ti.
Nije smatrala da majčina konstatacija zahteva bilo kakav odgovor. Ćutke je sela, namestila haljinicu da lepše pada preko butina i prekrstila noge. Ubrzo joj je postalo dosadno, te je počela da razgleda okruženje u kome se našla. Sto je bio prekriven svakojakim đakonijama. Tanki listovi dimljenog mesa, gnezda urnebes i ruske salate, paprike zakiseljene sa belim lukom-sve je to bilo uredno raspoređeno po tanjirima, a izmedju njih su se gurale flaše raznih boja i oblika, punjene svakojakim pićima i osvežavajućim napicima. Sa zvučnika je dopirao neki prijatan instrumental i osetila je žaljenje što će, po svemu sudeći, uskoro biti prekinut i zamenjen živom svirkom. Konobar se šepurio u crno-beloj kombinaciji, zalizane kose i topio se od neke prostosrdačne uslužnosti:
– Dobar dan. Nešto za popiti?
– Kiselu vodu za mene – reče majka čvrstim glasom – Tamara?
– Ja ću sprajt – odgovori ova sa jednako pompeznom ozbiljnošću.
– U redu – klimnu glavom konobar – A za vas mlada damo? – okrenu se Ivi
– Ja… – oklevala je na trenutak; nije htela da naruči isto što i njih dve, a nije htela ni da naruči neko žestoko piće kao većina ostalih gostiju – Neću ništa, hvala – odluči konačno – Kasnije.
Opet je klimnuo glavom.
– U redu. Odmah stiže piće – obrati se konobar ponovo njenoj majci i sestri, potom nestade lelujajući kroz masu koja je još uvek ulazila, vrcajući od entuzijazma.
Onda se odnekud pojavila Marta. Majka i Tamara su žustro poskočile sa svojih stolica, prišle joj, ljubeći tri puta u oba obraza nju, potom njenog muža. Konačno je i na Ivu došao red, te je prišla svojoj srednjoj sestri i čvrsto je zagrlila. Ova joj je uzvratila jednako snažnim stiskom i osmehom punim radosti.
– Stigle ste! – povika Marta, dok se Iva rukovala sa njenim mužem – Tako mi je drago što ste ovde danas, sa mnom! Mnogo mi je drago! – grlila ih je ponovo jednu po jednu, ponesena nekim zaraznim,poletnim raspoloženjem – Jeste li se smestile? – nastavila je gledajući po dvorištu – Gde? A tu ste! Super! Sedite, popijte nesto, je l’ dolazio konobar?
Nekoliko puta su morale ponoviti da je dolazio i da su naručile pice i uveravati je da nema potrebe da ga ona posebno za njih doziva, te se konačno privremeno odvojila od njih, objašnjavajući da ima obavezu da se posveti i drugim gostima, ali da će se svakako vratiti u toku večeri da se ispričaju i provesele. Zarobljena između naslona svoje stolice i stola punog primamljivih zalogaja, Iva je bacala čežnjive poglede unaokolo, a posebno na vedro, letnje nebo koje se pomaljalo kroz otvorenu tavanicu kao kakav simbol slobode. Ubrzo su svi gosti stigli,i stolovi su bili popunjeni, te muzićari ustadoše iz svog ugla, poređaše se u standardnu postavku i krenuše da sviraju.
– Znala sam da će mi nedostajati onaj instrumental – pomisli nabadajući listić pečenice na viljušku i prinoseći ga svom zubalu. Iva nije volela veselja, a muzika koja se slušala i uz koju se veselilo, plakalo i jelo na istim, dovodila je njeno čulo sluha do ivice očajanja, bar u prvom naletu. Kasnije, kad čula oguglaju, dosada je uzimala prevagu, te je sa posmatranja okoline i lica koja bi joj se učinila iole zanimljiva, prelazila na proučavanje sadržaja tanjira. I dok su neki gosti bili tu da bi se veselili zbog radosnog događaja, neki da bi se napili i pričali kako su to učinili zbog meraka, a neki prosto da bi bili viđeni, da ne uvrede domaćine ili da bi pojeli sve što mogu sa uživanjem, Iva je bila uhvaćena u zamku sopstvene nesigurnosti u vezi toga kako se zaista i zašto našla tu. Mučena dosadom i nesnalaženjem u komunikaciji, a nepušač po opredeljenju, nije znala šta da čini sa rukama, te je zdušno prionula na hranu koju je zalivala kiselom vodom i sokovima. Marta je bila u centru pažnje. Nosila je lepu, zelenu haljinu, dugačku, diskretno dekoltiranu, kako je i priličilo majci troje dece. Bujna, smeđa kosa padala joj je na lice i prikrivala sitne nesavršenosti.
