5. poglavlje
POSLEDNJI STUDENTSKI DANI
Nije uspela da nađe sedište pored prozora, te je do promičućih pejzaža dopirala preko
glava svojih saputnika. To baš i nije bilo prijatno iskustvo. Lica su bila
umorna, zgrčena, naborana. Čak i utonula u san, nisu dosezala mir već su vazda trzala
svoje crte klimajući se u ravnomernom ritmu. Točkovi su po šinama klizili veselo i
raspevano. Mislila je na čoveka kog je srela tog dana, na Ludaka. Čudio ju je polet koji je
osećala nakon susreta s njim. Tamne slike sveta su se bistrile i tračak sunca se migoljio
kroz skrivene pukotine. Zašto nije mogla da prestane da misli na njega? Nije se usuđivala
samoj sebi uopšte priznati sve temelje svoje zainteresovanosti. Vraćala je film
unazad, iznova i iznova proživljavajući situaciju koju je ostavila za sobom. Zakopana u
misli, nije ni primetila kad su je obasjala svetla velikog grada. Nespretno je izvukla ranac i
među zadnjima išetala iz voza. Peroni su vrveli od života, žamora ljudskih
glasova, kloparanja točkića na koferima, udara potpetica po betonu. Miris metala lepio se
za dlačice u njenom nosu. Pogledala je u nebo. Zvezde su bile tako retke i slabo vidljive
ovde. Jarka svetlost reflektora sve je zasenjivala. Ovaj grad je imao svoju magiju i svoje
čari. Uprkos tome, nikad ga nije volela, niti je osećala povezanost s njim. Kao i bilo gde
drugde, osećala je samo tužnu usamljenost, dokaz sopstvenog nepripadanja svetu,i
neutaživi poriv za bežanjem. Ipak,sputala je svoja stopala. Uspravivši leđa, na lice je
navukla masku nemarnog samopouzdanja. Uvek je to činila kad bi se našla stisnuta u
masi nepoznatih ljudi. Time se branila od njih, od njihovih potencijalnih
napada, podsmeha, iščuđavanja. Tako naoružana, čvrstim korakom je stupila u polumrak
ispunjen blještavilom neonskih svetala, bukom tramvaja i tandrkanjem autobusa i
kamiona preko mostova u daljini.
Nije dugo čekala prevoz. Sedište pod njom je bilo tvrdo. Posmatrala je zgrade, automobile i
užurbane ljude kako promiču. Dečji glas iz neposredne blizine joj je iznenada privukao
pažnju.
– Ali neću, mama! Kad kažem neću, onda neću!
Devojčica od nekih pet godina sedela je u majčinom krilu, lica iskrivljenog u ljupku, ljutitu
grimasu i ruku stisnutih na grudima.
– Zašto nećeš, sine? Je l’ te neko naljutio?
– Neću, neću, neću! – devojčica je skoro vrištala, potkrepljujući svoje reči poskakivanjem po
majčinim vitkim butinama – Neću da idem više u vrtić !
– Ali ljubavi – majka se trudila da bude strpljiva – tamo ima puno dece, igraš se s njima svaki
dan, i tamo rade fine tete koje ti pričaju najlepše priče…
– Neću – odseče devojčica žustro – nisu fine tete. One su zle !