Nije mnogo prošlo kad je ustala, podigla ruke iznad glave i naručila ‘onu njenu’ pesmu.Muzika je zasvirala tugaljivu, srceparajuću melodiju, praćenu patetičnim tekstom na temu majčinske ljubavi i važnosti činjenice što se u porodici rodio sin. Njen muž ju je pratio, zatvorivši oči, valjda da bi prikrio suze koje su navirale. Nije joj bilo jasno kad i kako je Marta upala u tu mašinu. Pitala se to svaki put kad bi je videla u ovakvom srećnom i opuštenom stanju. Mada, setila se da je oduvek primećivala tendencije koje je njena sestra prikrivala dok je živela sa njima, valjda plašeći se osude i podsmevanja. A sad, sad je bila tu, bila je glavna, bila je važna i što je najbitnije, mogla je da bude upravo ono što jeste bez straha, bez stida, bez ustručavanja. Uprkos tome, volela je Martu. Bila je dobra osoba, prijatan sagovornik i što je jos važnije, bila je stabilna. Njene tuge su bile tihe i umela je da se izbori sa njima ne uvlačeći druge ljude u to. Po tome se razlikovala od ostalih članova njihove porodice, i od nje same.
Iva je pojela obrok koji je sledovao i polako prešla na kruškovac, potom na crno vino. Kao i obično, ostavila je parče pljeskavice i grumen hleba nepojedene. To je uvek ljutilo njenu majku. Dve Martine kčerkice je otac sad već podigao na stolice. Plesale su suznih očiju. Znala je da ne razumeju do kraja šta se tu desava, bile su suviše male. Plakale su jer je njihova majka plakala. Svi su se okupili u tom delu stola da podele radost i suze sa domaćinima. Majka i Tamara su sedele kao prikovane za svoje stolice. Posmatrala ih je osećajući dosadu kako joj pulsira čelom. Bile su oličenje krutog dostojanstva i ukočenog ponašanja. Znala je da će, uprkos svoj svojoj isforsiranoj finoći, svakog trenutka ustati i pridružiti se razgaljenoj i uplakanoj gomili. Učiniti će to zbog ‘sveta’, jer nisu želele da ljudi pomisle da se ne raduju povodom tako velike i bitne stvari. Znala je i da će ona sama svakog časa ustati i zaigrati. Zbog sveta, zbog Marte…nije ni bilo vazno. I gle, nije prošlo više od desetak minuta, a sve tri su već stajale među oznojenim telima poznatih i nepoznatih ljudi, grlile ih ovlaš i ljuljale se u razigranom ritmu narodne pesme. Marta je besomučno pevala i sve jednako plakala i lepila novčanice muzičarima na čelo, gurala ih među nabore harmonika. Isto su činili i njen muž i kćerke, kumovi. Ivi se već mutilo u glavi zbog pića, a sestrine suze i svi ti pretenciozni klišei u koje se upuštala su je još više smutile.
Iznenada, mladić u kasnim dvadesetim diskretno se progurao u njenu blizinu.
– Kako se zoveš? – doviknuo joj je na uho, pokušavajući da probije zid preglasne muzike.
Odmahnula je glavom, šireći ruke, pokazujući da nije čula šta joj govori.
– Kako se zoves? – prišao je bliže i zapahnuo je svojom blizinom. Nosio je izbledele farmerice i usku košulju. Delovao je prilično zgodno, pristojno i odmereno, i baš zbog toga, njoj beskonačno nezanimljivo.
– Nemam ime – odvratila je.
– Molim? – zbunio se.
– Nemam ime.
– Kako nemaš ime? Svako ima ime.
Slegnula je ramenima i naborala čelo. Koliko li je puta do sad vodila ovakve razgovore?