Nije htela dalje da sluša, iako je kroz brujanje motora čula majčino iščuđavanje, potom
strpljivo objašnjavanje i ispravljanje, po njenom mišljenju, izokrenute dečje slike. Vratila se
u godine boravka u vrtiću u svom gradu. Nasmejala se setivši se kako se uvek isticala
nemirnim duhom i neukrotivošću. Bila je sigurna da su je vaspitačice mrzele. Pokornost je
bila na ceni, ne samo kod njih, već i kod njene majke. Pred očima joj je iskrsavala slika kao
na belom slikarskom platnu. Bela svetlost, beli kreveti naređani tik jedan do
drugog. Omraženih pola sata spavanja. Dok su vaspitačice pile kafu i uživale u svojim
ispraznim čavrljanjima, trebalo je spavati trpeći blještavu svetlost na kapcima, ili
prosto, ćutati i praviti se da spavaš. Njima je bilo svejedno, bitno je bilo da ne praviš
buku. Naravno, niko nije spavao. Jedna po jedna, dečje glave su se izdizale, počeli bi
bojažljivi , poluglasni razgovori. Nedugo zatim, potpuno bi se oslobađali, sedeli sasvim
uspravno u krevetima, grajali i podvriskivali. Sitni tabani bi trupkali po već pomalo
otrcanom itisonu. A onda,poput kakvog razjarenog gromovnika, na vratima bi se pojavila
jedna od njih : vaspitačica u misiji ućutkivanja razularene dečje gomile. Još pri zvuku
škljocanja brave, male glave bi se munjevitom brzinom lepile za jastuke. Tog dana, sećala
se jasno kao da je juče bilo, nije mogla da prati taj talas. Nešto se u njoj probudilo, neka
pravičnost praćena prkosom, neki čudan, nejasan osećaj koji joj je došapnuo da započeto
treba i završiti – uzdignute glave i bez straha. Nije mogla da pojmi zašto bi sad legla i
pravila se da spava, kad je do tada pričala,i vaspitačica je znala da je pričala,i to ne samo
ona,već svi. U magnovenju, ženine ruke su pljeskale po njenoj zadnjici u pidžami od
frotira, a njeno srce je užurbano lupalo saterano u grlo. Ta uobičajena igra pobesnelog
gospodara i žrtvenog jagnjeta kulminirala je izjavom :
-Bože, zadaviću ovo dete, mnogo je nemirno ! U zatvor ću ga poslati da ga tamo nauče
pameti !
Bila je van sebe od besa i to ne zato što je Iva galamila, niti zato što su druga deca
galamila. Čak ni zato što je morala ustati od stola i ostaviti svoju prvu jutarnju
kafu. Ne. Verovala je da je Iva izaziva svojim ponašanjem i to je izluđivalo. Ove reči, premda
besmislene i izgovorene u afektu, duboko su se urezale u Ivino sećanje. Mnogo
kasnije, osvešćene u dubini jedne preosetljive prirode, postale su hudi alat za uporno
samopovređivanje.
No, svega toga Iva nije bila svesna u trenutku dok je po ko zna koji put vraćala to sećanje
iz detinjstva i nesvesno ga, skoro autmatski, povezivala sa kasnijim sećanjima i
iskustvima, izvlačeći zaključak o sopstvenoj neprilagođenosti i mrzeći sebe zbog
toga. Progurala se kroz masu na stanici i krenula put studentskog doma. Već se bilo skroz
smračilo. Brojna svetla raštrkana po rošavom licu zgrade pojačavala su njen osećaj
usamljenosti. Tamo negde, iza tih osvetljenih prozora, bujali su životi; lepi, jednostavni, sa
ponekim teškim trenucima koji su remetili taj idealan sklad. Po svemu njoj tako strani. A
ipak, zavidela je donekle tim ljudima. Zavidela im je na mogućnosti prihvatanja i kreiranja
sopstvene svakodnevice. Sama se osećala bespomoćno spram svojih unutrašnjih
kamena spoticanja. Hodala je po tankoj žici. Sve je pretilo da sklizne u besmisao. Mrzela je
sebe i zbog toga.
Vrata su bila zaključana. Cimerka nije bila u sobi.
– Verovatno je u čitaonici – pomislila je.
Kroz otvoren prozor prodirala je večernja svežina. Spustila je ranac pored kreveta, stavila
džezvu na ringlu i izašla na terasu. Pogled na druge, svetlima načičkane blokove, menzu i
kotlarnicu i nije bio baš impresivan. Buka sa obližnjeg nadvožnjaka je zaglušivala. Par
dana u provinciji bilo je dovoljno da se odvikne od stalnog fijuka automobila i grmljavine
teretnih vozila po usijanom asfaltu. Ipak, ponovo je oguglavala bez većih trzavica. Opet je
pomislila na Ludaka. Pred oči joj je iskrsavao puteljak zguran među redove
kukuruza. Sećanje je dodavalo čaroliju toj slici.Vetar je milovao lice, a duguljaste liske su
se sanjivo vijorile čuvajući tišinu vrelog letnjeg dana.
Voda za kafu je odavno ključala kad se vratila. Udahnula je opojni miris tamnog
napitka. Upalila je štapić sa mirisom sandalovine. Stvarao je mističnu atmosferu koja ju je
smirivala, a njen duh uzdizala i davala smisao stvarima koje su je okruživale. Zbilja, noć je
imala mnogo više smisla tamo gde su zvezde blistave i jasne, uokvirene plavičastim
oreolom, gde oštar miris obalskog rastinja pomešan sa mirisom reke razbija njena čula,a
svi ti mirisi,ukusi i dodiri se kovitlaju u bezumnoj žudnji da je obuzmu, da je zgrabe i
preuzmu pod svoje i tako savladanu podrede svemoćnoj prirodi. Ovako, u urbanom
okruženju čija bajkovitost poseduje neku drugu dimenziju, stranu njenom
senzibilitetu, osećala se sputano i posezala je za svakom mogućnošću izlaza.
Negde oko ponoći, začuo se zvuk okretanja ključa u bravi i cimerka se pojavila sa
fotokopiranim knjigama u ruci i buljukom raznobojnih flomastera.
– Hej, ćao, stigla si! – kliknula je sedajući na ivicu njenog kreveta i pomno je posmatrajući.
Iva je već bila spremna za spavanje. Sedela je pokrivena ćebetom u svojoj žutoj spavaćici
sa crvenim cvetovima.
– Ćao – rekla je umorno i nekako tiho, odlažući na krilo knjigu koju je čitala.
Cimerka je gledala bez reči nekoliko trenutaka.
– Pa šta je to bilo? Zvala je tvoja sestra da pita za tebe i rekla sam joj…
– Pusti moju sestru – odbrusi Iva.
– Pa znam, u redu, ali delovala je jako zabrinuto i pitala jesam li sigurna da je to baš taj
autobus kojim si otišla…
– Znam, rekla mi je da te je zvala.
Kratki Ivini odgovori ućutkali su zbunjenu devojku. Već je krenula da ustaje kad je ova
uhvati za ruku.
– Izvini, malo sam gruba, nisi ti ništa kriva. Samo sam imala čudan vikend, to je sve.
– Razumem – klimnu glavom cimerka – sve je ok. Naspavaj se. Laku noć.
– Laku noć – odgovori Iva i pusti joj ruku. Neko vreme je ostala zagledana u prazninu pred
sobom, potom spusti knjigu na pod, ugasi lampu iznad kreveta i zagrli jastuk. Krajičkom
oka osećala je cimerkine pokrete dok je nameštala posteljinu, nestajala iza kupatilskih
vrata, vratila se i izvalila u krevet. Misao o Ludaku joj se uporno vraćala, ali začudo, ne da je
muči kao druge slike, već da je ispunjava ushićenjem i blaženim iščekivanjem. Kroz retku
pomračinu cimerka je osetila njen osmeh.
– O čemu razmišljaš?
– Pa… – otegnula je, ne mogući suzdržati razdraganost.
Videla je tamnu siluetu kako se pridigla u krevetu.
– Dakle, desilo se i nešto lepo za vreme tog čudnog vikenda, je l’ da?- izazivala je kroz smeh
cimerka.
– Pa, recimo da i jeste i nije. Upoznala sam nekoga.
-Aha! Sjajno!
– Ali verovatno ga više nikad neću sresti – završila je Iva hineći tugu onako kako to čine
deca.
– O ne – cimerkin ton je krenuo silaznom linijom – pa zašto tako? Kako si ga upoznala? Odakle
je? Kako izgleda?
– Jao, bombarduješ me pitanjima! – smejala se Iva – Ne znam na koje prvo da ti odgovorim.
– Jedno po jedno – cimerkin ton je postao zapovednički – Dakle, ko je on?