Svi su jednako počinjali i završavali se. Bili su toliko besmisleni. Zašto su se ljudi uopšte upuštali u njih? Zbog sopstvene ograničenosti, dosade? Eto, i taj mladić, kog je privukla vitkim nogama i setnim pogledom, pita je za ime, pa se čudi što ga krije. Zbunjen je, ne zna kako dalje, s koje strane da joj priđe. Nije navikao na čudake upakovane u obličja ljupkih i finih devojčica. A da mu je rekla ime, promrmljao bi par reči, diveći se njegovoj lepoti i jednostavnosti, onda bi joj saopštio svoje, premda mu ona to ne bi tražila. Potom bi je zamolio za ples ili pozvao napolje, na svež vazduh, da predahnu. Posle kraćeg ili dužeg, ispraznog razgovora, zatražio bi joj broj telefona, a onda bi joj, pred spavanje, polupijan, slao nevešte izraze naklonosti ili kakve stihove koje je odvajkada čuvao u telefonu za ovakve prilike. Ne dajući mu šansu da se snađe, mahnula je i vratila se na svoje mesto. Pogledala je u majku. Njeno ozbiljno lice, kroz čiju se zgrčenu masku trudila progurati ljubazan osmeh, duboko je se dojmilo. Znala je da će se sad mašiti za svoju elegantnu torbicu koja joj je ostala na stolu, kraj tanjira, da će izvaditi svoj već pomalo izlizani, crni novčanik i iz njega novčanicu koju je brižljivo čuvala za ovu priliku. Tako se i desilo. Njena hladna, dostojanstvena i ironična majka nije mogla da dozvoli da je sažaljevaju ili da neko nešto zameri ili prigovori njoj ili njenim kćerkama.
U magnovenju se ponovo setila jutrošnje scene, kad su majka i Tamara računale mogu li sa preostalim novcem da izađu na kraj do kraja meseca.
– Šta ti je život? – pomislila je – Od rođenja preko raznih veselja do sopstvene sahrane, novcem plaćaš pompu koju bi trebalo da izazivaš samo svojim postojanjem i načinom života.
Poražavalo je to što svi ti ljudi kao da su živeli za te retke momente kojima su pridavali preveliki značaj,umesto da žive u svakom, baš svakom trenutku beskompromisno. A posebno je bolelo to što je taj hir odnosio žrtve i što su neki ljudi bili toliko spremni da sve žrtvuju za nešto što bi trebalo da bude puka formalnost vezana za jedno potpuno prirodno dešavanje.
Osetila je nadimanje u grudima, snažno, nekontrolisano. Izdajnički joj je izbijalo u oči. Znala je da svaki čas može da je oda vlažna erupcija ,te se diskretno povukla ka izlazu. Na vratima se još jednom okrenula, ali niko nije primetio da je nema, niko se nije ni osvrnuo. Nikog nije bilo briga. Kao oparena je izletela na ulicu. Stiskajući oči, bežala je prema brdu koje je ispunjavalo vidik nadomak restorana. Što dalje od tog mesta, od grada, od ljudi. Kad je već sedela na obali reke, oslonjena na granu vrbe koja se nadnosila nad čegrtave brzake, prepustila se plakanju i jecajima koji su je razdirali. Plakala je zbog prolivenih suza svoje sestre, zbog besmislenih stvari koje su činile njen život. Plakala je i zbog svoje majke koja je poslednje pare dala da bi ispoštovala radost svoje kćeri. Plakala je i zbog činjenice da je Marta silne pare bacila na svoje slavlje, ne razmišljajući da bi duplo manje para rešilo problem njene majke za nekoliko meseci, zbog njene uskogrudosti i sebičnosti, zbog neosetljivosti spram situacije u kojoj se našla njena primarna porodica. Na kraju, plakala je i zbog sebe. Osećala se kao da Marta ne mari previše za njih, pa ni za nju, povređivala ju je verovatnoća da ih je pozvala radi reda i da joj suštinski, nije bilo važno da li su tu ili nisu.
Kad se malo smirila i došla sebi, poslala je poruku Tamari da je izašla da prošeta i da će se vratiti za nekih sat vremena. Nije imala maramice kod sebe, pa ja suze brisala spoljašnom stranom dlana. Miris vode i obalskog rastinja je opijao. Neznim pokretima, vrba je ljuljala svoje krhke, savitljive grančice nad njenom glavom. Retki oblaci su narušavali monotono plavetnilo neba. Gledala je reku kako poskakuje preko oblutaka, veselo žuboreći. Prepustila se meditaciji. Na trenutke je imala osećaj kao da je sitni talasi obuhvataju i povlače nizvodno vrtoglavom brzinom. Osećala je da bi mogla satima da sedi tako nepomična,utopljena u žamor rečne vode i udubljena u prostranstva sa one strane svesti.