– Ludak – pomisli Iva, ali se ugrize za usnu. Opisivanje tog čoveka onakvog kakav je zaista
bio, sa svim detaljima, učinilo bi ga smečnim u cimerkinim očima. Ona prosto nije imala
razumevanja za ekscentričnost. Stoga se ograničila na nekoliko stvari koje nisu pretile da
izazovu prezir i podozrenje.
– On je dosta stariji od mene. Ali ipak je mlad, tridesetak godina ima. Smeđa kosa, plave
oči. Zanimljiv, pametan. To je to.
– Čime se bavi?
– Ne znam, nisam ga pitala.
– Nisi? – začudi se cimerka – Baš čudno. Ja bih prvo to pitala.
– Razgovor prosto nije išao tim tokom.
– A odakle je?
– Iz jednog mesta kroz koje sam prolazila.
– Upoznala si ga u autobusu?
Zazinula je da kaže da nije, ali onda je zastala.
– Da – odgovorila je konačno – Sedeo je na sedištu pored mog.
– I? – nastavljala je cimerka nestrpljivo – šta još znaš u vezi njega?
– Ta nemam pojma, slika mi nije izoštrena, pričali smo samo par sati. Znam samo da ne
mogu da prestanem da mislim na njega.
– Tako ti je to kad se zaljubiš. Vidiš ono što želiš, a ostalo previdiš.
– Nisam se zaljubila ! A šta sam to previdela?
– Dobro nisi – rece cimerka pomirljivo – pa recimo, eto, ne znaš čime se bavi, kako živi, ima li
uopšte od čega da živi ili ivi na račun roditelja kao mnogi u ovoj zemlji danas.
– A što je to bitno? Ta i ja živim na račun roditelja.
-To je drugačije, ti si student.
– A kad završim, ko mi garantuje da ću nači posao? Koliko je ljudi sa fakultetima
nezaposleno ili rade bilo gde?
– Ha! To su gluposti. Ko zaista vredi, taj se snađe, probije se. Sve ostalo su izgovori.
Iva je zaćutala. Nije bila dovoljno puna sebe da sledi životnu ideologiju svoje cimerke, a
opet, nije htela ni da joj protivreči jer je znala da je to ćorav posao i da se ne vredi
upuštati u njega. Ova je njeno cutanje protumačila kao svojevrsnu pobedu, te je nastavila
u tom izazivačkom tonu :
– Eto, i po tome što putuje autobusom, može se zaključiti nešto. Ima li kola?
– Otkud znam – iznervira se Iva. Cimerkina pitanja su je izluđivala sama po sebi, a još više
jer je morala da laže i izmišlja – Zašto je to bitno?
– Bitno je utvrditi status osobe sa kojom želiš da se zabavljaš.
– Ja ne želim da se zabavljam sa njim. Kao što ti rekoh malopre, verovatno ga više nikad
neću ni videti. A i kad bih ga videla, sigirno ne bih bila sa njim zbog kola ili statusa.
– Nije u tome poenta – cimerka je nije delovala uznemireno – ni ja ne bih bila sa nekim zbog
kola ili statusa, ali sigurno ne bih bila sa nekim ko nije sposoban da zaradi, da se snađe u
životu, da se izbori da nešto ima. U tome je razlika.
Iva je već bila iznervirana i duboko potresena iznutra.
-Meni to nije važno – odgovorila je kratko – Život ću deliti sa nekim s kim sve što činiš ima
smisla. Sve ostalo je potrebno, ali manje bitno.
– Smisao nije isti za sve ljude – odgovori cimerka, okrećući se prema zidu i navlačeći tanki
jorgan preko leđa.
– U pravu si.
Dugo su ćutale, svaka udubljena u svoje misli. Na kraju, Iva se trže, izvrnu na stomak i
doviknu usta napola zarivenih u jastuk :
– Laku noć.
– Laku noc – odgovorio je glas sa drugog kraja sobe.
Jutro je donelo užurbanost kojoj nije želela da podlegne. Ležala je u krevetu neko vreme
osluškujući kreštavo dozivanje ptica i žamor ljudskih glasova iz dvorišta. Jedva je bila
svesna tutnjave saobraćaja u pozadini. Cimerka je rano otišla na fakultet i soba je odisala
prazninom koja joj je prijala. Bez žurbe je ustala i stavila na ringlu vodu za kafu. Iz fioke je izvadila
duguljastu, šarenu kutiju sa mirišljavim štapićima. Intenzivan, egzotičan miris ispunio je
sobu. Tanki oblak dima klizio je lagano prema odškrinutom prozoru. Uskoro, tom mirisu se
pridružio miris vruće kafe ; smešani, tvorili su blaženstvo za njena osetljiva čula. Volela je
te mirisne trenutke jutarnje tišine. Volela je taj mir i samoću pred upuštanje u radosti i
tuge sveta. Jedino oni su joj omogućavali potpun kontakt sa samom sobom i punili je
preko potrebnom energijom.
Kao i obično, dan se nastavljao odlaskom u čitaonicu u okviru doma. Nakon par sati
čitanja kombinovanog sa odsutnim pogledom kroz raskriljena prozorska okna, tačno u
dvanaest sati, odlazila je u menzu na rani ručak ili kasni doručak, da bi izbegla gužvu. Nije
bila izbirljiva po pitanju hrane, te je lako ugađala sebi tanjirom supe i dinstanog
povrća. Obično je ručala sama, jer nije imala mnogo poznanika u domu. Nekako se držala
po strani od svih dešavanja i delovalo je kao da je dovoljna sama sebi, te niko nije ni hrlio
u njeno društvo. Mislila je o tome kako su ljudi slepi jer ne vide koliko je usamljena i
prazna iznutra. Osećala se kao tek započeta knjiga prepuna neispisanih stranica. Ponekad
se plašila da nikad neće popuniti te praznine. I premda je od detinjstva osećala svoju
posebnost i na osnovu nje gradila veru u neku buduću sreću i značaj, životne okolnosti
su mnogo puta učinile da tu svoju neuklopljenost doživljava kao teret kog ne može da se
reši i koji ju je činio istinski nesrećnom. Nakon ručka, običavala je da sedi na klupici u
dvorištu doma, sa jabukom ili pomorandžom koju je dobijala uz ručak u ruci. Grickajući
voće, posmatrala je sve te ljude koji su, za razliku od nje, delovali kao da znaju šta hoće i
da su ovde došli vođeni tačno određenim ciljem kom hitaju. Proučavala je ovlaš njihova
ozbiljna ili nasmejana lica, lica sa kojima nije osećala da ima bilo čega zajedničkog i silno
je želela da im bude slična. Da može da stupa ulicama sa toliko vere i samopouzdanja. Da
može da nađe smisao u svemu što proživljava. Ovakve misli bi je nužno dovele do
Ludaka. Oživljavala je po ko zna koji put susret i razgovor s njim i ta sećanja su je
ispunjavala radošću i čudnom toplinom. Da li je on mislio na nju kao što je ona mislila na
njega? Verovatno nikad neće saznati. Nešto duboko u njoj je govorilo da to što oseća nije
uzalud, ali razum se opirao toj ideji, potkrepljujući taj stav malom verovatnoćom još
jednog slučajnog susreta. Stoga je činila sve da otrese tu opsesiju iz uma i hvatala se za
gradivo koje je nije mnogo zanimalo kao za spasonosno deblo u podivljaloj bujici.
Veče ju je zaticalo nad poslednjim isplaniranim redovima u knjizi. Koncentracija joj je
polako opadala, te je sve više vremena provodila isprazno buljeći u pogrbljena leđa
studenata za prednjim stolovima. Brujanje iz dvorišta je postajalo sve glasnije. Na trenutke
je mogla da oseti magiju letnje večeri koja joj je tako često izmicala. Zvuk poruke ju je
podsetio na dogovor sa drugaricom sa fakulteta za odlazak u pozorište. Brzo je spakovala
sveske i knjige i pohitala ka zgradi u kojoj je živela. Za tili čas se uspentrala stepenicama
do svoje sobe na četvrtom spratu. Vrata su bila otključana. Cimerka je upravo večerala.
– Ćao – dobacila joj je u prolazu.
– Ćao- odgovorila je ova između dva zalogaja.