Zvuk pristigle poruke odjeknuo je njenom odlutalom svešću, vukući je nazad. Povratak je bio nagao i neprijatan. Poruka je bila od Tamare:
– Gde si? Uskoro krećemo.
Zbunila se. Zar je toliko vremena prošlo? Koliko dugo li je sedela ovde, upletena među šaš i vrbe? Mrak je već navukao svoj plašt preko neba. Prve zvezde stidljivo su se probijale kroz njega. Nije joj se odvajalo od ovog prizora. Nije joj se vraćalo među ljude. Naposletku uzdahnu, probi se kroz travu do betonirane staze i vrati se do restorana. Atmosfera unutra je bila vrela i zahuktala.Muzika je odjekivala u noći, dovodeći pijane ljude do ivice histerije. Povremeno bi se prolomio uzvik nekog od gostiju, praćen otegnutim usklicima ostalih. Majka i Tamara su sedele za stolom i dovršavale večeru. Sela je na svoje mesto.
– Gde si do sad? – upita Tamara – Nije u redu da tako nestaneš. Šta će ljudi pomisliti?
– Prošetala sam malo … pa šta? Šta mogu da pomisle? Nisu ni primetili da me nema…
– To ti misliš, draga moja…uvek postoje budne oči koje prate i registruju svaki naš pogrešan korak.
– Ti si paranoična – iznervira se Iva – Čuješ li sebe?
– Iva! Tamara! – majčin glas je bio hladan i zapovednički – Ovo nije ni mesto ni vreme za raspravu.
Zaćutale su.
– U pravu si – reče Tamara napokon i poče da pakuje stvati u torbicu – Idemo?
– Idemo.
Ustale su,namestile stolice i potražile Martu da se pozdrave s njom. Izgrlila ih je i izljubila. Pozdraviše sa i sa ostalim članovima porodice, izljubiše devojčice i napustiše restoran pod okriljem nćci. Poslednji autobus je polazio za petnaestak minuta, te su bez reči hitale niz jarko osvetljene ulice. Bila je subota, te je gužva na ulicama rasla i sve više ljudi ih je preticalo i hrlilo im u susret. Put kući trajao je kraće nego dolazak. Glavu je naslonila na sedište i zurila u zatamnjeni pejzaž. Majka i Tamara su sedele na sedištima ispred njenog. Nije imala volje da razgovara s njima, a i one su ćutale, svaka zadubljena u svoje misli. No, čim su osetile tlo rodnog grada, njene dve saputnice kao da se trgoše iz ćutljivog mamurluka u koji su bile zapale. Vraćene u poznato okruženje, kao da su se povratile iz nekog silom nametnutog stanja duha na pravi kolosek, te se upustiše u prepričavanje događaja od tog dana, ogovaranje pojedinih gostiju, kao i konstatovanje ispravnosti sopstvenog ponašanja i reakcija. Bile su tako dosadne i predvidive. Tako daleke joj i strane, kao da nije u srodstvu s njima. A opet, osećala je da je za njih veže neka nit koju nije mogla da iščupa i odbaci.
Stigavši kući, skinula je haljinu i pod tušem slojeve znoja i duvanskog dima. Okupana i mirisna, prišla je otvorenom prozoru u svojoj sobi. Misteriozna svetla su svetlucala na udaljenom brdu. Tama je bila retka, vazduh proziran, te su svetla treperila u daljini, hipnotišući je, izlivajući joj u srce i utrobu talase topline i uzbudljive slutnje. Tamo negde, znala je, postojalo je neko mesto koje, nalik ovoj svetlosti, čuva tajnu njenog smiraja i sreće. Nekada je ćvrsto verovala u to. Ali nekako, kako je vreme prolazilo, njena vera je postajala klimava i svodila se na te sitne, misteriozne titraje u daljini, kao simbole očekivane sudbine koja će je možda mimoići. Jer takav je život – svi su govorili – ništa ne bude kao što si očekivao, čemu si se nadao. Stoga je unapred ubijala svu nadu, želeći da izbegne bol razočaranja, i stoga ju je praznina uzimala pod svoje. Umorna od ovih teških misli, brzo je utonula u san.