Neki lagani pop vrrteo se na talasima poznate gradske radio stanice.
– Hoćeš li da jedeš sa mnom? – upitala je mažući sloj džema od šljiva preko brižljivo
isečene kriške hleba.
– Neću, hvala – odgovorila je pokušavajući da iskobelja nos iz ormara pretrpanog stvarima –
žurim, idem u pozorište s Anom. Znaš, ona devojka s faksa…hoćeš s nama?
– Ne mogu – snuždila se cimerka – imam još puno da učim.
– Jebiga – slegnula je ramenima Iva odmeravajući pred ogledalom kako se pojedini komadi
garderobe međusobno uklapaju. Konačno odabra sivu, retro haljinicu bez rukava, navuče
plitke cizmice na stopala, i u kosu zakači crni cvet. Cimerkine oči su pomno pratile
svaki njen pokret.
– Lepa ti je ta haljina. Lepa si.
– Hvala – nasmeja se stidljivo i na trenutak uhvati jedan od retkih zadovoljnih pogleda na
samu sebe. Zbilja, bila je lepa, ali ta lepota bila je samo ljuštura ispod koje joj se činilo da
nema šta da sakrije. U svetu u kom je živela, u krugovima u kojim se kretala, njeni kvaliteti
bili su slabo vidljivi, toliko slabo da im je i sama gubila trag. A eto, tamo negde, u
nedođiji, ipak je postojao neko sa kim se nije osećala bezvredno, sa kim je jasno osećala
svoje postojanje sve do vrhova nožnih prstiju.
Razmišljanje o tome ju je uzbudilo i učinilo da treperi silazeći niz stepenice ka velikom
predvorju. Pred vratima je zastala, duboko udahnula i zakoračila u noć. Nakon pola sata
tumbanja u gradskom prevozu, predstava je bila pravo osveženje. Volela je
pozorište, skoro jednako kao knjige, s tom razlikom što je od čitanja lako odustajala kad bi
joj misao poskočila ka nekoj zanimljivijoj temi. Nasuprot tome, za pozorišnu scenu je bila
prikovana, što interakcijom sa glumcima, što pravilima o neuznemiravanju drugih
gledalaca. Iz pozorišta je uvek izlazila sa osećanjem obogaćenosti koje nije mogla jasno
da definiše, diskutujući sa drugaricom o nekim scenama koje su bile nejasne ili
nerazumljive. Prodiranje u dubine na tim mestima često joj se činilo kao ćorav posao, od
kog je takođe lako odustajala. Isto tako joj se i njena unutrašnjost činila kao kakva
močvara, a svaki pokušaj ronjenja dovodio je do gušenja i prodiranja prljavštine u telesne
šupljine. Stoga je i od sebe lako odustajala, kao i od bilo čega drugog. Lutanje i traženje s
jedne, a odustajanje i bežanje sa druge strane bile su jedine konstante u njenom
životu. Isprepletene, zamagljivale su njeno unutrašnje ogledalo.
Poslednju misao pred spavanje ponovo je uputila Ludaku. Gorela je u njoj poput
sveće, sve dok svest nije počela da trne i umor nije prizvao san.
Tako su proticali njeni dani do dugo očekivanog ispita.
Tog sudbonosnog jutra se probudila umorna i ukočenog vrata. Usporenim pokretima
izvadila je knjige koje je držala pod jastukom. Trljajući koren glave, nasmejala se
sopstvenom sujeverju .Nije joj se činilo da išta bolje zna zato što joj je glava celu noć
počivala na knjigama, samo je zaradila bol. Nije imala vremena za kafu i jutarnje rituale. Na
brzinu se obukla i izjurila iz sobe. Jutro je obećavalo vreo dan. Osećala je strah i
obamrlost, kao i uvek pred ispit. Noge su joj trnule od kolena na niže. U tom čudnom
duševnom stanju, sela je u prevoz i pustila misao da joj luta već oživelim bulevarima. U
sebi je ponavljala molitve upućene bogu u kog baš i nije verovala, ali joj je ta molitva
smanjivala napetost i olakšavala podnošenje neizvesnosti. Pitala se da li je ova čudna
navika cini suštinskim vernikom ili samo uplašenim detetom koje vapi za očinskom
zaštitom. Otac…eto, podivljala misao ju je uvek, ovako ili onako, vraćala na oca, njenog
sebičnog i neodgovornog oca koji je odavno otišao i nije ni mario za njih. Činilo joj se da
joj je njegov odlazak i nemar lakše padao dok je bila dete. Doduše, bila je jako mala kad se
to desilo i jedva svesna sebe, ali majka je učinila sve da od sebe i njih načini žive
spomenike posvećene tom sećanju. Nezavisno od majčinog uticaja, bila je svesna da ih je
očevo odsustvo na neki način sve tri odredilo. Sećala se jasno svih bolnih faza kroz koje
je prolazila kad je počela da shvata i da se preispituje. U početku je plakala jer su svi u
njenoj porodici plakali. Kad je malo odrasla, osećala je krivicu, potom osudu i bes. Na kraju
je to sve potisnula i obećala sebi da neće više misliti o tome. Ali podsvesni mehanizmi su
tek tad počeli sa svojim razornim dejstvom. Iako je spolja delovala normalno, iznutra je
osećala smrad sopstvenog truljenja. Zbog manjka samopouzdanja, puštala je život da
promiče kraj nje, lelujajući ulicama i putevima poput aveti, bez korena i cilja, bez spokoja.
Po ko zna koji put, surovo je otrgla sebe od ovih razmišljanja. Sišla je na stanici blizu
fakulteta i polako se uspinjala brdovitom ulicom. Mrzela je gužvu ispred ulaza i ljude koji
su mileli hodnicima, poput mrava. Mrzela je te mladiće i devojke, bili su joj strani i tako
nametljivo sigurni u sebe. U stvari im je zavidela zbog te sigurnosti koju je davao osećaj
da su na pravom mestu, u pravo vreme. Za nju to nije moglo da se kaže. Osećala se poput
vanzemaljca dok se penjala širokim stepeništem ka kabinetu profesora koji joj je bio
dodeljen. Klupica ispred vrata je bila zauzeta, pa je morala da stoji. Tri devojke su
prelistavale udžbenike i propitivale jedna drugu. Podsećanje na gradivo koje nije baš
dobro savladala, pojačavalo je njenu nesigurnost. Zbog nje se držala hladno i
nezainteresovano i zbog nje je uvek bila osuđena na samoću.
Profesor je, nakon kašnjenja od pola sata, konačno došao, ozbiljan i osoran. Gledao ih je
kao da su mušice čije dosadno zujanje je bio primoran da podnosi. Nije se uzdržavao od
sarkazma i suptilnog podsmevanja. Začudo, to je nije vređalo. Njegove reči su bile
otrovne, ali ne i njegova misao. To je jasno osećala iz celokupnog njegovog nastupa. Zato
joj nije teško palo kad joj je vratio indeks i saopštio da nije položila ispit. Znala je da je to i
zaslužila. Sa osećanjem olakšanja jurila je kroz lavirint holova ka izlazu. Kasno pre podne
nikad pre nije bilo tako blistavo i okupano suncem. Sa ushićenjem se utopila u uličnu
vrevu. Pešačila je bulevarom, osećajući lakoću u nogama. Što je dalje odmicala od zgrade
fakluteta, sve više joj se činilo da joj rastu krila i da će svaki čas poleteti. Šetala je
parkom, u senci ogromnog drveća .Obilazila je radnje sa odećom, isprobavala razne
kombinacije i odlazila ništa ne kupivši. Beskrajno je uživala u toj bezazlenoj zabavi. U dom
se vratila tek oko ručka. Imala je taman toliko vremena da se spakuje i na brzinu nešto
prezalogaji. Nadomak autobuske stanice, osetila je uzbuđenje. Nikada do tad nije bila
toliko srećna što ide kući. Bilo joj je dosta ovog grada i fakulteta. Bilo joj je dosta
svega. Naravno, u avgustu ju je čekao povratak, ali to joj nije smetalo da uživa u maštanju
o letu, daleko do svega što je ne ispunjava i muči.
